Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Мислио сам да је шала. Али није. Доналд Трамп је рекао у Давосу: „Кина производи скоро све ветротурбине, али нисам успео да пронађем ниједну ветроелектрану у Кини. Да ли сте икада размишљали о томе? То је добар приступ. Знате, паметни су. Продају их глупим људима који их купују, али их не користе.“ То је фасцинантна изјава. Не зато што је духовита, већ зато што је симптоматична. Она не открива Кину, већ стање у којем се налази западна политика стање у којем се о енергетици говори као о телевизијском монологу, а не као о кичми индустријског друштва. С обзиром на то да је Кина светски лидер у енергији ветра, оваква тврдња не може се свести на незнање. Она делује као намерна демонстрација презира према чињеницама. Ако Трамп не верује кинеској статистици, може погледати извештаје лондонског Ember-а.
Ако не верује ни њима, на располагању му је Администрација за енергетске информације Министарства енергетике САД. Бројке су недвосмислене Кина по инсталираном капацитету енергије ветра има приближно онолико колико следећих осамнаест земаља међу првих двадесет заједно, укључујући и Сједињене Државе. Овде, међутим, није суштинско питање да ли је изјава нетачна. Кључно је нешто друго да ли се енергетска политика на Западу још увек заснива на реалности или на утиску. А утисци не производе струју. Узгред, управо под Трампом лидером нафтне и гасне индустрије који данас обновљиве изворе представља као главни узрок економских и друштвених проблема производња соларне енергије у САД је забележила снажан раст. У пракси, систем се развијао. У говору, он се нападао.
Тај раскорак између реалности и реторике постао је за Европу скуп луксуз. „И даље верујем да је оно што сам промовисао током свог мандата као канцелар исправно: као што је пракса показала, поуздане и стабилне испоруке јефтине енергије из Русије, у комбинацији са модерном и ефикасном немачком технологијом, биле су исправан пут. Умањивати значај овога је апсурдно. Напротив потребни су нам ови облици сарадње.“ Овако пише Герхард Шредер у Berliner Zeitungu. Данас тај текст звучи као јерес. Не зато што је неистинит, већ зато што директно подрива нови моралистички консензус у Европи, у којем је енергетика сведена на политички обред. Шредер, међутим, не нуди идеологију. Он подсећа на чињеницу да је Европа постала индустријска сила ослоњена на јефтину, стабилну и предвидиву енергију.
Немачка је напуштањем тог модела ушла не у „зелену трансформацију“, већ у процес деиндустријализације који се сада стидљиво прикрива статистиком и субвенцијама. „Ја вас молим да се бавите стратешким пословима и да не спавате док то не решимо. Јесте ли прочитали планове ЕПС-а? Чланови Владе, да ли сте прочитали? Јесте ли видели да у наредне три године не планирају повећање потрошње? Повећавате са 36,3 на 36,6 гигават-сати. Да ли вас није срамота пред грађанима?“ Ово питање није опомена. Оно је дијагноза. У тренутку када се говори о дигитализацији, дата центрима, вештачкој интелигенцији и електрификацији, пројекције потрошње које стагнирају откривају дубоки проблем планирање које не прати стварни развој друштва. „Јесте ли нас питали колико смо дата центара планирали? Па кога обмањујете — преписујете извештај од прошле године?“ Овде више није реч о техничкој грешци. Реч је о погрешној парадигми. Енергетика се не може водити као административна рутина.
Када температура падне, табеле не греју станове. Најава смењивања одговорних у случају неприпремљености система, као и опаска о „дрвећу које није посечено“, јасно показују судар две логике једне која полази од безбедности и добробити грађана и друге која живи од шлихтања и снисхођења лидеру. У кризним тренуцима, победу односи она прва. Словачка је потписала споразум са САД који отвара пут за изградњу новог нуклеарног блока снаге 1.200 MW у Јасловским Бохуницама. План је јасан, рокови дугорочни, циљ недвосмислен обезбедити стабилну енергију за наредне деценије и створити услове за извоз струје. Док један део Европе гаси реакторе без алтернативе, Словачка рационално прихвата чињеницу да постојећи капацитети старе и да ће будућност припадати онима који на време планирају. Више од половине њене електричне енергије већ долази из нуклеарних извора.
То није идеологија то је стратегија. Европска десница се све јасније удаљава од Трампа. Операција у Венецуели и претње упућене Гренланду поделиле су не само либерални естаблишмент, већ и евроскептике. „Медени месец“ са Трамповом администрацијом је завршен. Лидери AfD-а у Немачкој отворено критикују Белу кућу. Алис Вајдел оптужује Трампа да је изневерио обећања о окончању ратова и немешању у унутрашње послове других држава. У Француској, Национално окупљање говори о империјалним амбицијама САД, укључујући и Европу. Значајно је да ниједан релевантан европски актер није стао у Трампову одбрану ни јавно, ни јасно. Чак и они који су до јуче били природни савезници Вашингтона почињу да схватају цену непредвидивости. Немачки десничари јесу гости Мар-а-Лага, али су последњи потези америчке администрације и њих узнемирили. Није случајно што Џ. Д. Венс неће говорити на наредној Минхенској конференцији. Европска десница се суочава са простом истином америчка импровизација може постати њен терет. Из тог разлога, све јаче се окреће идеји суверенитета, аутономије и сопствене енергетске политике. Трансатлантски раскол више није претпоставка он је процес.
Србија нема простор за енергетску наивност. За Србију, енергетика није питање имиџа, већ питање државне издржљивости. Држава која нема довољно и сигурно снабдевање енергијом нема политички маневарски простор ни унутра, ни споља. Препоруке за Србију су јасне задржати и развијати енергетски плурализам; отворити нуклеарно питање без идеолошких табуа, као дугорочну стратешку опцију; планирати потрошњу на основу реалних потреба дигиталне и индустријске будућности и одбити транзиционе рокове који воде у структурну слабост. Свет се не дели на зелене и незелене. Свет се дели на оне који имају струју и оне који имају пароле. Поредак мора стајати на страни стварности.
