Пише: Франо Yехуда Колономос Мартинчевић
Ко је пратио целу конференцију за штампу, схватиће: својим покушајем да јавно осрамоти Трампа, сам себе је изманеврисао у ћорсокак. Док је Трамп говорио, Зеленски је афектирано правио гримасе, махао сликама рањених украјинских војника како би створио јефтин морални притисак – провидан маневар који би иза затворених врата можда и био толерисан. Али Зеленски је ову срамотну представу извео пред окупљеном штампом, у апсурдној нади да ће медије окренути против Трампа. Упадао је Трампу у реч, расправљао се са људима који већ имају чврст став и који одређују судбину његове земље и народа, па и његову сопствену судбину.
Франо Yехуда Колономос Мартинчевић
Украјински председник је изгледа потпуно изгубио осећај за реалност и није схватио да је у град стигао нови „шериф“. Његово понашање није било само тактички промашај, већ јадна демонстрација самопрецењености и недостатка стратешке интелигенције, недостојна једног председника. Посебно је постало пикантно када га је Трамп подсетио да игра картама и ризикује да изазове Трећи светски рат – оштра алузија да Зеленскијеве непромишљене провокације могу имати далеко опасније последице него што је он спреман да призна.
С друге стране, Путин сада може да се радује и једва да верује својој срећи – Зеленски му је овом самонанесеном бламажом поклонио неочекивану предност.
Заправо, Зеленски је могао да склопи споразум о ретким земљама – прагматичну шансу коју је требало зграбити обема рукама. Уместо тога, није пропустио прилику да на конференцији за штампу понавља своје максималистичке захтеве: никакав прекид ватре с Русијом без безбедносних гаранција, јер се Путин раније није придржавао споразума. Ова тврдоглава позиција граничи се са лудилом – као да озбиљно верује да може савити стварност пуком реториком.
Слично дрско Зеленски се понашао и према Израелу, када је захтевао несразмерну подршку – попут испоруке система „Гвоздена купола“ – иако Израел сам делује у сталној ситуацији претње и не може лако да се одрекне својих ресурса. Уместо разумевања за израелске безбедносне приоритете, засипао је Јерусалим прекорима када му нису испунили претеране захтеве, постављајући се као морално супериоран.
Посебно безукусно било је његово покушавање да руски напад на Украјину упореди с Холокаустом, на пример у говору пред Кнесетом 2022. године, где је повлачио паралеле између „коначних решења“ – цинично присвајање јеврејског страдања које је у Израелу с правом изазвало гнев и показало његову спремност да злоупотреби историјске трауме за јефтине реторичке поене.
Ови претерани захтеви и изобличавање историје сведоче о обрасцу: Зеленски редовно прецењује своју позицију и игнорише границе својих партнера, било да је реч о Израелу, САД-у или Европи.
Трамп, с друге стране, нема намеру да дели хипотетичке безбедносне гаранције, како Зеленски наивно захтева. Зашто би то учинио? Као човек од договора, он свом саговорнику не оставља унапред отворена задња врата да саботира споразум – став који је миле далеко супериорнији Зеленскијевом тврдоглавом идеализму.
О Трампу се може рећи шта год, али он је тренутно једини политичар на свету који је уопште у стању да преговара и са Путином и са Зеленским и постигне резултате. Ко с Русима уђе у потпуно отворени конфликт, од почетка ризикује ружан крај.
То је Зеленски морао да има бар у подсвести чим је први пут показао Русима средњи прст.
Сада је касно за кајање, а време не ради у корист Зеленског и његове војне хунте у Украјини.
Трамп у ствари заиста спасава и Украјинце – постављањем прагматичног курса који би могао окончати Зеленскијеве самодеструктивне ескападе. Зеленски је могао да искористи ову јединствену позицију – уместо тога, прокоцкао ју је својом ситничавом представом.
Јасно је да је он очајнички арогантан у својим покушајима да настави своју сулуду самоубилачку агенду.
Већ месецима му је било јасно да ће морати да прави компромисе како би уопште преживео политички и војно.
Ово понашање показује да је потпуно изгубио компас и да сада чак и код куће губи подршку, не само пред својим до сада највећим и кључним савезником.
После конференције за штампу било је још горе: у накнадним интервјуима Зеленски је остао тврдоглаво настројен на сукоб, жалио се због дебате о својој одећи и мрмљао да је Трамп непоуздан партнер, уместо да покаже макар трунку дипломатске зрелости.
Уместо да искористи Трампову преговарачку снагу, радије се ваља у улози увређене жртве – понашање које није само политички глупо, већ и неодговорно.
У ЕУ су му, наравно, одмах притрчали у помоћ уобичајени „осумњичени“. Олаф Шолц је Трампов став назвао „неодговорним“ и заклео се да Европа никада неће напустити Украјину – празна фраза која више личи на самозаваравање него на реалполитику.
Емануел Макрон је чак надмашио Шолца, славећи Зеленскијеву „храбру постојаност“, као да је овај наступ био тријумф, а не тотални фијаско.
Ови европски лидери сами по себи представљају трагедију: њихова слепа про-Зеленски политика није само одвојена од стварности, већ и крајње неодговорна.
САД имају енергију и технологију.Исто тако и Кина и Русија.
Европа нема ни једно ни друго, и зато мора наћи начин да сарађује.
Уместо да приморају Зеленског да коначно прихвати разум и крене ка компромису, подстичу га у његовој самодеструктивној тврдоглавости – што је скандалозна издаја украјинског народа који пати због овог рата, док његови заговорници у Бриселу настављају да избацују празне изјаве „солидарности“.
Многи се сада љуте што су Трамп и један новинар скренули пажњу на Зеленскијеву одећу. Од почетка рата он не носи одела, већ увек своје маслинасто-зелене војничке униформе – смешно костимирање које мање личи на озбиљног државника, а више на глумца који очајнички држи своју улогу ратног хероја. Оно што је некада продавано као симбол одлучности сада делује као јефтина поза која подрива сваки кредибилитет.
Конференције за штампу су увек биле позорница за најаву нових испорука оружја. То је одувек била представа која овај рат вештачки одржава у животу – рат који Украјина, колико год то било горко, не може добити. Зеленски и његови европски навијачи сносе одговорност што ова фарса траје.
Американци су у међувремену изабрали председника који треба да оконча рат – јасна порука коју је Зеленски, из пуке пристојности и поштовања према вољи бирача, морао да прихвати.
Могао је потписати договор о ретким земљама како би везао САД за Украјину и усагласио безбедносне интересе. Уместо тога, јуче је својом ситничавом, заједљивом природом прокоцкао сваку шансу.
Пред својим народом, који трпи због његових грешака, тешко да ће то моћи да оправда.
Зеленски је могао да делује као државник – али се разоткрио као својеглави, од стварности одвојени позориштар који свом народу више штети него што користи.
Европски политичари који му и даље удварају нису ништа бољи: њихова наивна подршка представља саучесништво у овом дебаклу.
