Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Свет улази у еру у којој човек више није сигуран да ли га посматра војник, обавештајац или алгоритам. Ратови XXI века више се не воде само на фронтовима, воде се у серверским центрима, у базама података, у камерама које памте лица, у телефонима које носимо у џепу и у вештачкој интелигенцији која у реалном времену одлучује ко је „претња“, а ко сме да живи.
Некада су империје освајале територије.
Данас освајају податке. Израелске операције у Либану, амерички технолошки гиганти повезани са Пентагоном, кинеске свемирске станице у Латинској Америци, дронови који уништавају системе вредне десетине милиона долара и отворени позиви на ремилитаризацију Запада показују да настаје нови светски поредак у којем се брише граница између државе, корпорације, војске и технологије. У том новом поретку, вештачка интелигенција више није помоћни алат она постаје оружје, идеологија и средство глобалне контроле. Компаније које су некада правиле апликације данас обликују војне доктрине.
Алгоритми који су препоручивали садржај на интернету сада учествују у избору мета за ликвидацију. Технолошке корпорације више не траже само профит, оне траже место у самом центру државне моћи. И управо зато питање будућности више није само ко има најјачу војску. Питање је ко контролише податке, алгоритме, вештачку интелигенцију и инфраструктуру надзора.
Јер у свету који долази, то ће бити нове границе, нове армије и нови облици власти. Ратови XXI века више се не воде само тенковима, авионима и ракетама. На нашим очима настаје потпуно нови модел сукоба у којем се граница између технологије, државе, корпорација и обавештајних система постепено брише. Вештачка интелигенција, масовни надзор, анализа података и технолошки гиганти постају не само алати држава већ темељ новог глобалног поретка. Израелске операције против Хезболаха у Либану представљају један од најдраматичнијих примера тог новог света. Према доступним информацијама, Израел је користио систем циљања заснован на вештачкој интелигенцији како би идентификовао и пратио чланове Хезболаха, комбинујући податке са паметних телефона, дронова, саобраћајних и CCTV камера, Wi-Fi сигнала, владиних база података и друштвених мрежа. Систем, изграђен на платформама које укључују инфраструктуру „Мејвен“ компаније Palantir Technologies, способан је да за неколико секунди обради огромне количине података, мапира мреже односа, прати кретање и генерише такозване „профиле претњи“.
Оно што је некада захтевало недеље рада читавих обавештајних тимова, сада се дешава у реалном времену. Израелски званичници тврде да је ова технологија имала кључну улогу у операцијама против лидера и инфраструктуре Хезболаха након напада пејџерима 2024. године. Али истовремено, овај модел ратовања отвара застрашујућа питања: шта се дешава када алгоритам почне да одлучује ко је мета? Стручњаци упозоравају да системи засновани на вештачкој интелигенцији могу погрешно идентификовати цивиле, јер се у великој мери ослањају на метаподатке, мреже асоцијација и обрасце понашања, а не на директне доказе. У таквом систему, човек може постати мета не зато што је нешто урадио, већ зато што алгоритам процењује да „личи“ на претњу. Симбол те нове ере постало је убиство Ахмада Турмуса, 62-годишњег оперативца Хезболаха у јужном Либану. Непосредно пре напада, израелски официр га је позвао телефоном и поставио језиво питање: „Да ли желиш да умреш са другима или сам?“ Турмус је одговорио: „Сам.“ Према сведочењу породице, након разговора лице му се променило. Рекао је рођацима да га Израелци циљају и замолио све да напусте кућу. Чланови породице су га преклињали да побегне, чак су му понудили и прерушавање. Али Турмус је одговорио „Они знају моје лице. Не можемо ништа да учинимо поводом тога.“
Док је одлазио, намерно је игнорисао супругу како не би покушала да га заустави. Ушао је у аутомобил и одвезао се. Мање од 30 секунди касније, две ракете су погодиле возило и убиле га. Та сцена делује као кадар из научнофантастичног филма али она је реалност модерног ратовања. Човек више не бежи од војске. Он бежи од мреже камера, алгоритама, метаподатака и система који га препознају брже него што он може да промени правац кретања.
Ипак, истовремено, ратови на Блиском истоку показују и нешто друго да чак и најскупљи и најсофистициранији системи имају своје слабости. Хезболах је успео да FPV дроном погоди лансер система „Гвоздена купола“, једног од најпознатијих противракетних система на свету. Снимци показују оштећење лансера, а затим и напад на израелске војнике који су покушавали да евакуишу систем са положаја. „Гвоздена купола“ је изузетно ефикасан систем против невођених ракета средњег домета, али није првобитно оптимизован за борбу против малих FPV летелица. Такви дронови лете ниско, спори су и тешко уочљиви радаром. Радар их често меша са птицама или их одбацује као сметњу. Додатни проблем представља терен летење иза либанских брда ствара „мртве углове“ за откривање.
Парадокс је још већи када се погледа економска страна рата. Ракета за „Гвоздену куполу“ кошта између 50.000 и 150.000 долара, док сам систем достиже вредност од десетина милиона долара. Насупрот томе, FPV дрон који га напада може коштати неколико стотина или хиљада долара. Тако модерни ратови руше старе војне стереотипе. Јефтини дронови уништавају скупе радаре, летелице надлећу америчке амбасаде у Багдаду, а високотехнолошки системи постају рањиви на импровизоване методе. Будућност рата више није само у скупој технологији већ у способности прилагођавања. Али ова технолошка револуција није ограничена само на Блиски исток. Она се претвара у глобални геополитички сукоб између САД и Кине.
Вашингтон је извршио снажан притисак на владе Аргентине и Чилеа да зауставе кинеске пројекте изградње телескопа у пустињама Анда и Атакама. Формално, реч је о научним иницијативама. Међутим, амерички званичници страхују да би такви системи могли бити коришћени за праћење сателита и подршку кинеским војним операцијама. У Аргентини је изградња кинеског радио-телескопа у опсерваторији Сеско пројекта који је требало да постане највећи у Јужној Америци практично заустављена. Кључне компоненте су замрзнуте на царини, а власти су навеле процедуралне неправилности. Ипак, иза формалних разлога стајао је снажан амерички притисак. Слично се догодило и у Чилеу, где је кинески пројекат астрономске опсерваторије у пустињи Атакама пропао након вишемесечних притисаја америчког амбасадора. Вашингтон је посебно забринут и због кинеске свемирске станице у Патагонији, изграђене 2015. године по уговору о закупу на 50 година.
Кина све оптужбе одбацује, тврдећи да је реч о цивилним научним пројектима и оптужује САД да покушавају да саботирају кинеску међународну сарадњу. Али сама чињеница да телескопи, свемирске станице и научни центри постају предмет геополитичког сукоба показује колико се свет променио. Наука, технологија и војна моћ више су практично нераздвојиве. У центру те нове епохе налазе се компаније попут Palantir Technologies. Палантир данас више није само технолошка фирма. Он постаје симбол нове идеологије у којој технолошке корпорације, државе и војно-индустријски комплекс делују као јединствен систем.
Извршни директор компаније Александар Карп у својој књизи „Технолошка република“ отворено позива на ремилитаризацију Запада, увођење универзалне војне обавезе и стварање новог система глобалног одвраћања заснованог на вештачкој интелигенцији. Карп тврди да је „мека моћ“ достигла своје границе и да демократским друштвима поново треба „тврда моћ“, али у овом веку тврда моћ више не почива на тенковима већ на софтверу. Он сматра да Силицијумска долина има моралну обавезу да служи националној одбрани, да Немачка и Јапан треба да буду ремилитаризовани, да универзална војна обавеза мора бити озбиљно размотрена и да се нова ера одвраћања више неће заснивати искључиво на нуклеарном оружју, већ на вештачкој интелигенцији. Посебно је индикативан његов став да технолошке компаније не треба само да извршавају државне уговоре, већ да практично обликују оно што држава жели. То је суштина новог поретка да технолошке корпорације више нису подизвођачи државе оне постају део саме државне архитектуре моћи. У једном подкасту Карп отворено изјављује „Много људи који желе да науде Америци завршавају мртви управо зато што знамо како да агрегирамо податке.“ То је нови морални код технолошког рата да подаци постају оружје, а алгоритми средство ликвидације. Карп такође одбацује идеју универзалног основног дохотка за људе које ће технологија оставити без посла. Његова логика је сурова да систем није одговоран за незапосленост коју производи. Појединац је тај који мора да се „прилагоди“, преквалификује и опстане.
Најконтроверзнији део његове филозофије односи се на идеју да „неуродивергентни“ људи дислексичари, особе са ADHD-ом, аутизмом и сличним стањима постају „победници еволуције“ у технолошком добу, док класичне вештине губе вредност. Критичари му замерају што технолошке промене представља као судбину, а не као политички и економски избор. Још важније, критичари упозоравају да се иза приче о „иновативности“ крије нова концентрација моћи. У тој визији света убиства се оправдавају војном ефикасношћу, масовни надзор националном безбедношћу, уништавање радних места технолошком неизбежношћу, а неслагање се проглашава неразумевањем или глупошћу. То је суштина новог технолошког поретка који настаје пред нашим очима. Свет улази у еру у којој ће државе које контролишу податке, алгоритме, вештачку интелигенцију и инфраструктуру надзора имати моћ већу него што су некада имале највеће империје. Али истовремено, то је и свет у којем човек постепено ризикује да постане само метаподатак у систему који га посматра, процењује и ако процени да је потребно елиминише. За Србију, ова технолошка револуција није далека будућност нити тема резервисана само за велике силе. Она директно утиче на питања националне безбедности, економског суверенитета, политичке независности и самог опстанка државе у свету који убрзано улази у доба дигиталног надзора и вештачке интелигенције. Ратови у Украјини и на Блиском истоку показали су да се више не побеђује само бројем тенкова, авиона и војника. Данас предност има онај ко контролише податке, алгоритме, комуникације, дронове, сателитске системе, инфраструктуру надзора
и способност брзе обраде информација.
Управо зато Србија мора престати да безбедност посматра искључиво кроз класичну војну призму. Будућност припада државама које успеју да повежу војску, технологију, образовање, домаћу индустрију и обавештајни систем у једну функционалну целину. Пре свега, Србија мора да развија сопствене технолошке капацитете. Држава која у будућности буде у потпуности зависила од страних софтвера, cloud система, AI инфраструктуре и туђих платформи, практично ће изгубити део свог суверенитета. Податак постаје нова нафта, а алгоритам ново оружје. Зато је неопходно јачање домаћег IT сектора, развој националних AI капацитета, улагање у сајбер-безбедност, формирање домаћих центара за анализу података, развој војне технологије и дронова
и повезивање универзитета, војске и индустрије. Србија мора посебно да извуче поуке из примера „Гвоздене куполе“. Чак и најскупљи системи могу постати рањиви ако се не прилагођавају новој врсти ратовања. Јефтини FPV дронови данас уништавају системе вредне милионе долара. То значи да и мале државе, ако су довољно технолошки флексибилне, могу развити асиметричне способности које значајно повећавају њихову одбрамбену моћ. За Србију то значи масовни развој дронских јединица, домаћу производњу електронских система, развој електронског ратовања, јачање противдронске заштите и модернизацију обавештајних структура.
Истовремено, Србија мора бити опрезна да не постане само тржиште и полигон за туђе технолошке системе. У новом свету, велике силе ће све агресивније покушавати да контролишу телекомуникације, енергетику, инфраструктуру, cloud мреже и дигиталне платформе мањих држава. Борба САД и Кине око телескопа, свемирских станица и научних пројеката у Латинској Америци показује да више не постоји „неутрална технологија“. Све постаје геополитика. Зато Србија мора водити изузетно пажљиву политику баланса
сарађивати са свима али не допустити потпуну зависност ни од једног центра моћи, чувати контролу над стратешком инфраструктуром и инсистирати на технолошком суверенитету. Још једна важна лекција односи се на друштво. Технолошке елите све отвореније говоре о свету у којем ће алгоритми управљати економијом, радом, информацијама и безбедношћу. У таквом систему постоји опасност да човек постане само ресурс, профил података или број у систему масовног надзора. Србија зато не сме дозволити да изгуби националну кохезију, национални идентитет, контролу над образовањем и свест да технологија мора служити човеку и држави, а не обрнуто. На крају, најважнија ствар за Србију биће способност да разуме време у које улази. Свет после вештачке интелигенције више неће бити свет либералних илузија из деведесетих и двехиљадитих. Биће то свет жестоке конкуренције, технолошких блокова, дигиталног надзора и борбе за контролу података. У таквом свету преживеће само државе које имају јасну националну стратегију, чувају своју државну структуру, развијају технологију, штите сопствене ресурсе и разумеју да се нови суверенитет више не брани само границама већ и серверима, алгоритмима, подацима и знањем.
