Био је то тежак и ризичан подухват, чак и за лекара са годинама искуства. Доктор Мате их је имао тек осам, укључујући специјализацију након које се посветио лечењу дечје леукемије. Млади чије је животе држао у рукама били су тек мало већа „деца“, јер за шесторо апсолвената београдског ПМФ-а беше прерано да их однесе смрт.
На париски Институт „Кири“ доспели су након незгоде која је оставила црну страницу у историји развоја нуклеарне енергије. Експеримент у Институту за нуклеарне науке Винча пошао је по злу када је у лабораторији дошло до хаварије у једном од реактора. Тог 15. октобра 1958., ниједан од инструмената у целом Институту није успео да измери количину радиоактивног зрачења.
Истога дана, у београдски Центар за професионалне болести довезени су Радојко Максић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић, Роксанда Дангубић, Живота Вранић и Стјепко Хајдуковић – сви су имали тек између 24 и 26 година. Примакавши им дозиметре за мерење радијације, лекари су само могли да констатују да „казаљке искачу из скале“.
Маневар који је променио ток медицине
Срећа у несрећи беше што је директор Института, академик Павле Савић, лично познавао младог доктора Матеа. Истог поподнева је контактирао париски Институт, тада једину установу на свету са искуством у лечења особа изложених великим нивоима радијације. За шесторо београдских апсолвената, једина нада био је доктор Жорж Мате, цењени професор и онколог од међународног угледа.
У време кобног „Акцидента у Винчи“, др Мате је већ радио на свом новом открићу. Трансплантација коштане сржи је била испитана само на животињама, а у свету је као метода лечења још увек била непозната. У исто време, стање београдских физичара је било критично – њихова коштана срж, уништена радијацијом, више није могла да производи крвна зрнца.
Одлука професора Матеа да први пут изведе пресађивање коштане сржи била је историјска, револуционарна и – ризична. „У то време, као да сте сели на бицикл па кренули на месец – тако је то изгледало са оном технологијом и оним знањем. Исход је био потпуно неизвестан“, сећао се тог тренутка онколог др Владимир Ковчин. Алтернатива је била још трагичнија, јер је значила сигурну смрт.
Након 5 дана неизвесности, ризични подухват др Матеа спасао је 5 живота. За Животу Вранића, који је зауставио реактор и спречио несрећу још већих размера, због превелике изложености зрачењу нажалост није било спаса. Његове колеге су се вратиле у Београд 16. фебруара 1959., након четири месеца опоравка на париском Институту.
Уз науку је заволео и посете Београду
За прослављеног француског научника, пионирски подухват у Паризу значио је и сигурно место у историји медицине. Др Мате се до краја живота посветио најтежим пацијентима, а београдски физичари били су први којима је пружио шансу за оздрављење.
Годинама након тога, каријера му је пошла и путем сарадње са београдским лекарима. Уз науку је заволео и посете Београду, које су у временима највећих искушења ’90-их година постале све учесталије.
У земљи притиснутој санкцијама, на мукама су били и онколози – не само због услова рада, већ и оскудице лекова и санитетског материјала. Управо тада им је своју помоћ, знање и вољу пружио цењени професор Мате.
Већ од почетка ’90-их, био је редован гост у престоници. Са њим су стизале и велике количине лекова, док се истовремено борио да лекари из Београда и Србије сазнају о последњим трендовима у онкологији. За то је овде имао и плодно тле: наиме, овдашњи онколози би на његове препоруке каткад узвратили чуђењем, чак и подсмехом. Њихови пацијенти широм Србије су долазили на консултације код др Матеа, а многи су одлучили да пређу у Београд на даље лечење.
Гужве пред вратима вољеног доктора
Уз пожртвованост и упорност др Матеа, у Клиничко-болнички центар „Бежанијска коса“ уселила се нова нада. Оне које је лечио од најтежих болести освојио је стрпљењем. Није било питања на које није дао одговор, а сваки детаљ њихове свакодневице, макар и најситнији, саслушао је са много пажње. Његовим колегама то беше поука о томе како се гради поверење између пацијената и лекара.
Из месеца у месец, пред докторовим кабинетом чекало је све више и више људи: од оних којима је живот висио о концу, до бивших, успешно излечених пацијената, који би дошли тек да га поздраве.
Многе је спасао такозваном „ротативном“ хемотерапијом, тада савременом идејом са којом је упознао и београдске лекаре. Наиме, у условима када се није знало да ли и којих ће лекова бити на располагању, терапија је дала изненађујуће добре резултате и показала се идеалном алтернативом константној оскудици лекова.
Но, нису само лекови били проблем – лекари у Београду и Србији оскудевали су и у стручној литератури. Стигавши једном приликом са аеродрома, професор Мате је код себе имао примерак британског „Лансета“. Док стигне до београдских лекара, тако престижном медицинском штиву је каткад требало и годину дана. Од тог тренутка, уз доктора је у Београд стизала и хрпа часописа и научних радова.
Несуђени нобеловац, почасни академик и хуманиста изузетне скромности
Репутација др Матеа била је добро позната и Србији и свету. Био је доживотни председник Удружења онколога Европе, а неколико година након „Акцидента у Винчи“, потресао је медицински свет објавивши да је трансплантацијом коштане сржи излечио једног пацијента са леукемијом.
За револуционарно откриће је номинован и за Нобелову награду. Признање ипак није добио, наводно због „оштрог језика“. Поред београдских, радио је током ’90-их година са лекарима и пацијентима болница у Паризу, Риму и Софији, а сваког месеца би у престоницу стизао с краја радне недеље.
Истог дана би петком примао пацијенте, са њима проводио викенд, а затим хитао да се врати у Париз. Боравио је, уместо у хотелу, у болничким апартманима и ручавао у болничкој мензи.
Уз професорову подршку, КБЦ „Бежанијска коса“ је до 1998. године добила и Дневну онколошку болницу. Др Мате је већ тада био и почасни члан САНУ, а београдским лекарима је наставио да помаже још целу деценију.
Име које памте једна клиника и једна београдска улица
За 18 година колико је посећивао Београд, др Мате је само једном прекинуо долазак. Било је то с пролећа 1999. године, када је бомбардовање зауставило авионске летове. До идуће посете се са овдашњим лекарима редовно чуо телефоном, а кроз непуну деценију његово име је ушло и у новоотворену престонички болницу.
„Дневна онколошка болница Жорж Мате“ примила је прве пацијенте децембра 2007. године. Француски доктор је на отварању био почасни гост, а сусрео се тада и са својим давнашњим пацијентом – 50 година откако је спасао животе научника из Винче, крај њега је стао др Радојко Максић, коме је давне 1958. године пресадио коштану срж.
У међувремену, кроз његову ординацију је за непуне две деценије прошло преко 3 хиљаде пацијената из Србије.
Мада је већ загазио у девету деценију, др Мате се већ неколико година борио са тешком болешћу. Узела је данак 2010. године: игром случаја, цењени професор преминуо је 15. октобра, на исти дан када се догодио и инцидент у Институту Винча.
Сарадњу са пожртвованим научником памтиле су и његове колеге из Београда. Од Дневне болнице чије је отварање помогао касније је настала и Клиника, а име Жоржа Матеа је 2016. године понела и улица која од Студентског града води ка КБЦ „Бежанијска коса“.
Извор: Ројалистички клуб
Припремила: редакција Компас инфо
Фото: www.rlkbg.org.rs
