Пише: Сергеј Караганов
Убрзавајући ток догађаја, који се преплићу и међусобно поништавају, збуњује и не дозвољава да се схвати суштина онога што се дешава. Покушаћу да дам тумачење тока историје, ослањајући се на своје искуство и знање, као и на чињеницу да за последњих 35 година ниједном нисам озбиљно погрешио у проценама и прогнозама. Понекад сам каснио, али чешће сам претицао стручну заједницу за неколико година, а понекад и за пар деценија.
Владимир Путин и Сергеј Караганов
Светски рат је почео у пуном обиму. Корени сежу у 1917. годину, када се Совјетска Русија изломила из капиталистичког система. На нас су прво натерали интервенте, затим фашистичку Немачку и готово целу Европу, али је ова последња изгубила. Други круг почео је 1950-их, када су народи СССР-а ценом огромних лишавања, тежећи да обезбеде суверенитет и безбедност, створили атомску бомбу, а потом постигли паритет у нуклеарној сфери са САД. Тиме смо, а да тада нисмо ни схватали, испод ногу извукли темељ петовековне доминације Европе/Запада у идеолошкој сфери, која им је омогућавала да пљачкају цео остатак света и угњетавају некада најнапредније цивилизације. Тај темељ је био војна надмоћ, на којој је почивао систем експлоатације целог човечанства. Од средине 1950-их Запад је почео да трпи један за другим војне поразе. Почело је национално ослобађање човечанства, национализација ресурса које су западне земље и њихове корпорације биле заузеле. Светски однос снага почео је да се мења у корист не-Запада.
Први пут су САД покушале да узму реванш под Рејганом — наглим растом војних расхода у нади да ће повратити надмоћ, лансирањем мита о „звезданим ратовима“. Интервенцијом у микроскопску и беспомоћну Гренаду, да би показали да Американци још увек могу да побеђују.
И онда је Западу посрећило. Из унутрашњих разлога — због истрошености идеолошке осовине и одбијања да се реформише све неефикасније народно газдинство — срушио се Совјетски Савез. Светски капиталистички систем, који је тада био у кризи, добио је огромну инјекцију адреналина и глукозе — мноштво гладних потрошача и јефтине радне снаге.
Учинило се да је историја кренула уназад. Почела је еуфорија, али је трајала кратко. Запад је у вртоглавици од победе починио неколико феноменалних геостратешких грешака, а затим је Русија почела да се обнавља — пре свега кроз војну моћ.
Ближи извори нынешњег светског рата изашли су на површину крајем 2000-их. Још за Обаме проглашен је курс на Америца Фирст — обнова моћи САД, почео је раст војних расхода, надигао се талас антируске пропаганде. Москва је покушала, враћањем Крима, да заустави нови покушај западног реванша, што је изазвало праву хистерију. Али нисмо развили успех. Гајиле су се наде да ће се „договорити“, вртело се около „минског процеса“, нисмо хтели да видимо како се на украинској територији припрема војска и становништво за рат против Русије. Следили су нови таласи санкција, а још за Трамповог првог мандата почео је економски рат. Ми смо све нешто чекали. Потом је одвукао пажњу ковид, који је врло вероватно био један од фронтова започетог рата, али се окренуо против самог Запада.
Лидери Белорусије, Русије, Немачке, Француске и Украјине на самиту у Минску, 11-12. фебруар 2015. (Фото: Wikimedia commons/Kremlin.ru/CC BY 4.0)
Оклевали смо са одговором на покушаје реванша. Када смо коначно почели 2022. године, починили смо неколико грешака. Међу њима — потцењивање намера Запада да сломи Русију као узрок његовог историјског пропасти, да би се потом позабавио Кином и поново угушио ослобођену СССР-ом/Русијом Светску већину (Трећи свет, Глобални Југ). Потценили смо спремност кијевског режима за рат и степен замагљености свести становништва Украјине. Надали смо се да је тамо „наш народ“, мада га је западно од Дњепра и иначе било мало, а бивало је све мање. Још једна грешка — почели смо да ратујемо с кијевским режимом не признајући да је главни противник и извор претње — колективни Запад, посебно евроелите, које су тежиле да одврате пажњу од сопствених пропасти, а у идеалном случају да се реванширају за историјске поразе 20. века и главни међу њима — пораз огромне већине Европљана који су пошли против СССР-а под Хитлеровим заставама. Наша главна грешка, међутим, је недовољно коришћење најважнијег оружја у нашем арсеналу, за које смо платили гладовањем и чак глади 1940-50-их — нуклеарног застрашивања.
Увукли смо се у конфликт, назван „специјалном војном операцијом“, суштински прихватајући наметнута правила игре — рат исцрпљивања, имајући у виду надмоћни економски и демографски потенцијал противника. Рат је добио рововски карактер уз корекцију на технологије 21. века. У 2023. и 2024. години ипак смо активирали нуклеарно застрашивање-одвраћање, шаљући неколико војно-техничких сигнала и модернизујући доктрину примене нуклеарног оружја. Американци, који ни под каквим условима нису намеравали да ратују за Европу, посебно када би могло доћи до ескалације на нуклеарни ниво (а тиме и преноса конфликта на територију САД), још за Бајдена почели су да излазе из директног сукоба, настављајући да зарађују на рату и узгред пљачкају Европљане. Трамп је, уз уздисаје о миротворству, наставио ту линију, загревајући руке на рату, али избегавајући ризик директног сукоба с Русијом.
Светски рат за сада има два главна спојена жаришта — европско (око Украјине) и блискоисточно (покушај САД и њиховог млађег савезника Израела да дестабилизују цео Блиски и Средњи Исток). Затим ће доћи ред на Јужну Азију. Венецуела је већ угушена, Куба је на издисају.
Потребна је нова политика.
Прво. Схватити да дубоке противречности у постојећем светском економском систему, које подривају саму суштину човека, прете пропасти човечанства. А наставак наше садашње полу-политике на Украјини, која прети исцрпљивањем земље, може да подрије снагу и дух Русије, који су тек почели да се обнављају.
Друго. У војно-политичкој области могу да се воде разговори о примирју и „духу Аљаске“. Али при том треба разумети суштину онога што се дешава и то да дугорочни мир и развој наше земље, као и целог човечанства, нису могући без сузбијања покушаја војно-политичког реванша Запада, чији врх копља поново постаје Европа. Да би се тај реванш спречио, неопходно је уништити кијевски режим, ослободити земље на југу и истоку квазидржаве „Украјина“ које су Русији потребне са становишта безбедности. Нашим храбрим борцима и теренским командантима може и треба да се дозволи да наставе да напредују. Али треба схватити да се модернизованим рововским ратом светски рат не може добити. Може се изгубити или бар упропастити још стотине хиљада наших најбољих мушкараца, који су потребни за борбу и победе у предстојећем, изузетно опасном и тешком — чак и без украинске битке — периоду историје.
Треће. Победоносно окончати и завршити садашњи сукоб на Украјини, а поготово не допустити његово ширење до нивоа светског термонуклеарног рата, није могуће без квалитативног јачања политике ослонца на нуклеарно застрашивање-одвраћање. За то је потребно прекинути брбљање о „ограничењу наоружања“. Затворити питање новог СНВ. Иако су договори о заједничком управљању политиком нуклеарног одвраћања и стратешке стабилности корисни и чак неопходни. Потребно је интензивирати повећање ракета и других носача средњег и стратешког домета, да би се Запад задржао од покушаја да поврати надмоћ. Противници морају знати да су надмоћ и некажњивост недостижни.
Нуклеарно оружје при оптималном броју и исправној доктрини примене чини немогућом ненуклеарну надмоћ и штеди средства за оружане снаге. Наши „Буревесници“, „Орешњици“ и остала хиперзвучна средства испоруке треба да у то увере противника. Треба припремати нову генерацију, да Американци унапред знају о неостваривости снова о повратку надмоћи и способности да силом намећу своју вољу.
Убрзано повећање флексибилности нуклеарних потенцијала треба да свима подсети да велику нуклеарну силу није могуће победити трком у ненуклеарном наоружању или конвенционалним ратом. Наравно, ако избегнемо идиотизам масовног гомилања нуклеарног наоружања, као што су то радили СССР и САД 1960-их. То је било бесмислено, скупо и опасно. Потребно је само дати до знања потенцијалним противницима да је трка у наоружању за њих безизгледна и чак самоубилачка. По том питању вреди водити дијалог, барем са Американцима.
У исто време, да би се обуздао Вашингтон који је изгубио разум, вреди унети у доктрину примене нуклеарног и других врста наоружања — у случају да САД и Запад наставе садашњи курс ка распаљивању светског рата — одредбу о стварној спремности да се удари по прекоморским активима Американаца и Европљана. Чак и у пријатељским земљама. Тих актива треба да се ослободе. За то је неопходно наставити да се развија флексибилност нашег војног потенцијала. САД/Запад су на реду величине више зависни од својих иностраних актива, база, уских грла у сфери логистике и комуникација, него ми. Противник мора да осети своју рањивост и да зна да ми о њој знамо.
Вреди искористити искуство одбране Ирана током садашње америчко-израелске агресије. Техеран је почео да удара по рањивостима противника — и противник је то осетио и почео да узмиче. Промене у доктрини и у конкретном војном развоју у правцу спремности и способности за наношење асиметричних удара ојачаће ефекат одвраћања и имаће цивилизујући ефекат на противника који се баца или је спреман да се баци у луде авантуре, који је једноставно изгубио разум.
Вреди изменити приоритете циљева за наношење превентивних удара — прво ненуклеарних, а потом нуклеарних (у крајњој нужди). Међу првима — не само центри комуникација и управљања, него и, што је важно, места окупљања елита, посебно у Европи. То ће их лишити осећања некажњивости. Треба да знају да ако наставе рат против Русије или одлуче на вертикалну или хоризонталну ескалацију конфликта, по њима и по њиховима биће нанесени смртоносни удари. Да би се ојачао овај фактор застрашивања, вреди интензивирати рад на стварању обичних и нуклеарних муниција способних да продиру на велику дубину, и испробати их. Поремећена, посебно европска, врхушка мора да зна да се неће сакрити у бункерима или на острвима. Недавна публикација нашег Министарства одбране са списком европских предузећа на којима се производи оружје за кијевски режим — мали је корак у правом смеру.
Сада та елита само прави да нас се боји. У ствари, не боји се и стално понавља да Русија никада неће казнити нуклеарним оружјем. Потребно је да у њима изазивамо животињски страх. Можда ће тада узмакнути, или ће их њихови господари из „дубоких држава“ смакнути. Можда ће се и друштва побунити. Јачање веродостојности претње применом нуклеарног оружја неопходно је и да би се та друштва пробудила из „стратешког паразитизма“ — уверења да неће бити рата, да ће „све проћи“. Треба вратити народима, који су заборавили на рат и злочине својих земаља у прошлим вековима, осећај самоодржања.
Јасно је да је таква линија апсолутно неопходна у односу на Немачку. Земља која је покренула два светска рата, крива за геноциде, нема права на „најјачу армију у Европи“ и поготово не на оружје за масовно уништење. Ако то потражи, немачки грађани морају да схвате да ће њихова домовина бити уништена, да са немачког тла никада више не би претила опасност мировном поретку.
Четврто. Да би претња постала веродостојнија, неопходно је унети низ измена у доктрину примене нуклеарног оружја. У њу треба записати да у случају агресије (или наставка агресије) са стране земље или групе држава која поседује већи економски, демографски и технички потенцијал од нашег, руска војна команда не само да има право, него је обавезна да примени нуклеарно оружје. Почевши, природно, са извођењем серије нуклеарних испитивања (није јасно зашто чекамо да то почну Американци — опет желимо да се допаднемо?). Затим треба да уследе удари конвенционалном муницијом по логистичким центрима, командним пунктовима, симболичним циљевима. Ако се не зауставе или почну да одговарају — треба да уследе серије групних нуклеарних удара.
Ослонац на нуклеарно застрашивање неопходан је за блокирање пута ка рату дронова. Одговор мора бити сатирући. Ако, на пример, са украинске територије и суседних земаља после евентуалних мировних споразума и чак капитулације поново полете ракете или беспилотне летелице, они који буду стајали иза пилота дронова морају да знају: одмазда — чак и нуклеарна — стићи ће их. Тада ће они сами почети да лове могуће провокаторе.
Пето. Поред војно-техничких мера и доктринарних промена, ради квалитативног повећања веродостојности наше претње вреди предложити Врховном команданту да без одлагања именује команданта на европском ратишту. Ту дужност треба да обавља борбени генерал са правом и обавезом примене нуклеарног оружја у случају нужде. Тај човек (и његов штаб, у ком би требало да преовлађују официри са борбеним искуством) мора бити спреман за такав развој догађаја.
Шесто. Одавно је дошло време да се напусти идиотска, пре свега Американцима корисна теза да у нуклеарном рату не може бити победника, и да ће ако се нуклеарно оружје употреби, то неминовно довести до ескалације на ниво светског термонуклеарног сукоба. Те поставке противрече елементарној логици и конкретним војним плановима. Поновићу: не дај Боже да буде употребљено нуклеарно оружје. Страдаће недужни, пашће мит који је спасавао човечанство — да ће свака употреба тог оружја довести до општег армагедона. Али у нуклеарном рату, посебно у збијеној и морално слабој Европи, може се победити. Чак лако. Али, поново, не дај Боже.
Још једном: употреба нуклеарног оружја је велики грех. Али де факто одрицање од његове употребе — такође је тешки грех, јер води ширењу и продубљивању Западом започетог светског рата. Ако га не зауставимо, свакако ће завршити пропасти човечанства, а на том путу — исцрпљивањем и пропасти наше земље. А зашто нам је свет у којем неће бити Русије? То питање, које је поставио Владимир Путин, остаје веома актуелно.
mchs.gov.ru
Седмо. Упоредо с презрелом нужношћу модернизације нуклеарних снага, посебно доктрине њихове примене, неопходно је хитно предузети низ паралелних корака. Помоћи заједно с Кином Ирану да издржи и победи. Предложити земљама Блиског и Средњег Истока, укључујући чак и Израел који је подрио свој легитимитет, да убрзају кретање ка стварању регионалног система безбедности уз гаранције Русије, НР Кине, можда Индије. Те велике силе, за разлику од САД и њихових сатрапа, витално су заинтересоване за стабилност региона.
Осмо. На крају, имајући у виду акутну опасност предстојећих пар деценија рата, покушаје Запада да узме реванш, вреди размотрити питање закључивања привременог (на 10 година с могућим продужетком) одбрамбеног савеза с НР Кином. Он је користан да би се зауставили реваншисти, и да братска Кина не би осећала потребу да достигне паритет у стратешкој нуклеарној сфери са САД и Русијом. Нуклеарни потенцијал раван нашем, уз Кинеску предност по осталим видовима укупне моћи (економији, демографији), могао би да изазове страхове и сумње код будућих руских руководилаца. То није потребно ни руском ни кинеском народу.
Наравно, постоји још немало корака које је потребно осмислити и почети да се спроводе у дело, да би се спречило ширење новог светског рата и његова ескалација на ниво глобалног термонуклеарног сукоба. Али горе наведени кораци су, вероватно, довољни да се заустави рат који крвари нашу земљу и, главно, клизање ка глобалној катастрофи. То је неодложан задатак светско-историјских размера. Ако га не решимо, потомци (ако их буде) и Свевишњи неће нам опростити умну леност и кукавичлук.
Спречавајући реваншизам Запада и прерастање светског рат у свеопшту катастрофу, не треба заборавити на решавање корених проблема који леже у основи садашње, најакутније кризе светског система у историји човечанства. То је исцрпљеност савременог модела капиталистичке привреде и претња коју она, заједно са свеопштом информатизацијом и низом других обележја савремене цивилизације, представља за опстанак Хомо сапиенса. Али о томе — у другим чланцима.
Овај чланак је фрагмент ширег и дубљег есеја који ће бити објављен у мају на сајту часописа „Русија у глобалној политици“, а затим и у штампаном облику.
Извор: profile.ru
Превод и обрада: Поредак
Насловна фотографија: en.mchs.gov.ru
