Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
“Зашто не радиш као што то чине други? Никада не пишу нешто што може да буде опасно, пишу љубавне приче, никада не исказују свој суд, своје мишљење. Зашто се не угледаш на друге? – рече моја мајка.
– Ја нисам од њихове расе – рекох – они су од расе робова.” Курцио Малапарте
„Зашто не радиш као други?“ то више није питање једне мајке, већ заповест једног времена. То је тиха, али свеприсутна дисциплина савременог човека. Не издвајај се. Не ризикуј. Не говори превише. Не мисли наглас. Уклопи се.
Данашњи свет не тражи истину, тражи удобност. Не тражи карактер, тражи прилагођавање. Не тражи људе, тражи масу. И ту се рађа најопаснија појава нашег доба, човек који више не сме да буде човек. Јер човек, у свом изворном смислу, није биће које се прилагођава по сваку цену. Он је биће које стоји усправне кичме! Које сведочи. Које носи истину чак и онда када је та истина скупа. А данас је она скупља него икада. Током кризе изазване пандемијом вируса COVID-19, разоткривене су дубоке слабости система робних резерви у тренутку када је држава морала да гарантује снабдевање храном, брашном, месом и уљем, испоставило се да робе нема у количинама које су се водиле на папиру.
Председник Александар Вучић тада је говорио о несталој роби и злоупотребама, најављујући укључивање свих државних механизама, укључујући и БИА. Међутим, неколико година касније, упркос озбиљини тих тврдњи, у јавности је остао утисак да нико није сносио пуну и јасно видљиву одговорност. Управо тај дисконтинуитет између најављених истрага и њихових исхода отворио је простор за сумњу да ли су институције заиста до краја утврдиле шта се догодило са робним резервама у тренуцима када је то било питање опстанка. Данас, у сусрет новој великој кризи коју и сам Вучић најављује као потенцијално најтежу у овом делу света, та искуства поново избијају у први план. Упозорења о несташицама нафте, поремећајима у снабдевању, недостатку ђубрива и паду производње хране додатно појачавају осећај неизвесности. Иако држава поручује да ће бити довољно хлеба, млека, соли, шећера, уља, меса и рибе, у делу јавности постоји оправдана брига да се сценарио из претходне кризе не понови и да ресурси намењени грађанима Србије нестану или буду преусмерени ван земље на запад. Посебно је присутна бојазан да српска пшеница, као и раније, заврши на западним тржиштима без јасне контроле и транспарентности, уместо да буде гарант домаће стабилности. Због тога се све чешће поставља питање да ли надлежни заиста располажу потпуним и провереним информацијама, као и да ли су структуре које управљају овим системом у потпуности посвећене заштити националног интереса и прехрамбеног суверенитета Србије.
Када је Влада Србије у септембру 2025. године донела уредбу којом се ограничавају трговачке марже на 20% за 23 категорије основних животних намирница, јавности је послата снажна политичка порука да држава улази у тржиште и штити Србе од похлепних мешетара. Та мера је важила до марта 2026. године и данас више не важи! Али оно што је кључно јесте да ни током њеног трајања није донела стварне ефекте у корист грађана. Цене нису суштински пале, трошкови живота нису се смањили, а обећано растерећење кућних буџета остало је само на папиру. Управо зато, одговорност за овакав исход има име и презиме и то је Министарство трговине Србије, које је осмислило, предложило и спроводило меру која није дала резултат.
Живимо у времену у којем се слобода не укида декретом већ стидом. У којем се истина не забрањује законом већ се исмева, релативизује, разграђује до непрепознатљивости. Данас није потребно да те неко убије да би те ућуткао, довољно је да те означи, маркира, да те изложи, да те претвори у подругљив пример. И зато је страх постао нови поредак. Страх од губитка посла. Страх од друштвене изолације. Страх од етикете. Страх од тога да будеш „на погрешној страни“. А ко одређује ту страну? Не истина. Не морал. Не вера. Већ пролазни центри моћи који се мењају брже него што човек стигне да изгради став. И ту долазимо до кључног питања, да ли је човек спреман да остане сам да би остао свој? Хришћанска цивилизација, на којој почива Европа, није настала на компромису, већ на сведочењу. Није настала на удобности, већ на жртви. Први хришћани нису били већина. Нису били прихваћени. Били су прогоњени. Али су носили истину и зато су победили. Данас, међутим, живимо у времену у којем се од човека тражи да се одрекне и истине и идентитета како би био „прихваћен“. Од нас се тражи да се одрекнемо корена да бисмо били „модерни“. Да се одрекнемо вере да бисмо били „напредни“. Да се одрекнемо нације да бисмо били „отворени“. Али народ који се одрекне себе престаје да постоји.
Српски народ је кроз историју опстао не зато што је био најјачи, већ зато што је знао ко је. Од Косова до данас, суштина нашег постојања није у сили, већ у смислу и храбрости да се до краја бори за тај смисао. Није у броју, већ у соју. Није у пози, већ у завету. И управо зато је данас највећа борба борба за истину. Не истину као апстрактну категорију, већ истину као начин живота. Истину која се говори када није популарна. Истину која се брани када је нападнута. Јер без истине нема слободе. А без слободе нема ни Срба. И зато избор није политички. Он је цивилизацијски. А српство је цивилизација сама по себи. Да ли ћемо бити народ који се прилагођава или народ који сведочи? Да ли ћемо бити генерација која је сачувала оно што је примила или генерација која је све потрошила за мало удобности? Јер историја не памти оне који су се уклопили. Историја памти оне који су истрајали. И зато данас није време за ћутање. Није време за калкулацију. Време је за истину. Јер, како нас учи хришћанство човек није најјачи онда када мисли да све може, већ онда када зна да без Бога не може ништа. И управо у том тренутку, када човек одустане од илузије сопствене свемоћи, почиње права сила.
Не сила наметања, већ сила истрајности. Не сила страха, већ сила вере. Не сила масе, већ сила личности. Зато данас, више него икада, Србији нису потребни људи који ће се уклопити. Потребни су јој људи који ће стајати и штрчати. Јер само такав човек није роб. И само такав народ има будућност. У времену у којем се све своди на пројекције, калкулације и интересе, Србија остаје сведочанство да постоје ствари које се не могу измерити и израчунати. Њена историја није производ планирања, већ истрајности. И зато није питање да ли ће Србија имати снаге да опстане већ да ли ћемо ми имати снаге да будемо достојни ње. Јер народ који се ослони на Бога не мери своју будућност бројевима, статистикама, већ вером, солидарнишћу и бригом о ближњима.
И зато се Србија не развија по трговачким моделима који јој се намећу, већ по милости Божијој што је за многе неразумљиво, али је за нас једино истинито.
