Искуство у нацистичком концентрационом логору дубоко је утицало на Франклов послератни рад

Патња крије врхунски смисао. Виктор Франкл је то потврдио и као психолог и као човек, који је преживео концентрациони логор Аушвиц, а који је потом почео изнова.

Идеје Виктора Франкла су данас изузетно актуелне. Он сам не само да је преживео концентрациони логор, већ је успео да преради ово искуство и да на основу њега помогне другима. Својим методом је, већ у логору, почео да се бави психотерапијом, спасавајући затворенике од самоубистава.

Када се суочимо са неподношљивим болом, ужасом и патњом, како издржати, како не изгубити будућност, како осетити да живот ипак има смисла и како живети у пуноћи? О свему томе Виктор Франкл је писао у својим књигама, од којих је најважнија „Потрага за смислом“.

Живот и искуство концентрационог логора

Виктор Франкл (1905–1997)

„Ако уопште има смисла у животу, онда мора бити смисла и у патњи.“

Франклово најпознатије дело „Потрага за смислом“ засновано је на његовом личном искуству. Током Другог светског рата био је затвореник у нацистичком концентрационом логору. У логорима су му убијени мајка, отац, брат и трудна жена.

Нису успели да му одузму само оно што је преостало од људских слобода – способност да бира како ће гледати на догађаје и да сам одлучује о свом путу, без обзира на околности.

Сваки дан у логору затвореници су морали да доносе моралне одлуке: да ли ће се интерно покорити онима који су на власти. По Франкловом мишљењу, од пресудне је важности било како је затвореник сам себи решио те проблеме.

И у Аушвицу су неки затвореници успевали да пронађу смисао живота, чак и у помагању другима током дана. То им је давало снагу да издрже патњу.

Логотерапија – „терапија смислом“

Искуство у нацистичком концентрационом логору дубоко је утицало на Франклов послератни рад. Развио је методу коју је назвао „терапија смислом“, односно логотерапија – нову клиничку методу подршке пацијентима који су изгубили смисао живота.

Франклова школа психотерапије позната је као „Трећа бечка школа“, након Фројдове психоанализе и Адлерове индивидуалне психологије. Умро је у свом вољеном Бечу, у 92. години, и сматран је последњим великим бечким психијатром.

Основни принципи Франклове теорије

– Живот има смисла у свим околностима, па и у најтежим.
– Најосновнија мотивација за живот је жеља да се пронађе смисао.
– Човек има слободу да пронађе смисао у ономе што ради, у ономе што доживљава или у ставу који заузима када се суочи са патњом коју не може да промени.

Патња открива оно најљудскије у нама

Франкл је наглашавао да када схватимо значење које лежи у патњи, откривамо шта је најљудскије у човеку. Тамо где не можемо ништа да променимо, где немамо наде и где смо потпуно немоћни, позвани смо да променимо себе.

Он наводи пример Бекона, који је као дете био у Аушвицу и који је после ослобођења годинама носио трауме. Тек много касније схватио је да патња има смисла онда када и сам постанеш другачији.

Ми смо већи од наше патње

Франкл истиче да сама патња није лишена смисла. Када патимо, ми се унутрашње дистанцирамо од онога што нас боли. На тај начин настаје напетост између онога што јесте и онога што би требало да буде.

И човек у очају носи вредност, јер не би могао да суди себи да у себи не носи идеал. Патња ствара духовну тензију која може бити креативна и преображавајућа.

Франкл се сећа како је у логору, изнемогао од глади и болести, замишљао себе како једног дана држи предавање о ономе што је преживео. Та унутрашња слика дала му је снагу да издржи.

Туга и жаљење као пут исцељења

Франкл није сматрао тугу и жаљење непожељним емоцијама. Напротив, говорио је да туга има моћ да овековечи и сачува прошлост у садашњости. И туга и жаљење омогућавају да се прошлост на неки начин „исправи“.

Онај ко покушава да побегне од туге забавом или дрогом не решава проблем. Он само потискује осећања. Зато рођаци покојника често одбијају седативе – радије плачу, јер је туга део процеса помирења са губитком.

Духовна снага је важнија од физичке

Франкл је приметио да су људи навикнути на духовни живот често лакше подносили логорске услове него физички снажнији затвореници. Њима је био отворен пут унутрашњег бекства – у царство духовне слободе.

У концентрационом логору сви су живели у сенци смрти. Побећи се могло само у духовни свет. Само они који су могли да живе духовним животом могли су да сачувају унутрашњу слободу.

Човек је биће које доноси одлуке

Франкл је сведочио да се и у логору откривало право лице човека. Један СС официр је тајно трошио свој новац да купује лекове за затворенике, док је један затвореник, постављен за старешину, био суровији од стражара.

У огњу страдања откривала се суштина човека.

Најважније искуство које су дали концентрациони логори било је ово: човек је биће које је стално позвано да доноси одлуке. То је биће које је измислило гасне коморе, али и биће које је у те коморе одлазило са молитвом на уснама.

Извор: miloserdie.ru, Портал Чудо