Филм Хладни дани (Hideg napok), који је режирао Ковач Андраш, настао по роману Хладни дани Тибор Череш, представља једно од оних дела која не припадају само историји филма, већ и историји моралне храбрости. Филм је сниман 1965, а премијерно приказан 1966. године, у времену када је говор о рацији у Новом Саду и шире у Бачкој 1942. године и даље био оптерећен ћутањем, неповерењем и политичком осетљивошћу.
У интервјуу који је дао Пeрeш Гези, у разговору са Ковачем Андрашом о филму „Хладни дани“ редитељ се враћа самом почетку рада на филму и описује околности које јасно показују зашто је овај пројекат од почетка био више од обичне кинематографске одлуке.
Ковач отворено говори да у време када се појавио Черешов роман није имао намеру да ради „историјски филм“. Напротив, у јавности је изјављивао да га интересује савременост, „оно што је око нас“, а не историјске теме. Управо зато је рукопис романа у почетку заобилазио његов сто: унутар мађарске филмске индустрије владао је опрез, не толико естетске колико морално-политичке природе. Причу о злочину који су починили мађарски војници многи су доживљавали као ризичну, као нешто што „баца лоше светло“ на заједницу.
Преломни тренутак, који Ковач у разговору наглашава са искреним изненађењем, настао је када је — готово случајно — прочитао роман „Хладни дани“. Како сам каже, књига га је толико снажно везала да је у потпуности заборавио сопствена ранија уверења о томе шта га као аутора „не занима“. Тај доживљај он не описује као идеолошко просвећење, већ као сусрет са истином која не допушта дистанцу: са текстом који захтева да се нешто учини.
У разговору са Пeрeш Гезом, Ковач посебно истиче да проблем у припреми филма није био у сценарију или у филмском језику — напротив, сви су препознавали да је реч о причи која је „филмски захвална“. Отпор је лежао у самој теми. Реч је о страху од отварања ране, од суочавања са чињеницом да злочин није дошао споља, већ је био извршен у име државе, војске и „реда“. Управо зато, како Ковач имплицира, одлука да се филм сними добија карактер грађанског и моралног чина.
Говорећи о самој рацији из 1942. године, Ковач у више наврата наглашава да „Хладни дани“ нису покушај да се историја релативизује поређењем са другим страдањима нити да се кривица пребаци на апстрактне околности рата. Напротив, фокус је на индивидуалној и институционалној одговорности: на томе како обични људи, унутар јасне хијерархије, корак по корак одустају од личне савести. У том смислу, филм је, како сам редитељ сугерише, студија послушности и страха, али и студија избора — јер је управо избор оно што никада не нестаје, чак ни у најмрачнијим околностима.
Ковачево размишљање о „зидовима“ који људе спречавају да делују — које помиње и у вези са другим својим филмовима — у контексту „Хладних дана“ добија посебну тежину. Ти зидови нису увек спољашњи. Они су често унутрашњи: страх од последица, потреба да се припада, жеља да се „не иступа“. Рачунајући управо на те механизме, системи насиља постају могући.
Посебну снагу овом делу даје и Ковачева одлука у вези са глумцима. Иако је у почетку желео непозната лица, филм је на крају окупио сам врх мађарског глумишта. Како редитељ објашњава, професионализам тих глумаца — њихова спремност да играју тешке, морално компромитоване улоге без оправдавања ликова — био је кључан да филм избегне патетику и идеолошке поједностављене поруке.
Проширивши оно што Ковач у интервјуу сугерише, „Хладни дани“ се могу читати као филмски меморијал. Не меморијал који говори у име жртава, већ меморијал који од живих тражи одговорност. Пијетет према жртвама рације из 1942. године у овом филму није заснован на емоционалним ефектима, већ на истрајној, тешкој тишини у којој се гледалац суочава са питањем: где бих ја био у том систему, и да ли бих имао снаге да кажем „не“.
Због тога „Хладни дани“ и данас остају актуелни. Они не припадају само мађарској или српској историји, већ универзалном простору у којем се проверава однос између моћи и савести. Сећање на 1942. годину, посматрано кроз Ковачево дело, није усмерено ка оживљавању мржње, већ ка успостављању моралне границе: да се именује злочин, да се жртвама ода дужно поштовање и да се, у тишини која следи после филма, постави најважније питање — шта смо научили.
У том смислу, „Хладни дани“ остају пример како уметност може да постане простор пијетета без декларативности и истине без освете — као предуслов за достојанствено памћење и стварни мир.
Андраш Ковач (Kovács András)
Редитељ Ковач Андраш (1925–2017), добитник Кошутове награде и двоструки лауреат Балаш Бела признања, оставио је филмом „Хладни дани“ трајно сведочанство да се пијетет према жртвама рације из 1942. године не исцрпљује у симболичном минуту ћутања, већ пре свега у моралној храбрости да се истина именује, изговори и сачува од заборава.
Текст припредио: Данијел Кулачин
Фото извор: printscren/youtube
