Пише: Бранко Милановић
Многи економисти одбацују релевантност неједнакости (ако свима расту приходи, кога је брига ако при томе расте и неједнакост?) и тврде да једино ублажавање сиромаштва треба да буде важно. Овај рад показује да нас све неједнакост ипак занима и да је став да треба да будемо забринути искључиво због сиромаштва, а не и због неједнакости, унутрашње недоследан.
Један чест аргумент који износе поједини економисти јесте да су расподелна питања ирелевантна — или, још горе, штетна. Питања расподеле се често посматрају као дистракција, као уступак популизму и као губљење времена које је у крајњој линији деструктивно: борба око делова колача смањује величину самог колача и чини да свима буде горе. Такве активности, па чак и сама расправа о њима, сматрају се негативним; много је боље усмерити се на напоран рад и инвестиције и учинити да колач расте. Два позната економиста су недавно изнела такве ставове. Мартин Фелдстајн, у уводном излагању на конференцији Федералних резерви о неједнакости (1998a, 1998b, и готово идентично у Фелдстајн 1999), пише да нико не би требало да брине о неједнакости, све док свима расту приходи: „Желим да нагласим да нема ничег погрешног у расту благостања богатих или у расту неједнакости који проистиче [искључиво] из повећања високих прихода“ (1999, 35–36). Роберт Лукас, у Годишњем извештају Федералне резервне банке Минеаполиса за 2003. годину, пише: „од свих тенденција које су штетне по здраву економску науку, најзаводљивија и, по мом мишљењу, најотровнија јесте усредсређивање на питања расподеле“ (Лукас 2003).
У свом више или мање софистицираном облику, ово је аргумент који се не ретко чује. Као неко ко се бави питањима неједнакости више од двадесет година, имао сам прилику да га чујем више пута. Почетком деведесетих година, један високо позиционирани истраживачки економиста Светске банке одбацио је мој предлог за проучавање неједнакости у посткомунистичким земљама, тврдећи да су те земље „жртве“ неразумног егалитаризма и да сваки пораст неједнакости, који је нужно повезан са већим приносима продуктивнијих чланова друштва, треба поздравити. Четири или пет година касније, када је забележен највећи пораст сиромаштва у миру, а неједнакост расла скоковима, та тема више није деловала тако неразумно. На многим друштвеним скуповима или професионалним састанцима у Вашингтону и другде, када бих био представљен и када би се сазнало да радим на неједнакости, моји (учтивији) саговорници износили би аргумент сличан Фелдстајновом („Зашто би уопште неједнакост била важна?“). Други, можда мање учтиви, махали би рукама, у суштини приписујући чињеницу да неко плаћа особу да проучава неједнакост расипничким навикама међународне бирократије.
Дозволићу себи да на крају рада спекулишем зашто тема неједнакости изазива тако снажне реакције код многих људи из различитих земаља и средина. Али најпре ћу покушати да изнесем неколико суштинских тачака, ограничавајући се тиме да не износим проједнакосне аргументе две врсте. Прво, следећи Фелдстајна,¹ и ја ћу избегавати да заснивам своје аргументе на функционалистичким разлозима у корист ниске неједнакости, било да је реч о аргументима медијанског бирача, друштвене нестабилности (са пратећим ниским инвестицијама), искривљењу политичког процеса, тржишним неуспесима или било којем другом типу. Два недавна одлична прегледа (Ерик Торбеке и Чутатонг Чарумелинд, „Зашто нас све брине неједнакост“, World Development, септембар 2002, и Кристофер Џенкс, „Да ли је неједнакост важна?“, Daedalus, зима 2002) сумирају, анализирају и процењују ефекте неједнакости на широк спектар економских и друштвених питања. Читалац треба само да буде свестан да постоје функционалистички (или инструменталистички) аргументи у корист комплементарности једнакости и ефикасности који су једнако снажни, а вероватно и снажнији, од супротних аргумената који та два појма (једнакост и ефикасност) виде као међусобно супротстављене.
Други тип аргумента који нећу износити односи се на покушаје, прећутно присутне у цитатима и тону горе наведених аргумената, да се из политичке дебате елиминише једно питање толико важно као што је расподела. Наравно, ово је мало вероватно, јер су проблеми расподеле били у средишту политичких борби од памтивека. Ипак, може се уочити непријатна нестрпљивост код неких економиста који би желели да се такве теме избаце из политике. Другим речима, нећу користити аргумент да тиме ти економисти показују прилично непријатне ауторитарне или, да будемо блажи, патерналистичке црте.
Да ли је то завист или правда?
Размотримо пример који наводи Мартин Фелдстајн (1999) о групи имућних економиста окупљених на конференцији или претплатника једног економског часописа. Ако би сваки од нас — економиста — добио 1.000 долара, неједнакост (у Сједињеним Државама) би порасла; свима би нам било боље и нико не би био у горем положају. Па шта је у томе лоше?, пита Фелдстајн. Очигледно, ништа. Хајде сада да његов пример само мало изменимо. Претпоставимо да Фелдстајнова вила мени даје 20.000 долара, а да сваки од осталих учесника добије између 25 и 75 центи. Фелдстајнови претходни закључци и даље важе: благостање свих би требало да порасте. Ипак, усудио бих се да тврдим да би последице биле сасвим другачије. Многи учесници би одбили да приме свој четврт долара, неки би га оставили у просторији, други бацили са гађењем. Многи би неповољно коментарисали чињеницу да сам ја, из некаквог несхватљивог разлога, добио 20.000 долара, док би други, много достојнији чланови групе, морали да се задовоље са мање од једне хиљадитине тог износа. Већина би спекулисала о разлозима који стоје иза тако раскошне дарежљивости виле.
Шта ова прича илуструје? Прво, да многи (већина?) оних који би добили 25 центи не само да се не би осећали боље — како Фелдстајн сугерише да би требало — већ би се осећали горе. Осећали би се лошије јер би им осећај правде и примерености био повређен. А био би повређен зато што се људи увек пореде са онима које сматрају својим вршњацима. Тако приход који добијају није само средство за стицање више добара и услуга; он је и опипљиво признање како их друштво вреднује. Он је друштвени израз њихове сопствене вредности. Стога ће велике разлике у приходима (нарочито ако су неоправдане или нејасне) бити схваћене као увреда сопствене вредности.²
Кључна поента је да приходи других људи улазе у нашу сопствену функцију корисности. И када то прихватимо, неједнакост утиче на наше благостање и аргументи о ирелевантности неједнакости губе сваку снагу. Треба приметити да је појам групе вршњака од кључног значаја за све студије неједнакости.³ Нема смисла проучавати неједнакост између две групе које не ступају у интеракцију или игноришу међусобно постојање. Замислимо да заједно посматрамо све Јапанце и све Маје из XV века и проучавамо њихову комбиновану неједнакост. Те две групе би се могле знатно преклапати, јер би им средњи приходи били слични. Али таква вежба је лишена сваког значења, јер те две групе никада нису биле у контакту. Тек када се појави национална држава и када људи почну да своје суграђане доживљавају као једнаке, уобичајене студије унутардржавне неједнакости почињу да имају смисла. Зато студије глобалне неједнакости имају смисла данас, али много мање у ранијим периодима. Другим речима, само ако не би постојале групе вршњака — то јест, ако не би постојало друштво — неједнакост би била ирелевантна и само би наш сопствени приход утицао на наше благостање.⁴ У солипсистичком свету, заиста, ми (ја?) не бисмо морали да бринемо о неједнакости. Али у свим другим световима, ми (ја) бисмо.
Али покушајмо да пронађемо још неке, можда убедљивије примере.
Претпоставимо да је, за исту економску конференцију, организатор одлучио да исплати сваком учеснику хонорар који одражава његов или њен положај у струци и самим тим очекивани квалитет рада. Претпоставимо да су ти хонорари снажно асиметрични, али, наравно, сви позитивни. Сада претпоставимо да сам ја, од свих учесника, добио најмањи хонорар, и то знатно мањи од осталих. Зар то не би утицало на мој осећај правде? Брзо бих почео да упоређујем хонораре које су добили други аутори са њиховим објављеним радовима или са оним што сам чуо о њима. Распитивао бих се код пријатеља и на крају бих могао да будем дубоко увређен. Опет би била погођена моја (1) правда и (2) осећај сопствене вредности. У првом примеру, многи људи би с гађењем одбацили својих 25 центи. У овом случају, ја бих прихватио хонорар, али бих био веома узнемирен, можда и увређен. Чак и ако је моје благостање после хонорара веће (јер ми је приход порастао), оно би порасло далеко мање него да су сви добили скромни износ који сам ја добио, или да су хонорари били више у складу с оним што сматрам правичним. И поново, када прихватимо чињеницу да је моје благостање смањено сазнањем колико су други учесници добили, закључујемо да приходи других улазе у моју функцију корисности и да је, дакле, неједнакост важна. Да то није случај, како бисмо објаснили чињеницу да се у играма ултиматума, где се од учесника тражи да поделе одређену суму новца, понуде које се перципирају као неправичне одбијају одмах, и да обоје заврше у горем положају (Фонг и др. 2003)?⁵ Зашто људи одбијају понуде које сматрају неправичним ако тиме смањују не само приход друге особе већ и сопствени? Једноставно зато што је добит у корисности од већег прихода надјачана губитком у корисности изазваним осећајем неправде, који проистиче из сазнања да би друга особа добила много већи и, по нашем мишљењу, незаслужен приход. Али очигледно се никада не бисмо тако понашали да нас не занимају приходи других.
Приметићемо да смо у сва три примера показали да благостање људи зависи од прихода других, али да се механизам кроз који се то испољава разликује. У првом примеру („добра вила“) били смо збуњени хировитошћу судбине; у другом примеру („хонорар“) позвали смо се на правду; у трећем примеру једноставно смо били згражени понашањем партнера — ту ни правда ни судбина нису играле улогу: чисто људско гађење или бес.
Још аргумената
Неки економисти имају тенденцију да све тврдње да приходи других утичу на наше благостање сматрају изразом зависти. Мартин Фелдстајн пише о „пакосном егалитаризму“. Овде су вредна пажње два момента. Прво, етика није област економије. Употреба вредносно обојених термина као што је „завист“ треба да нас ућутка тако што нам се у суштини поручује да само завидна, зеленooka чудовишта могу да жуде за новцем других људи. Прихватимо то: завист није лепа особина. Али ако већина, многи или значајан проценат људи заиста осећа завист према новцу других, то је једина ствар којом економисти треба да се баве. (А подсетимо да завист једноставно значи да приходи других улазе у нашу функцију корисности.) Завист, без обзира на то да ли је економисти приватно одобравају или не, мора бити део њихове анализе. Можда ће етичари и верски проповедници осуђивати такве појаве, и ту им препустимо простор да унапреде људски род. Када проповедници у томе успеју, економисти ће моћи да ревидирају своје претпоставке и да избришу приходе других из функција благостања појединаца. Али не пре него што будемо обавештени да је завист искорењена.
Друго, оно што неки називају завишћу, како мислим да су горњи примери показали, није (лоша) завист већ (добар) осећај правде. На приходе других реагујемо не само зато што смо завидни, већ зато што сматрамо да је учињена неправда. Осећамо да је неко искоришћен или неправично третиран. Другим речима, понашање које се у очима неких може тумачити као завист у стварности може бити мотивисано правдом. Завист једног човека јесте правда другог. Узмимо недавни пример аграрне реформе у Зимбабвеу и оставимо по страни аргументе о томе да ли ће та реформа повећати продуктивност или јој нашкодити. Они који су против ње тврдиће да је покрет мотивисан чистом завишћу; они који је подржавају видеће је као начин да се исправе старе неправде. Но, како год назвали те мотивације и осећања, под којим год их рубриком сврстали („пожељна“ или „непожељна“ осећања), може се, мислим, убедљиво показати да она постоје, а то је све што је важно за оне који се баве људском природом онаквом каква јесте. Овај део ћу завршити са два цитата који веома добро илуструју разлике у економским погледима на неједнакост. Прво, релативно недавни цитат Ане Кругер (2002), бивше заменице извршног директора Међународног монетарног фонда: „Сиромашни људи су очајнички усмерени на побољшање својих материјалних услова у апсолутном смислу, а не на напредовање унутар расподеле прихода. Стога се чини много бољим усредсредити се на сиромаштво него на неједнакост“ — став који одјекује код Мартина Фелдстајна и Роберта Лукаса. А затим и један стари цитат Сајмона Кузнеца (1965, 174), из 1954. године:
„Могло би се тврдити да смањење физичке беде повезане са ниским приходима . . . омогућава повећање, а не смањење политичких тензија, [јер] политичка беда сиромашних, тензија изазвана посматрањем много већег [приходног] раста других заједница . . . може бити само појачана.“
Зашто људи не воле студије о неједнакости?
Када сам почео да се бавим неједнакoшћу, живео сам у комунистичкој земљи. Моја докторска дисертација била је на тему неједнакости — онога што се тада еуфемистички називало „осетљивом темом“. Владајући слој и њихови следбеници нису је волели јер је разоткривала мит о универзалној једнакости под социјализмом. Желели су да социјализам буде савршен и једнак, а показало се да је несавршен и неједнак. Када сам почео да живим у капиталистичком друштву, богати људи (и њихови подржаваоци) слично су имали примедбе на ту тему. Они су сматрали да је свака постојећа неједнакост исправна, јер је по њиховом виђењу сваки доходак уредан, праведан и нужан, готово богомдан — тржиште је преузело улогу Бога. Емпиријске студије биле су сувишне. Оне су само могле да посеју немир и раздор и евентуално доведу у питање постојећи друштвени поредак. Тако су елите у оба система имале тенденцију да се слажу да су студије неједнакости непотребне: у једном случају зато што су откривале да неједнакост постоји, у другом зато што су имплицитно доводиле у питање да ли је њен ниво прихватљив. Али таква осетљивост према емпиријском раду о неједнакости показује да је наша имплицитна претпоставка, вероватно проистекла из векова религијског васпитања и просветитељства, да су сви људи у основи исти и да је свако одступање од једнакости оно што захтева оправдање.⁶ Чак и у оквиру утилитаризма и идентичних и конкавних функција благостања, постоје два разлога за осуду неједнакости, како пише Сен (2000, 67): она је неефикасна као генератор корисности (јер би извесна редистрибуција ка сиромашнима повећала укупан ниво благостања) и она је неправична. Другим речима, елите нису неразумно забринуте због студија неједнакости: свако помињање неједнакости у главама људи покреће питања о њеној прихватљивости.
Зашто је брига о сиромаштву, а не и о неједнакости, невероватна?
Ако неједнакост није нешто до чега нам је стало, онда је веома тешко објаснити и бригу за сиромаштво. Јер ако (1) сви приходи јесу праведни, или ако (2) приходи других не улазе у моју функцију благостања, зашто би ме било брига да ли постоји много сиромашних? Или чак, ако важи само (2), зашто би ме уопште постојање сиромаштва занимало? Неко би могао да одговори да се и даље може противити проучавању неједнакости, а сматрати да благостање најсиромашнијих заслужује пажњу, јер држимо да свако треба да има обезбеђен неки минимални животни стандард. Али ако је то случај, зар то није исто као рећи да у моју функцију корисности улази само благостање неких (наиме, сиромашних), а никога другог (осим мене или моје породице)? Дакле, заговорник бриге за сиромаштво се не разликује по томе што прихвата да приходи других улазе у његову функцију благостања; он само жели да његов homo economicus пажњу ограничи на једну групу људи (сиромашне), а да све друге занемари. Недоследност става који брине о сиромаштву, али не и о неједнакости, лако се уочава ако схватимо да он подразумева да у функцији благостања једне особе има места само за њен сопствени приход и за приходе људи са ниским примањима (сиромашних).
Рећи да вам је стало до сиромаштва значи да је ваша функција благостања погођена свим оним што се дешава испод неког произвољног нивоа дохотка, где бораве сиромашни, док вас свака промена дохотка изнад тог нивоа (осим ако не погађа ваш сопствени доходак) оставља равнодушним. Такав сценарио, наравно, није у потпуности немогућ, али ми делује прилично невероватно. Чим проширимо наш поглед ка другим људима, богатијима од нас, и дозволимо да и њихови приходи утичу на наше благостање, ми се померамо од бриге само за сиромаштво ка бризи и за неједнакост.
Да би се додатно оснажио овај иначе врло невероватан став о искључивој бризи за сиромаштво, преко њега се ставља моралистички слој, при чему се брига за све приходе испод неког нивоа сиромаштва проглашава „добром“, јер показује бригу за положај сиромашних, док се брига за све приходе веће од сопственог проглашава морално осудивом. У стварности, међутим, људи су много склонији да размишљају о онима који имају више од њих, него о онима који имају мање.
Другим речима, „завист“ је много вероватније да улази у нашу функцију благостања него „брига“. Усудио бих се да изнесем још јачу тврдњу: да оштра разлика између сиромаштва и неједнакости, коју фаворизују неки економисти, представља начин да се потенцијално отварање питања друштвене пожељности датe расподеле прихода преусмери у много бенигнији ток — на наводну бригу за најсиромашније.
Брига за сиромаштво је цена коју су богати спремни да плате како нико не би доводио у питање њихове приходе. Другим речима, брига за сиромаштво делује као анестетик за лошу савест многих. За многе богате, помагање сиромашнима представља „друштвено прање новца“, активност којом се баве они који су богатство стекли под сумњивим околностима, или су га наследили, или су зарадили више новца него што се чини друштвено прихватљивим.⁷
Могуће је да су мање часни начини стицања богатства неизбежни и да је то цена коју морамо платити за напредак и цивилизацију. „Свет без сиромаштва“ био би свет који би потписивао све врсте неправди. Можда је то неизбежно — али нас то ипак не би смело спречити да то препознамо онаквим какво јесте.
Белешке
- „Одбацујући критику неједнакости саме по себи и тврдећи да су већи приходи имућних добра ствар, не мислим на функционалистичке аргументе које су неки изнели у одбрану неједнакости“ (Фелдстајн 1999, 35).
- Занимљива је језичка поента да бисмо у енглеском језику очекивали да исправно питање у вези са богатством гласи: „Колика је вредност имовине господина X?“ Међутим, оно се скраћује у „Колико вреди господин X?“ Унутрашња вредност појединца и његово спољашње богатство спајају се у једно.
- Исти став износи и Сен (2000, 64), који користи појам „референтне групе“: „фокус [мерења благостања] је на корисностима појединаца само унутар те групе, без директног узимања у обзир корисности оних ван групе“. Сличан закључак, заснован на емпиријским студијама среће, изводи и Френк (2004, стр. 72). Недавне студије среће доследно су показале да у датом тренутку срећа расте са дохотком („новац купује срећу“). Ипак, током времена и упркос много већим приходима свих — сиромашних, средње класе и богатих — срећа се не мења. Импликација је да је за срећу важан релативни, а не апсолутни доходак. Али ако је то случај, онда је јасно да наш положај у расподели дохотка утиче на нашу корисност много више него апсолутни ниво дохотка.
- Леп пример важности група вршњака је следећи: Светска банка има бројне локалне канцеларије у различитим деловима света. Особље које је локално запослено обично је плаћено много боље од својих локалних вршњака. Зато су веома задовољни радом у Светској банци. Али, након неколико година, схвате да су плаћени само делић онога што би идентичан економиста био плаћен када би био запослен у седишту у Вашингтону. Тада локално запослени постају веома незадовољни и деморалисани, јер им се променила референтна група.
- У игри ултиматума, две особе треба да поделе дати износ новца. Особа А даје предлог. Особа Б га прихвата или одбија. Ако га одбије, нико не добија ништа. Огромна експериментална литература показује да се понуде мање од 30 одсто „колача“ одбијају. Ови експерименти су спровођени у великом броју земаља и окружења, са улозима високим чак до три месечне зараде (цитирано у Фонг и др. 2003, 8).
- Тврдња „у основи исти“ представља поједностављење, јер чим се запитамо у ком смислу људи нису потпуно исти, отварамо врата неједнаким приходима. Како Сен (1979) тврди, уочена неједнакост прихода може бити оправдана на утилитарним принципима (максимизација укупног благостања), разликама у почетним условима (на пример, ако је циљ једнакост укупне корисности по особи, онда би инвалидна особа требало да добије већи приход од здраве), или, шире, људском разноврсношћу, која, да би свима омогућила исте способности за одређене активности, захтева различите приходе. Ипак, имајмо у виду да се у свим тим случајевима „једнакост“ људи односи на (1) прихватање да за све важе иста правила и (2) да је циљ тих правила уједначавање услова људи (како год да су они дефинисани). Уједначавање услова може, и најчешће ће, подразумевати разлике у приходима. По чему се то разликује од Паретовог принципа? У овом другом случају, не постоји покушај да се било шта уједначи: почетни приходи или задужбине су дати. Другим речима, правила важе подједнако за све, али тачка (2) није присутна.
- Историјски је, наравно, тачно да су неки људи који су стекли огромна богатства под (у најмању руку) сумњивим околностима та средства користили у филантропске сврхе. Иако је свакако пожељно да се део таквих огромних богатстава користи на тај начин — чак и ако занемаримо елемент сопственог интереса у виду избегавања пореза — то и даље изазива непријатан осећај прихватања наводне моралне надмоћи људи („филантропа“) који у својим радним животима нису били узори етике. Стога никада нисам могао да осетим ништа осим презира према „капиталистичкој лирици“ којој су изложени несрећни шетачи Пете авеније у Њујорку када наиђу на Рокфелер центар. Могу да разумем да са сопственим новцем подигнете споменик себи у сопственом дворишту, али не и у центру светске метрополе.
Објашњење
Ово је текст мог чланка објављеног у часопису Challenge Magazine, том 50, број 5, 2007. Недавна расправа о неједнакости између Дејвида Леја Вилијамса и Дона Будроа подсетила ме је на њега и навела да га поново оживим (поготово имајући у виду да часопис у којем је првобитно објављен више не постоји). Текст је написан око 2003. године, када сам радио у Карнегијевој задужбини за међународни мир у Вашингтону. Инспирисан је оним што сам чуо да је Мартин Фелдстајн изјавио на једној конференцији о сиромаштву, а касније и поновио у својим радовима. Чланак је одбијен од стране више економских часописа којима сам га послао за рубрике „Белешке“. Посебно ме је разочарало одбијање у Journal of Economic Inequality, који је чак имао и одељак који је био природно место за такве шире расправе о неједнакости. Рад је први пут објављен у италијанском преводу у La Questione Agraria, број 4, 2004. Неколико година касније, када сам га поменуо Џефу Мадрику, који је тада био уредник Challenge-а, замолио ме је да га пошаљем том часопису. Тако је на крају и објављен 2007. године.
Слика која прати чланак је дело Дијега Ривере, Frozen Assets (насликана 1931).
