Други део: Суботица — град српско-руског братства
Након Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, свет се суочио са једним од највећих таласа интелектуалног избеглиштва у модерној историји. Хиљаде професора, официра, уметника, правника, инжењера и студената напустиле су земљу, тражећи уточиште од насиља и идеолошке освете. Међу местима која су их прихватила нашла се и Суботица – северна капија Србије, град на граници царстава, где су руски прогнаници нашли и кров над главом и прилику да наставе свој позив.
За многе од њих, први контакт са новом отаџбином била је управо железничка станица у Суботици. Са перона на којима су некада пристизали возови из Беча, Будимпеште и Загреба, сада су силазили људи који су иза себе оставили читав један свет – али су у рукама, у глави и у срцу носили оно што им нико није могао одузети: знање и веру.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у Русији имала не само политичког савезника, већ и брата по оружју. На почетку Првог светског рата, руска интервенција на Источном фронту спасла је српску војску од потпуног слома, а сам цар Николај II оставио је дубок траг у српском памћењу као владар који није дозволио да Србија буде жртвована. Краљ Александар, који је део свог образовања стекао у Руском царству, добро је знао колики је тај морални дуг.
Зато није било нимало случајно што је његова држава руским избеглицама отворила врата. Министарство унутрашњих дела формирало је посебну комисију за прихват руских избеглица који су из разних делова Европе стизали у Краљевину. Још 1919. године, та комисија обратила се Градском већу у Суботици са питањем да ли град може да прихвати десет руских породица. Власт у Суботици није се двоумила – прихватиле су их, уз напомену да те породице неће бити терет за градску касу, већ ће им се омогућити рад и зарада.
То је био само почетак. У наредне две деценије у Суботици се настанило више од сто руских породица, а према попису из 1931. године, у граду је живело скоро шест стотина Руса. Да би се тај прилив људи организовао што боље, држава је уступила зграду бившег артиљеријског касина: планирано је да сваки станар плаћа 1,5 динара дневно кирије за једну од 80–90 соба, чиме је обезбеђиван фонд за одржавање куће. Управни одбор, на чијем је челу био Борис Јордан, бринуо је о организацији живота у том малом руском насељу.
Руси у Суботици нису живели у изолацији. Напротив, убрзо су постали део свакодневног градског живота: радили су на железници, предавали у школама, лечили у болници, учествовали у културним и јавним дешавањима. Деловао је Савез руских интелектуалних радника, Друштво за помоћ незапосленим Русима, као и Одељење удружења руских официра. Руски језик могао се чути на улици, у кафани, на концерту, у позоришту.
Посебно поглавље те приче написано је у једној згради у јужном делу ширег центра, у којој се данас налази Хемијско-технолошка школа. Током постојања Краљевине Југославије, између два светска рата, у тој згради је радио Правни факултет – прва високошколска установа на простору данашње северне Србије. Хабзбуршка монархија је деценијама одбијала да дозволи Србима оснивање сопствених факултета, па је тек слобода 1918. године омогућила да се та неправда исправи. Када је требало одлучити где ће се нови факултет отворити, избор је пао на Суботицу.
Од 1920. године, Правни факултет у Суботици постао је не само центар домаће правне мисли, већ и прави мост ка руској интелектуалној традицији. У првих двадесет једну годину рада, око 1.500 студената успешно је завршило студије. Мање је познато да је значајан део првог професорског кадра био састављен од Белоруса и Руса – људи који су у своју нову домовину донели најбоље од онога што је Руско царство имало у науци и образовању.
Међу тим професорима посебно се издваја Григорије Демченко, рођен 1869. године. Пре револуције предавао је у Кијеву и Варшави, а у Суботицу је дошао после великог ломa у својој земљи. На факултету је предавао кривично и словенско право, учествовао у бројним научним пројектима и остао у сећању студената као строг, али правичан професор, који је инсистирао на методичности и дисциплини. Године 1936. отишао је у пензију, али се никада није вратио у Русију – остао је веран Суботици до своје смрти 1956. године.
Некада зграда Правног факултета у Суботици, данас Хемијско-Технолошка школа
Још једно велико име везано је за овај факултет – Сергије Троицки, један од најбољих познавалаца канонског права у руској емиграцији. Образовање је стицао у Петрограду и Кијеву, а после доласка у Краљевину СХС почео је да ради на Правном факултету у Суботици, а касније и на Богословском факултету у Београду. Предавао је црквено право, учествовао у изради новог Устава Српске православне цркве и помагао да се правно уобличи однос између Цркве и државе. Био је истакнути научник, талентован писац и велики познавалац историје словенског права. После Другог светског рата остао је у Југославији, где је као члан и секретар једне стручне комисије учествовао у проучавању Номоканона Светог Саве, најзначајнијег српског средњовековног правног споменика. Његов унук биће познати српски тенисер Виктор Троицки.
Поред Демченка и Троицког, међу великим професорима који су обележили рад суботичког Правног факултета налази се и Михаил Чубински. И он је морао да напусти Руско царство под притиском револуционарног таласа, а нови дом пронашао је у Краљевини СХС. Био је врстан познавалац кривичног права и криминологије. Један део живота провео је у Француској, где се бавио педагогијом и истраживањем правне мисли, а у Суботици је, поред редовних курсева, држао наставу и на руском језику за студенте који су тек стигли из емиграције.
Ови људи нису оставили траг само у педагогији, него и у развоју правне науке уопште. Њихова предавања, књиге, радови и утицај на генерације студената помогли су да се на овом делу Европе формира правничка елита која је спајала српску традицију са најбољим искуствима руске и европске правне мисли.
Суботица је, захваљујући њима и стотинама других анонимних руских избеглица, постала нешто више од географске тачке на мапи. Постала је пример како један град може да прими људе у несрећи и да му ти људи узврате својим најбољим даром – знањем, радом и верношћу.
Они који су овде дошли после Октобарске револуције нису били пасивни посматрачи пропасти свог царства. Напротив, својим животом и делом утемељили су се у сваком сегменту друштва – од школе, преко железнице, до културних друштава. Они који су дошли у октобру 1944. дали су највећу жртву – сопствени живот.
Тако је Суботица постала град у којем се руска судбина и српска историја преплићу и допуњују. То није само политичко савезништво које је трајало једну епоху, већ вековна, дубоко укорењена повезаност два народа које су у различитим тренуцима историје делиле исти крст и исту наду.
И управо зато, кад данас говоримо о Суботици, не говоримо само о граду лепих фасада и широких улица, већ и о месту на којем је руска елита у избеглиштву добила прилику да настави свој живот – и тиме обогатила и Србију и сопствену историју.
Фото: Принтскрин
