Суботица памти руске хероје
Суботица, град на самом северу Србије, један је од њених најлепших урбаних пејзажа: раскошна сецесијска архитектура, широки булевари, простране пијаце и тргови, мноштво прича које се преплићу кроз векове. Али поред свега тога, у њено ткиво уписана је још једна, тиха, али дубока димензија – присуство руске заједнице и братство са руским народом, потврђено у најтежим и најкрвавијим годинама двадесетог века.
Данашња Плава фонтана, једно од најпрепознатљивијих обележја ужег градског језгра, стоји тамо где се некада налазила градска башта. Старији Суботичани се сећају да овај простор није само геометријско средиште града, већ и једна од најсветијих тачака његовог сећања – место где је, у октобру 1944. године, обављена прва заједничка сахрана ослободилаца Суботице.
После страшне окупације која је трајала три и по године, слобода је у град стигла 10. октобра 1944. године. Срби и партизани успели су да ослободе Суботицу, али цену те слободе платили су животима четворица војника Црвене армије и двојица партизана, међу којима и командант суботичког партизанског одреда, Јован Микић Спартак. Његово име данас носи фудбалски клуб „Спартак“, један од симбола града, али у то време оно је пре свега било симбол отпора и жртве.
Јован Микић Спартак
Само три дана касније, 13. октобра 1944. године, на простору данашње Плаве фонтане одржана је прва заједничка сахрана палих бораца. На том месту окупило се неколико хиљада грађана, борци партизанског покрета, војници Црвене армије, али и свештенство. За Јована Микића, као римокатолика, служио је католички свештеник, док је за руске војнике опело служио свештеник Суботичког православног партизанског одреда.
У том тренутку нова власт у Суботици није показивала нетрпељивост према религији. Напротив – чињеница да су православни и католички свештеници слободно служили над ковчезима палих војника показује да се вера није посматрала као непријатељ, већ као нешто органски присутно у народном бићу и у борби за слободу. Био је то снажан знак да ни у новим идеолошким околностима све свето није било гурнуто у страну.
Ова сахрана била је први чин нове културе сећања, која ће убрзо заживети широм тадашње Југославије. Слични призори поновиће се и у другим градовима: у Београду на Тргу републике, у Новом Саду на Тргу слободе, где су грађани и војници, заједно са свештенством, одавали почаст борцима који су пали за слободу. Тако је већ у тим првим данима после ослобођења било јасно да ново политичко јединство има дубок ослонац у старом, исконском братству између Срба и Руса.
Неколико година након рата, то братство добило је и свој камени, трајни израз. Касне јесени 1944. године команда Црвене армије у Суботици, не чекајући формалне одлуке градских власти, почиње радове на изградњи споменика погинулим саборцима. Материјал за ново обележје узиман је из порушених војних барака – симболичан гест којим је оно што је припадало старој окупационој војсци претворено у споменик нових ослободилаца.
Споменик је посвећен војницима Трећег украјинског фронта, који су пали у борбама за слободу југословенских народа и за слободу своје отаџбине. На његовом врху налази се грб Совјетског Савеза, а на фронталној плочи уклесана је порука: „Слава руским војницима, потомцима хероја.“ У тој реченици спајају се две историјске Русије – царска и совјетска – и дозивају у сећање не само борбе Другог светског рата, већ и ратове 1876–1878, када су руски добровољци масовно долазили у помоћ Србији и Црној Гори у борби против Османског царства.
Када је Москва била под опсадом 1941. године, Стаљин је, свестан снаге националног осећања, започео процес „повратка“ делова старе руске традиције: оживљени су ордени са именима Суворова и Кутузова, а држава се делимично отворила и према православној вери. У Суботици је, у камену, овај спој царске и совјетске традиције постао видљив, као порука да је руски војник на Балкану опет оно што је био и у XIX веку – ослободилац.
У унутрашњости споменика налази се уредно распоређен комплекс гробних места. Овде су сахрањени војници који су погинули у самом граду, али и они чији су посмртни остаци пренети из јужне Мађарске. Већ тада, педесетих и шездесетих година, неко је далеко од дневне политике размишљао о томе где би заиста било достојно да почивају они који су погинули у борби за слободу не само своје земље, већ и читаве Европе.
Спомен-гробље војника Црвене армије у Суботици
Године 1960, на Дан ослобођења Суботице, свечано је подигнут монументални комплекс костурница у којем почива 968 војника Црвене армије. На каменим плочама исписана су имена 165 идентификованих бораца. Уписане су и речи: „Ваш светли пример слободе и великог братства међу народима живеће довека под топлим небом наше домовине“ и „Борцима и официрима херојске Црвене армије, који су пали у октобру 1944. у заједничким борбама против фашистичког терора.”
Данас, док широм Европе падају споменици Црвеној армији и док се историја Другог светског рата прекраја у складу са дневном политиком, Суботица остаје један од ретких градова који достојанствено чува сећање на руске војнике. Споменици се редовно одржавају, гробови су чисти, цвеће се полаже, а школске екскурзије и делегације долазе да у тишини одају почаст.
У тој тишини, међутим, нису заборављени ни појединачни људски животи. Међу сахрањенима је и Севолд Назаров, младић од само двадесет година. Његова мајка Јелена, библиотекарка из Москве, успела је да дође на његов гроб тек осамнаест година после његове погибије. Тада је гимназија „Моша Пијаде“ позвала ученике да сваког 15. марта положе цвет на његов гроб – да бар тако, између Суботице и Москве, остане жива нит захвалности и сећања.
Још једна посебна прича везана је за мајора инжењерије Ивана Максимовича Краснова, официра Трећег украјинског фронта. Он је, током јануара 1945. године, у моменту када су јединице совјетске војске биле опкољене на десној обали Дунава, успео да организује повезивање раздвојених јединица 46. армије и других снага, и омогућио наставак отпора немачком окупатору. За то је одликован Орденом Суворова, једним од највиших војних признања. Његови саборци су му у Суботици подигли споменик и уклесали: „Добром и искреном човеку – браћа по оружју.”
Та једна реченица, у ствари, сабира све: и борбу, и жртву, и витештво, и братство народа које је ојачало на бојишту, а није нестало ни након рата.
Суботица, својим уредно одржаваним споменицима и живим култом сећања, доказује да Срби знају ко им је помогао онда када је то значило живот или смрт. У времену када се Европа одриче својих ослободилаца и руши споменике сопственој истини, овај град високо држи барјак захвалности и поручује: постоје братства која не бледе, постоје дугови који се не заборављају и постоји част коју политика не може избрисати.
фото:
Аутор: Ванилица – Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, Веза
