Пише: Јорам Хазони / Yoram Hazony
Јорам Хазони је израелски филозоф, политички теоретичар и један од водећих заговорника савременог конзервативног национализма. Као аутор утицајних дела попут The Virtue of Nationalism и Conservatism: A Rediscovery, Хазони позива на обнову традиционалних вредности, националног суверенитета и друштвених институција. Његов рад представља идејну алтернативу глобализму и либералном универзализму, те је изузетно значајан за разумевање идеолошких струјања у савременој десници.
Све донедавно, подржавање независности и самоодређења нација било је знак прогресивне политике и великодушности духа. Американци нису једини који своју независност прослављају сваког четвртог јула, и то уз ватромет, музику, параду, роштиљ и звоњаву црквених звона. Од средине двадесетог века, независност других националних држава — од Грчке, Италије и Пољске до Израела, Индије и Етиопије — посматрана је као израз историјске правде и као прослава доласка бољег доба.
Јорам Хазони и Виктор Орбан /miniszterelnok.hu
Истовремено с тим, ставови према изражавању националног и верског партикуларизма драстично су се мењали. Два светска рата донела су Европи незамисливу трагедију, чији су врхунац били монструозни злочини које су у Другом светском рату починиле немачке снаге. И док су разне нације с муком покушавале да схвате шта се догодило, било је и оних међу којима је било и марксиста и либерала који су полетно објашњавали да се узрок такве катастрофе налази у самом уређењу националних држава.
Овај аргумент се унеколико проширио након Првог светског рата, који је махом доживљаван као резултат империјалних тежњи великих сила. Али он је нашао своје коначно упориште након окончања Другог светског рата. Док су светом кружиле фотографије из немачких логора смрти, уз њих је ишла и тврдња да је заправо немачки „национализам“ био узрок који је мотивисао Немачку да почне са истребљењем свих Јевреја на свету.
До шездесетих година прошлог века, одвратност коју је свет осећао према нацистичком уништењу Јевреја (а које је повремено сврставано у исту категорију зла као и расистички режими на америчком Југу или у Јужној Африци) успела је да наведе образоване елите да сваки национални и религијски партикуларизам поистовете са нацизмом и расизмом.
Ова линија мишљења никада није била у потпуности кохерентна. Упркос речи „национална“ у називу Националсоцијалистичке немачке партије, Хитлер није заговарао национализам. Оштро је критиковао протестантски систем у начелу, али је посебну пажњу придавао институцији националне државе, коју је доживљавао као ефикасан изум Енглеза и Француза и као значајно инфериорну у односу на историјско немачко империјално наслеђе.
Уместо поретка националне државе, он је желео да успостави Трећи рајх, који је директно био инспирисан „Првим рајхом“, то јест немачким Светим римским царством, његовом хиљадугодишњом владавином и универзалним тежњама (мото Фридриха III гласио је Austriae est imperare orbi universo – „Аустрији је суђено да влада целим светом“).
Хитлер чак није био ни први који је покушао да оживи ово наслеђе: у њему је своју инспирацију пронашао и Вилхелм II, цар Немачке, желећи да надахне своје трупе у време кад је Хитлер служио у његовој војсци током Првог светског рата. Како је кајзер писао својим борцима 1915. године:
„Тријумф Велике Немачке, чија је судбина да једног дана завлада читавом Европом, једини је циљ борбе у коју смо се упустили.“
Користећи безмало исти тон, Хитлер је био сасвим искрен кад је ширио свој став о томе да Немачка „једног дана мора постати владар Земље“. Нацистичка Немачка је заправо у сваком смислу била империјална држава, која је тежила томе да једном заувек оконча принцип националне независности и самоодређења народа.
Исто тако, нема начина на који би се напори Немачке да уништи Јевреје могли објаснити као резултат вестфалског принципа националног самоодређења. Нацистичко истребљење Јевреја у Пољској, Русији и остатку Европе и северне Африке није представљало националну политику већ глобалну, чији је утицај досезао веома далеко — те је тако у Шангају постојао јеврејски гето који су по налогу Немачке основали Јапанци.
Тако нешто није могло бити осмишљено ни реализовано ван контекста Хитлерових напора да оживи и усаврши старе немачке тежње ка универзалној империји.
Све је то било изразито јасно током самог рата. Током радиопреноса, Сједињене Државе и Британија су стално истицале како је њихов циљ, циљ савеза независних нација, да поврате независност и самоодређење националних држава широм Европе.
На крају су, управо амерички, британски и руски национализам (јер је чак и Стаљин напустио марксистичка наклапања о „светској револуцији“ у корист отворене подршке руском патриотизму) поразили немачки покушај креирања универзалне империје.
Али ништа од свега тога није било важно западним либералима: након рата, они су брзо прешли на становиште да због немачких злочина национална независност више не може да се приҳвати као основа међународног поретка. Један од најватренијих нових антинационалиста био је западнонемачки канцелар Конрад Аденауер, који је стално позивао на стварање савезне Европске уније, тврдећи како само укидање националне државе може да спречи нове ратне страхоте. Ево како је то описао у свом делу Недељив свет са слободом и правдом за све:
Доба националних држава је окончано… Ми у Европи морамо се ослободити навике да размишљамо у оквирима националних држава… Европски споразуми … сачињени су тако да онемогуће све будуће ратове између европских нација… Уколико идеја Европске заједнице преживи наредних 50 година, у Европи више никада неће доћи до рата.
Према оваквом начину размишљања, решење за страховита зла нацистичке Немачке било је у укидању система независних националних држава, који је Немачкој омогућио право да доноси сопствене одлуке. Тај систем заменила би свеобухватна Европска унија која би била у стању да заузда Немачку. Другим речима: одузмите Немачкој самоодређење, и донећете мир и просперитет Европи.
Идеја према којој ће елиминацијом националних европских држава бити могуће „зауздати“ Немачку данас се бесконачно понавља у Европи. Али тај став више личи на неки добар виц него на компетентну политичку анализу. Народи Централне Европе са немачког говорног подручја никада се нису конституисали у националну државу. Они немају никакво историјско искуство националног јединства и независности какво постоји у Британији, Француској или Холандији. Штавише, ти централноевропски народи нису страховали од Немаца због њиховог национализма већ због њиховог универзализма и империјализма, због њиховог циља да Европи донесу мир тако што ће је ујединити под окриљем немачког цара. Управо је та дубоко укорењена немачка универзалистичка и империјалистичка традиција олакшала угледном немачком филозофу просветитељства, Имануелу Канту, да у свом Вечном миру устврди како ће једини рационални облик владавине бити онај у којем ће националне државе Европе бити де-монтиране у корист једне владе, која би се на крају проширила на цео свет. Понављајући ову теорију, Кант је само понудио још једну верзију Светог римског царства на чијем челу стоји Немачка.
Аденауерови учестали предлози да се Немачка заузда укидањем вестфалског система националних држава нису подразуме-вали да Немци треба да се одрекну оног што је за њих било од историјског значаја. Канцелар је заправо само понављао часну немачку традицију о томе како би политички аранжмани у Европи требало да изгледају. С друге стране, од нација које су пре три или четири века уз велику цену освојиле независност од немачких царева тражена је нова, прилично велика жртва зарад обећаног мира и благостања.
И Британци и Американци подржали су идеју уједињења на европском континенту, мислећи да то неће утицати на њихову националну независност. Али је њихова рачуница била погрешна. Кантов аргумент о моралној супериорности међународне владе не може да коегзистира са принципом националне независности унутар истог политичког поретка. Једном када се та аргументација поново покренула у послератној Европи, брзо се урушила посвећеност протестантском систему коју је претходно гајила већина образоване елите у Британији, па чак и Америци. А то урушавање имало је смисла. На крају крајева, зашто би ико хтео да се залаже за идеју националне независности, ако је управо на-ционална независност довела до светског рата и Холокауста?
Штавише, спремност Сједињених Држава да своје трупе држи у Европи током већег дела двадесетог века значила је да су мир и безбедност дошли међу европске нације, а да оне притом нису морале да улажу у војне и кадровске капацитете који ће задовољити реалне сигурносне потребе земаља које се граниче са Русијом и муслиманским светом. Ова необична чињеница да Американци и даље обезбеђују финансијске и војне ресурсе потребне за одржавање мира у Европи са релативно малим трошковима за Немачку или Француску била је основни разлог због којег је Европљане толико обузела љубав према либералној империји. Уосталом, зашто би се ико залагао за принципе националне независности и самоодређења ако је Америка та која овим државама пружа сигурност за коју оне не морају да се труде, баш као што нафта која шикља из земље доноси Саудијцима богатство а да они ни прстом не морају да мрдну? Европљани су сведени на стање пуке зависности, и постоје захваљујући америчкој великодушности. То их одржава у стању вечног детињства, у ком они срећно понављају Аденауерове тврдње да су демонтирањем независне националне државе пронашли кључ за мир на Земљи. Али они то заправо уопште нису урадили. И да није направљена Европска унија, да није било политичког уједињења Француске или Холандије са Немачком, америчко војно присуство и зашти-та свакако би гарантовали мир у Европи. То је оно што империје раде. Нуде мир у замену за одрицање од националне независности, укључујући ту и способност нације да размишља независно и да осмишљава и спроводи зреле политике прилагођене животу независне нације.
Резултат тога је данашњи политички пејзаж који видимо себе. Од Европе до Америке, урбани и образовани људи одбацили су протестантски систем који је Западу дао изузетну снагу и виталност. Позиви на обнављање институције националне државе више се не препознају као предлози за учвршћивање темеља политичког поретка на којем су изграђене наше слободе. Уместо тога, свако такво залагање се узима као предлог за повратак варварству, у лош стари свет који је требало да умре 1945. године.
Извор: Јорам Хазони, Врлина Национализма, Институт за европске студије/ CLIO,Београд, 2021, превод: Сања и Миша Ђурковић.
