Наша држава је одлучна да се аргументовано супротстави тенденциозној ревизији тумачења прошлости.
Србија је одлучна да се аргументовано супротстави тенденциозним покушајима ревидирања историје, и зато је Кабинет министра без портфеља задуженог за координацију активности мера у области односа с дијаспором, Ђорђа Милићевића, покренуо пројекат „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра“, за чију реализацију је задужен тим академика, професора и истакнутих личности из јавног и културног живота.
Међу њима је и проф. др Дарко Танасковић, бивши амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, Ватикану и Србије при Унеску, који за Српски телеграф говори о изузетном значају те иницијативе за државу и будуће генерације.
Циљ пројекта је успостављање системске борбе против историјског ревизионизма.
– Аргументовано супротстављање тенденциозној ревизији тумачења прошлости, а не ревизији историје, како се често каже – јер историја се не може ревидирати, али се може на различите начине тумачити – једна је од средишњих области нашег деловања. Наиме, кроз успостављање редовне комуникације са заједницама Срба који живе ван граница наше државе, а поглавито у Европи, настојаћемо да им интерактивно, кроз трибине, предавања и разговоре, организоване у њиховим срединама, омогућимо да се успешније носе с разним антисрпским наративима раширеним у земљама у којима живе. Трудићемо се да им пружимо што објективнију слику историје и савремености српског народа, како би се с више поуздања утемељили у националном идентитету и осећању да духовно и културно припадају јединственом српском народносном корпусу, без обзира на то што су државно одвојени од матице. Напомињем да је потреба за оваквим систематским и планским деловањем подстакнута учесталим захтевима наших сународника из расејања, који су се у неким приликама осећали прилично дезоријентисано на ветрометини медијско-пропагандних кампања којима су, нарочито током неколико последњих деценија, изложени.
Шта је вама у фокусу, на чему ћете инсистирати?
– С обзиром на то које је поље моје професионалне стручности, научног рада, а и дипломатског искуства, тежиште у свом доприносу ставићу на проблематику међурелигијских односа, како на општем плану, тако и специфично, на хришћанско/православно-муслиманске релације, пре свега на Балкану и на простору бивше Југославије. При томе, свакако, неће бити занемарени ни вектори прекограничног утицаја на те односе, рецимо фактор турске политике према нашем региону. Такође, позабавићу се и православно-католичким односима, у чему је централна улога Свете столице (Ватикана). Навео сам главне теме свога, надам се, доприноса овој колективној акцији, уз напомену да су прошлост и садашњост српског народа у регионалном и ширем геополитичком контексту органски међуповезани феномени, тако да поједине тематске кругове није ни лако ни препоручљиво издвојено посматрати, што важи и за проблематику којом ћу се ја бавити.
Србија никад није водила освајачке ратове, а борила се против окупатора. Зашто већ дуго неки покушавају да ревидирају те историјске чињенице и да жртву и ослободиоца покажу као агресора, а агресора као жртву?
– Србија у модерној историји заиста није водила освајачке, већ искључиво одбрамбене ратове и у преломним тренуцима светске повеснице била на, како се то каже, правој страни историје. Они који су били на кривој, разумљиво, теже да се измени, односно кривотвори представа о њиховим историјским посрнућима, тим више што су неки међу њима обновили своју политичку, економску и војну моћ, али не и менталитет. С друге стране, и поједине победнице у Другом светском рату практично одмах по његовом окончању окренуле су се идеолошки и геополитички мотивисаном антагонизму према свом неизбежном, али и невољеном ратном савезнику – СССР/Русији, и формирале фронт заједно с дожучерашњим непријатељима. Докле је ово довело човечанство данас се испољава на крајње драматичан начин. То је општи, глобални оквир, а Срби и Србија су пострадали јер се приликом разбијања Југославије, после пада Берлинског зида, нису „геополитички коректно“ престројили, већ су желели да сачувају заједничку државу, у коју су уложили свој државотворни потенцијал још после Првог светског рата, нису били спремни ни да се одрекну оних с којима су током читаве прошлости били браћа и, упркос свим меандрирањима историје, у суштини савезници. Због потребе да се оправдају неправде према Србима и гажење легитимних српских права, покренута је, пре свега на Западу, широка пропагандна кампања њихове сатанизације и дехуманизације, све до бруталне војне агресије 1999. Инерција те кампање траје и данас и по потреби се интензивира, иако је у целини попустила и великим делом је разобличена.
Ко то заправо чини све да спречи Србију да (од)брани истину о себи и свом народу?
Који део историје желе највише да ревидирају?
– Период који, заправо, још није завршен, а то је онај од почетка процеса разбијања Југославије, где се Срби представљају као виновници свих зала. Такође, на мети је Први светски рат, а одскора, у антируском кључу, и Други. Срби и Србија су пострадали јер се приликом разбијања Југославије, после пада Берлинског зида, нису „геополитички коректно“ престројили.
Ван Србије постоји више искрених патриота него унутар њених граница.
Изјавили сте да ниједна српска влада није на прави начин успоставила однос са Србима у расејању и то је њима увек тешко падало. Виде ли се сада неке промене?
– Било је различитих покушаја да се у оквиру спољне политике, односно надлежног ресора у влади, осмисли модел, институционализује и организује рад са Србима ван Србије, али је недостајало континуитета, дужине даха и потребних средстава, а додао бих и стварног уверења да је то изузетно важан домен државног деловања. Иначе, међу Србима и у српским институцијама најдуже су се задржали рецидиви схватања из комунистичког периода о тзв. „непријатељској емиграцији“, што је сада у доброј мери превладано, али је дуго оптерећивало званични однос матице према свом расејању. Надам се да и ова иницијатива упућује на то да предстоји посвећивање неупоредиво веће пажње нашим сународницима који живе ван Србије, али желе да у пуној мери осете да припадају српском народу. Усудујем се рећи – а то је и утисак из властитих искустава – да, процентуално гледано, ван Србије пребива више искрених патриота него унутар њених граница.
Извор: Српски Телеграф, Република
