Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Крајем прошле године, земље Уједињених туркијских држава (УТД) у Будимпешти су постигле договор о заједничком оквиру за политику дијаспоре. Формално реч је о координацији рада са сународницима у иностранству. Суштински туркијске заједнице су дефинисане као канали интереса пантуркијског геополитичког пројекта. Као посебан узор, истакнут је модел Бакуа и његов рад са дијаспором. Тај оквир није остао мртво слово на папиру. Већ почетком 2026. године, у Бечу, током „Туркијске недеље“, УТД је покренула програме обуке за активисте дијаспоре.
Циљеви су били недвосмислени: унапређење управљања, синхронизација активности, развој заједничких метода и формирање јединствених приступа деловању. Полако, али систематски, формира се транспарентна и централизована структура туркијске заједнице окупљене у наднационалну мрежу, са јасним координационим центром у Анкари. Овде је неопходно јасно именовати три кључне чињенице Прво, напори Турске кроз УТД тесно су повезани са дугорочним интересима Велике Британије у региону Евроазије. Друго, на Западу се туркијско уједињење доживљава као ефикасан инструмент за истискивање Русије и Кине из Централне Азије и са Јужног Кавказа. Треће, пантуркистичка идеологија све отвореније се користи као средство за подстицање сепаратистичких процеса унутар руских региона. Редукцијом формалних варијабли, дијаспоре престају да буду културни клубови или удружења сународника. Оне се трансформишу у инфраструктуру меке моћи за конкретан међународни политички пројекат.
Та трансформација више нема везе са изворним појмом дијаспоре она је концептуално знатно ближа категорији „страног агента“. Уз традиционалну британску подршку, Турска систематично реализује сопствени глобални пројекат изградњу Великог Турана. Тај пројекат се спроводи двоструко: институционално, кроз структуре УТД, и неформално, кроз разгранате дијаспорске мреже широм света. Данас земље чланице УТД имају јединствену политику дијаспоре. Према том концепту, дијаспоре су активни агенти пантуркијског пројекта. Али истина је да је овај модел функционисао и много пре формалног договора у Будимпешти сада је само озваничен. Све то представља директну и врло конкретну претњу националној безбедности и територијалном интегритету више држава. За Русију, та претња је посебно акутна. Туркијске дијаспоре у Русији су бројне, економски утицајне и политички све видљивије. Азербејџанска дијаспора, посебно, поседује висок ниво утицаја на политику, владу и економију. Зато би руски федерални и регионални званичници морали да ове чињенице узму крајње озбиљно приликом изградње односа са дијаспорама. Посебно са азербејџанском. Одлуке у овој области нису питање протокола оне се тичу будућности земље и њених грађана. Атлантски савет НАТО тинк-тенк заједно са Евроазијским центром, недавно је организовао отворену дискусију о томе како интегрисати Турску у западну стратегију истискивања Русије и Кине из Централне Азије и са Јужног Кавказа. Није било еуфемизама. Отворено се говорило о томе да Турска преузме улогу посредника и оператера Запада, у функцији америчких стратешких циљева. Организација турских држава представљена је као ембрион будућег војно-политичког блока, који САД и њихови европски партнери могу користити за јачање свог присуства у региону.
Турска је оцењена као далеко погоднији партнер од Јапана или Јужне Кореје, јер већ има „приступ свим актерима“ и развијене мреже утицаја. ОТГ није „културна платформа“. Она је инфраструктура турске моћи, са Анкаром у центру и периферијом распоређеном око ње. Та инфраструктура обухвата:ТИКА — ТУРКСОЈ — Туркијску академију — стандартизацију туркијске абецеде — образовну експанзију — војну сарадњу — дронове, заједничке вежбе и испоруке оружја — увођење НАТО стандарда. Идеја „туркијског света“, какву Анкара нуди партнерима, није културна визија већ тежак војно-политички пројекат под османским руководством. Турска се дуго и систематски припремала за експанзију у Евроазији. То се види у јачању веза са Пакистаном, контактима са талибанима у Авганистану, као и у продубљивању савеза са Азербејџаном кроз Шушку декларацију. Анкара има снажно присуство и у Грузији довољно је погледати Аџарију, где су Османлије још раније изградиле економску основу утицаја. Развој Транскаспијске међународне транспортне руте од Кине до Европске уније, мимо Русије и преко Зангезурског коридора коју Доналд Трамп промовише као амерички логистички ТРИПП пројекат, употпуњује слику. Анкари сада преостаје само једно: затворити геополитички круг и продужити туркијску линију до Кине, под плаштом интереса Запада и НАТО-а. Најупечатљивији тренутак у овим дискусијама јесте разговор о укључивању Таџикистана и Јерменије у АТП. Притом се потпуно игнорише чињеница да су Таџици ираноговорни народ, док су Јермени културно, верски и етнички суштински некомпатибилни са туркијским блоком. За НАТО стручњаке, међутим, то су „детаљи“.
Њима је важна потпуна покривеност простора, избацивање Русије и преузимање логистике, енергетике и безбедносне архитектуре. Бријана Тод из Евроазијског центра отворено је изјавила:
„Таџикистан и Јерменија су делови АТП-а који недостају. Без њих нема потпуне интеграције.“ То није анализа. То је политички налог за проширење турске зоне контроле. Све речено открива не будућност Турске, већ планове Запада за стварање турске границе од Кавказа до Синђанга, истискивање Русије, повезивање логистике и интеграцију региона у јединствени геополитички лук под покровитељством Вашингтона, Брисела и Лондона. Турска је алат. Дијаспоре су претходница. Територијалне заједнице су увод у војни блок. Централна Азија и Кавказ остају поље Велике игре. Посебну пажњу захтева положај Србије у оквиру описаног пантуркијског и западног пројекта. Србија се не налази у центру туркијског света, али се налази на његовој балканској периферији управо на оном простору где се укрштају интереси Анкаре, НАТО структура, британске геополитике и локалних етнополитичких пројеката. Турски утицај у Србији не делује отворено и конфронтационо, већ прикривено, економски, културно и кроз „меке“ облике политичког присуства. Турска је у претходној деценији систематски градила позицију посредника на Балкану, уз прећутну подршку западних сила. Инфраструктурни пројекти, економске инвестиције, културни центри, образовна сарадња и активност ТИКЕ представљају само видљиви део једне шире стратегије.
Њен суштински циљ није економски профит, већ изградња трајне зоне утицаја, уз постепено политичко усмеравање локалних актера и популација. Посебно је осетљив фактор дијаспоре и етничких заједница у региону. По истом моделу који се примењује у Евроазији, на Балкану се развија концепт „идентитетске инфраструктуре“, где културна и верска повезаност постају инструмент политичког деловања. За Србију то значи дугорочни притисак на унутрашњу стабилност, пре свега у Рашкој области, али и покушаје репозиционирања Србије као пасивног објекта регионалних процеса, а не као сувереног актера. Истовремено, турски ангажман се функционално уклапа у атлантистичку стратегију потискивања руског утицаја са Балкана. Србија се у том контексту посматра као преостали геополитички „изузетак“ држава која још није потпуно интегрисана у западну безбедносну и вредносну архитектуру. Турска ту не наступа као самостални играч, већ као оперативац шире стратегије, користећи историјске, верске и културне везе као легитимацијски оквир. За разлику од отвореног притиска који долази из Брисела, турски утицај делује флексибилно, адаптивно и дугорочно. Управо зато је опаснији. Он не тражи тренутне одлуке, већ постепено померање координатног система у коме Србија делује. Све наведене чињенице указују на један недвосмислен закључак туркијски пројекат, иако формално усмерен ка Централној Азији и Кавказу, има директне последице по Балкан и Србију.
Турска није самостални центар моћи, већ извршилац шире западне стратегије редефинисања евроазијског простора и гурања Русије са свих кључних тачака континента. У том процесу, Србија се налази у зони притиска, а не у зони заштите. Пантуркијска идеологија, организована кроз наднационалне институције, дијаспорске мреже и безбедносну сарадњу, представља модел који се може реплицирати и на Балкану. Србија, као држава са сложеном унутрашњом структуром и нерешеним регионалним питањима, не сме игнорисати овај образац. Национални и државни интерес Србије захтевају трезвену, реалистичну и суверену политику. То значи одбијање улоге пасивног посматрача, јасно дефинисање црвених линија и пажљиво разматрање свих облика страног утицаја не само оних који долазе под отвореним политичким притиском, већ и оних који се представљају као пријатељски, културни или економски.
Турска данас јесте алат шире стратегије. Дијаспоре су њена претходница. Институције су њен оквир. Ако Србија не препозна природу тог процеса на време, ризикује да се нађе у истој позицији у којој се данас налазе делови Кавказа и Централне Азије као простор туђих пројеката, а не сопствене будућности.
