Операција Епски Бес дефинише формуле савремених преврата, грађански рат не почиње кад се друштво подели, него кад се подели вертикала силе
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Рат који је избио између Ирана, САД и Израела не може се читати као још једна блискоисточна ескалација. Ово је сукоб који се од првог часа води истовремено на више спратова геополитика, геоекономија, енергетика, безбедност, обавештајна матрица и медијски фронт и све на једном платну. Зато је погрешно тумачити овај удар само као војну кампању. Он је пре свега тест глобалног поретка, јер се рат води на месту где светска трговина дише у мореузу Ормуз, у терминалима, у рутама, у осигурању, у ценама и у психолошком ефекту панике који је бржи од сваке ракете.
Ноћ у којој су ракете полетеле ка Ирану није била само ноћ ваздушних удара то је била ноћ у којој је обавештајни рат изашао из сенке и постао главна сцена. У оваквим сукобима, оно што јавност види на снимцима експлозија често је тек завеса. Права представа одиграва се у невидљивом у лову на људе, пресретању комуникација, саботажама, сајбер пробојима, компромитацијама, психолошким операцијама и што је кључно у убацивању панике у ланце логистике и финансија.
Ако су тврдње о обезглављивању иранског врха и погађању осетљивих објеката тачне, онда је ово пре свега прича о томе да је неко годинама градио мреже, мапирао рутине, слабости и слепе тачке, па у једном тренутку притиснуо дугме. А кад обавештајни рат пређе у отворени рат, наредна фаза се не мери бројем ракета него питањем ко држи вертикалу власти, ко контролише наратив и ко први натера тржиште да поверује да је ризик неограничен. У том распореду, пре него што се изброје ракете, логично је поставити питање које ретко ко поставља на почетку ко са стране добија, чак и ако није формални учесник? И ту се одмах види зашто су Русија и Уједињено Краљевство важне фигуре на овој табли а затим, одмах иза њих, и зашто Србија није далеко од овога, ма колико географски деловало да јесте. Удар који гађа врх није класична војна логика удари индустрију и фронт. То је логика психолошког и институционалног ломљења и деморалисати средњи ешалон, натерати га да се запита да ли сам следећи?
И створити осећај да је центар рањив. У ауторитарним и хибридним системима, лојалност није само дисциплина она је уверење да је центар трајан. Кад се то уверење пољуља, почиње да дрхти периферија не само улице него и структуре силе. Зато је вест о смрти врховног вође експлозивнија од самог удара и она катапултира сукоб у зону транзиције власти. Према извештајима који се позивају на иранске државне медије, врховни вођа ајатолах Али Хамнеи је погинуо у америчко израелским ударима, што драматично подиже улог и отвара борбу око наследства врха пирамиде. Ово није кадровско питање, него тест стабилности целе конструкције.
Иран је деценијама грађен око фигуре Рахбара као гаранта равнотеже између кланова, ИРГЦ-а, свештенства и бирократије. Кад та фигура нестане или се створи утисак да је нестала, настаје најопаснија врста вакума не вакум институција, него вакум поверења. И ту долазимо до кључне формуле савремених преврата, грађански рат не почиње кад се друштво подели, него кад се подели вертикала силе! Масе могу да славе, могу да траже освету, могу да се туку по улицама, држава и даље остаје држава док ИРГЦ, војска, полиција и обавештајне структуре слушају један центар. Пукотина постаје фатална тек кад безбедносни блок престане да буде јединствен. Удари су гађали не само војне циљеве него и енергетску инфраструктуру. То је прва јасна порука да ово није казнена експедиција него покушај системског слабљења државе. Посебно снажан сигнал послат је ударом на нуклеарну електрану Бушер и руски Росатом је саопштио да је евакуисао 94 лица (децу запослених, вишак особља и оне који су желели да напусте земљу), док део руског особља остаје на локацији и у стамбеном насељу уз појачане мере безбедности.
Тај детаљ је важан јер кад велики играчи делују као да разматрају најгоре сценарије, тржишта почињу да верују да су ти сценарији реални чак и пре него што буду правно или политички објављени. Иран је узвратио ударима на америчке базе и објекте у региону, а затим су, по доступним извештајима, на мети постале и нафтне и гасне инсталације. Управо овде геоекономија улази у игру у најсировијем облику нафта и гас нису споредна штета они су централна полуга принуде. У паралелном правцу, енергетска нестабилност прелила се и на источни Медитеран израелско министарство енергетике препоручило је привремено обустављање производње гаса на пољима у Средоземном мору, а Chevron-ове платформе на Левијатану су затворене, уз обуставу снабдевања гасом из Израела ка Египту. Кад се истовремено тресу и Персијски залив и источни Медитеран, свет добија слику да је енергетска карта у пламену и цена реагује пре него што се ико договори шта је успех! Централна тачка целе драме није ни Техеран, ни Тел Авив, ни америчке базе у заливу него мореуз. Ормуз је глобални прекидач! Кроз тај пролаз пролази око 20% светских поморских испорука нафте и упоредива количина течног природног гаса, укључујући практично целокупни катарски LNG извоз. У таквој реалности, питање да ли је Ормуз затворен није пре свега правно, него тржишно и оперативно питање, довољно је само да осигуравачи подигну премије, да бродари процене да је ризик непредвидив, да неколико пловила буде задржано или нападнуто и пролаз је де факто парализован!
Према саветима и упозорењима који су већ кружили, индустрији је препоручено да избегава пловидбу у великој зони упозорења, а поједине државе су издавале хитна упутства својим бродовима. Паралелно, појавили су се и конкретни комерцијални потези Hapag-Lloyd је обуставио транзит кроз Ормуз до даљег, а више линија је упозоравало клијенте на кашњења и преусмеравање. Ово је механика модерног енергетског рата, ракета је спектакл али осигурање је блокада. И ту се отвара други чвор Баб ел Мандеб и Црвено море. Ако се јеменски Хути као посредничка сила у потпуности укључе у кампању и наставе нападе на бродове, поставља се питање не само Ормуза него и Суеца. А ту долази најтежа чињеница саудијска нафта не може једноставно да побегне кроз Суец, јер ULCC танкери не пролазе канал могући су сложени претовари са брода на брод, али то тражи време, флоту и услове који се у рату не подразумевају. Зато процене о потенцијалном испадању и до 20 милиона барела дневно из извоза у сценарију шире ескалације нису само аналитичка процена то је психолошки праг после којег тржиште почиње да се понаша као 1973. године и више не пита колико ће трајати, него како да преживимо цену. Овде се геополитика судара са унутрашњом политиком главних играча. Америчка логика је често логика муњевитог удара, снажно ударити, прогласити успех, прећи у преговарачку фазу јер дуг рат значи више трошкова, више ризика по берзе, више инфлације и већу политичку рањивост унутар САД.
Операцију коју је америчка страна назвала „Operation Epic Fury“ и о оправдању које је пласирано јавности. За Белу кућу, најопаснији сценарио није само војни него економско политички, дуготрајно увлачење које подиже цену енергије и трошкове живота, па онда политички поједе администрацију код куће. Израелска логика је другачија и дугорочнија, трајна деградација иранских капацитета, јер се то види као питање егзистенцијалне безбедности. Зато су Израелу пола мере често мање привлачне од систематског уништавања способности посебно ракетних и нуклеарних. Иранска логика је трећа ако режим процени да је мета обезглављивање и демонтажа, онда рационалан одговор није симетричан рат у коме Иран тешко може да надјача САД, него подизање цене на глобални ниво и учинити победу противника прескупом, економски и политички. И зато је Ормуз у иранској стратегији оно што је нуклеарна сенка у неким другим доктринама, средство да се конфликт из регионалног подигне у системски. Ово је тренутак у коме треба бити свестан једне непријатне истинеђу првим данима оваквих сукоба свака страна преувеличава, умањује, пушта у јавност оно што јој користи, и често је немогуће тренутно одвојити чињеницу од психолошке операције. Али чак и кад је део тога пропаганда последице су стварне, јер тржишта реагују на ризик, а ризик се храни наративом.
Вест о томе ко је жив, ко је мртав, ко је побегао, ко је издао, понекад делује брже од самог удара, јер обликује лојалност, панику и понашање институција. У том смислу, прича о чишћењу елите“ није само морални ужас него и модел политичке принуде, мање бомбардовања индустрије, више удара по симболима и командном слоју, са циљем да се елита сагне и прихвати услове. Иран је преживљавао санкције деценијама, али комбинација унутрашњег осиромашења и спољног удара је оно на шта се рачуна. Пад животног стандарда, суше, пад куповне моћи и осећај неправде због луксуза код елите на позадини масовне грађанске немаштине. То јесте материјал од којег се праве немири на улицама али немири нису револуција ако нема организованог центра и ако безбедносне институције остају на окупу. Управо зато је иранска унутрашња политика сада важнија од самих експлозија, бомбардовања и ракетирања и режим може бити ослабљен, али ако се елита консолидује око новог центра легитимитета, систем преживљава и рат и санкције.
Ако се елита посвађа, онда сваки спољни ударац постаје катализатор унутрашњег распада. У енергетском удару има победника и губитника, али нико није чист победник. Азија је највећи губитник у кратком року, јер велики део токова кроз Ормуз иде ка азијским купцима Кина, Индија, Јапан, Кореја. Европа је пасивни губитник и већ осетљива на цену енергије и индустријски притиснута, сваки нови шок јој убрзава деиндустријализацију и политичку нестабилност. Русија краткорочно добија на већој цени барела, али плаћа турбуленцијом, санкционим ризицима и опасношћу по танкерску логистику. САД добијају простор да продају више сопственог LNG-а и геоекономски притисну Кину, али плаћају унутрашњом инфлацијом и политичком рањивошћу ако се рат отегне. Зато се у јавности појављују процене да би нафта могла да пређе 100 долара, па чак и да у продуженој фази оде у зону 140–200 долара . Кад је логистика угрожена, цена не одражава само количину, него страх премију за неизвесност, за осигурање, за време и за ризик! ОПЕК+ се у таквом тренутку појављује као ватрогасац али са ограниченим цревом за гашење пожара. Повећање квота не значи аутоматски повећање стварне производње резервни капацитети нису равномерно распоређени, неколико држава може да појача, многе не могу.
А и кад могу, поставља се питање како испоручити ако су мореузи, кородори и осигурање у хаосу. Ово је најважнија лекција кризе енергетска безбедност није само производња, него логистика и финансијска инфраструктура која прати брод или нафтоводе и гасоводе. Стратегија „анаконде“ је користан аналитички оквир и дављење није увек директан напад често је то затварање раскрсница, мореуза, коридора, рута и чворишта. Ако Иран као регионални чвор падне или буде трајно ослабљен, мења се распоред моћи од Арктика до Кине и транспортни коридори, енергетске мреже и безбедносне архитектуре почињу да се реорганизују, а свет улази у фазу великих договора који се не решавају дневним састанцима и саопштењима, него новим институционалним аранжманима, нечим налик на нови Бретон Вудс у енергетском и безбедносном смислу. Русија у овој кризи има класичну позицију у глобалним енергетским турбуленцијама, користи раст цене нафте и добија на релативном значају као снабдевач, али истовремено расте ризик од санкционих удара, притисака на логистику и опасности за танкерске руте.
Друга корист је невидљивија али стратешка и промена фокуса Запада. Што се више пажње, ресурса и медијског простора усиса у Блиски исток, то се више отварају рупе у другим правцима. Али цена је што се хаос може претворити у дуготрајну нестабилност која нагриза предвидљивост а предвидљивост је оно што државе и компаније највише плаћају. Британија добија корист која није у барелима него у правилима игре. Она је историјски сила која најбоље разуме да је у ери глобалне трговине највећа моћ она моћ над чвориштима, мореузима, осигурањем, финансијом, правним режимима и информационим токовима. Кад Ормуз постане нестабилан, Британија јача као држава са дубоким полугама у поморском праву, осигуравајућем тржишту и глобалним финансијским сервисима и сваки раст ризика значи раст премија, правних услуга, реструктурирања уговора и командовања корпоративним понашањем кроз стандарде. Поред тога, у кризи се обнавља англосаксонска безбедносна кохезија, а за службе то је велики лов и прилика да се тестирају мреже и прошири домет. Сада најважније, Србија није далеко од овога, чак и ако је географски далеко од Ирана. Рефлексија долази у три таласа. Први талас је економски и најбржи гориво, инфлација и трошкови транспорта. Чим ризик у Персијском заливу подигне цене и премије осигурања, то се преведе у цену нафте, деривата, а затим у цену хране и робе која се превози. Србија то осећа на пумпи и у продавници и то није теорија него механика тржишта. Други талас је енергетско снабдевачки и стратешки, ако Европа уђе у нови циклус енергетске нервозе, Србија као део регионалне економије добија више нестабилности у окружењу, од цене нафте и гаса и струје, до индустријских поремећаја и пада потражње. То удара у буџет, инвестиције и социјалну температуру. Трећи талас је безбедносно обавештајни, мекши али опасан у времену великих криза расте активност информационих операција, сајбер притисака и кампања утицаја.
Србија као медијски простор који је већ изложен снажним наративним струјама постаје плодно тло за покушаје да се страх, бес или конфузија каналишу у унутрашње поделе. Чак и кад нема директне физичке претње, расте потреба за заштитом критичне инфраструктуре и дисциплинованом комуникацијом која смањује панику уместо да је храни. Најреалнији закључак је једноставан и хладан исход у наредним данима неће одредити само ракете и авиони, него способност елита да држе систем на окупу и способност тржишта да поверује да је ризик ограничен. Ако Ормуз остане у црвеној зони, свет улази у фазу системске кризе где се регионални рат претвара у глобалну економску битку и тада ће цена бити политичка, а не само енергетска. Ако се, пак, отвори простор за брзо проглашавање успеха и преговоре, ово може остати у формату викенд ескалације која се периодично враћа али са једном непорецивом новином, да је покренут механизам у којем енергетика, логистика, обавештајне операције и медији делују као једно оружје. То је модерни рат који не мора да освоји територију да би освојио цену.
А државе, укључујући Србију, не падају само због бомби. Падају кад цена хлеба и горива постане политички пламен, а људи стекну осећај да ништа није под контролом. У таквом свету, најважнији ресурс није само нафта него стабилност система.
