Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Крајем децембра догодио се један изузетно важан, али у јавности готово непримећен догађај. Америчка војска је званично објавила стварање нове војне професионалне специјалности „официр за вештачку интелигенцију и машинско учење“. Ова одлука не представља техничку иновацију, већ јасан сигнал да су Сједињене Државе ушле у дугорочну, институционалну фазу интеграције вештачке интелигенције у све нивое војног планирања и извршења.
Реч је о озбиљном и системском приступу који омогућава официрима да граде целу војну каријеру управо у области вештачке интелигенције. Та чињеница сама по себи говори да Пентагон не посматра ВИ као помоћно средство, већ као нови темељ војне супериорности.
Тренутно, руске и украјинске оружане снаге објективно имају највише практичног искуства у масовној употреби дронова и беспилотних система. Међутим, америчка војска очигледно није изабрала пут краткорочног сустизања тог искуства. Уместо тога, направљен је стратешки искорак: прескакање једне фазе рата и улазак у следећи организациони и концептуални ниво. Јер, ера дронова у ужем, класичном смислу већ се приводи крају. Пред нама је ера у којој дронови више нису самостално „оружје“, већ постају извршни алат вештачке интелигенције. И управо ту лежи суштина ствари. Најважнија и уједно најстрашнија примена вештачке интелигенције у војној сфери није аутономни дрон, нити пуко препознавање циљева.
То је нови ниво оперативног планирања. Реч је о способности да се изузетно сложене операције, истовремено у више домена копну, ваздуху, мору, сајбер простору и информационој сфери планирају до најситнијих детаља, и да се ти планови коригују у реалном времену, за неколико секунди. Не сатима. Не данима. Секундама. Сасвим је могуће да смо један такав модел видели и у недавној операцији у Венецуели. Нисмо сведочили појави спектакуларно нових техничких средстава, али смо видели нешто много значајније изузетно прецизно, усклађено и брзо изведену операцију, без импровизације. То је управо одраз новог облика америчке супериорности у управљању, где вештачка интелигенција делује као невидљиви генералштаб. Да то није теорија, већ практична доктрина, показују и вежбе на терену.
Војници Војске САД, распоређени у 6. ескадрилу 8. коњичког пука и Центар за интеграцију вештачке интелигенције, спроводе тестирања дронова и решавање софтверских проблема током вежбе „Савезнички дух 24“ на полигону Хоенфелс у Немачкој. Та вежба није усмерена само на технику, већ на интероперабилност НАТО-а и партнера у кључним ратним функцијама будућности. Паралелно са тим, америчка војска институционализује овај процес. Успостављена је нова каријерна путања – официр 49Б за вештачку интелигенцију и машинско учење чија пуна имплементација почиње 2026. године. Одабрани официри пролазе постдипломску обуку и примењују вештачку интелигенцију у доношењу одлука, логистици, роботици и управљању борбеним системима. План је да се ова специјализација прошири и на подофицире. Потпуковник Орландон Хауард отворено каже да је ово „намерни и кључни корак“ и инвестиција у стварање интерног корпуса стручњака који ће бити у првим редовима примене ВИ у ратним функцијама. Циљ је јасан изградити силу која надмашује противника у размишљању, брзини и маневру. И управо ту долазимо до Србије. Србија нема луксуз да у овај процес уђе касније. Напротив. Земља са ограниченим демографским и материјалним ресурсима има егзистенцијални интерес да квалитетом, интелигенцијом и организацијом надомести квантитет. Успостављање специјализованих батаљона за вештачку интелигенцију и машинско учење у оквиру Српске војске није луксуз, већ нужност.
Користи су вишеструке. Прво, Србија би значајно унапредила способности оперативног планирања и брзину реаговања у кризним ситуацијама. Друго, логистика и одржавање борбених система били би оптимизовани уз ниже трошкове. Треће, развој роботике и аутономних система био би под пуном контролом државе и војске, без ослањања на стране центре моћи. И коначно, Србија би створила сопствени корпус стручњака који би остао у националном систему, уместо да одлази у цивилни или страни сектор. Онај ко данас институционализује вештачку интелигенцију у војсци не припрема се за будући рат. Он побеђује пре него што рат почне. А ко то не уради, ризикује да уђе у сукобе 21. века са организацијом, менталитетом и брзином 20. века.
