Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Одлука Украјине да Европској унији предложи коришћење нафтовода „Одеса–Броди“ као алтернативе блокираном систему „Дружба“ није техничко питање транспорта нафте, већ директан политички сигнал да је улазак у нову фазу европске геоекономије у току. Кијев је, писмом упућеним Европској комисији, понудио да се украјинска инфраструктура искористи за транспорт нафте ка Мађарској и Словачкој, уз могућност коришћења морских рута са претоваром и даљим транспортом кроз „Одесу–Броди“.
Истовремено, без јасног образложења, одложен је наставак транзита нафте ка Словачкој преко нафтовода „Дружба“, што је показало да енергетски токови данас више нису подређени економској рационалности већ тактичким калкулацијама. Реакције Будимпеште и Братиславе откривају дубину те промене. Премијер Словачке Роберт Фицо најавио је да ће уколико се транзит нафте кроз “Дружбу” не обнови обуставити испоруку електричне енергије Украјини. Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто отишао је корак даље, условљавајући деблокаду европског зајма од 90 милијарди евра обнављањем нафтоводног транзита. Ипак, мађарска влада није одмах прибегла прекиду испоруке струје, свесна да би та одлука погодила и мађарску националну мањину у Закарпатју, што показује да и хуманитарна питања у овом тренутку имају стратешки карактер.
За сада, Будимпешта се ограничава на обустављање испоруке дизел горива и блокирање европских финансијских механизама, док је Словачка наступила категоричније, најавивши прекид испоруке електричне енергије од 23. фебруара. Енергетика је тиме дефинитивно престала да буде тржишна категорија и постала инструмент политичког притиска. Контрола вентилом значи контролу позиције за преговарачким столом. Истовремено, на другом нивоу, дешава се процес који показује супротну, али комплементарну динамику. Министарство финансија САД продужило је радну дозволу српском НИС-у до 20. марта, омогућивши компанији да настави са увозом сирове нафте, њеном прерадом и продајом деривата. То практично значи да се снабдевање преко Адрија нафтовода, којим управља хрватски ЈАНАФ, наставља без прекида и да рафинерија у Панчеву, која је због недостатка дозволе била затворена скоро сто дана, може несметано да ради. Ова одлука показује да санкције у савременом систему више не функционишу као апсолутна казна, већ као флексибилни инструмент управљања.
Лиценце се издају, продуљују или повлаче у складу са ширим политичким околностима. Енергетска стабилност и безбедност није техничко већ геополитичко питање, а простор маневра зависи од односа великих сила. Међутим, европска енергетска напетост није изолована од ширег евроазијског контекста. Право тежиште геополитичке промене налази се на југу Каспијског басена. Иран, упркос санкцијама, хибридном притиску и дугогодишњим покушајима изолације, задржава унутрашњу институционалну чврстину и безбедносну способност да одговори на ударе. Управо та стабилност чини га кључном домино плочицом у ширем систему равнотеже. Уколико би Техеран био гурнут у хаос, било кроз насилну смену режима или модел унутрашње дезинтеграције налик либијском сценарију, последице би се неизбежно прелиле у Централну Азију. Казахстан, који представља кључну тачку кинеског економског појаса „Пута свиле“, већ је у јануару 2022. године показао колико брзо унутрашња стабилност може да буде доведена у питање. За разлику од Ирана, државе Централне Азије немају исту институционалну дубину нити исти безбедносни капацитет. Политика „вишеструких вектора“, коју председник Казахстана Токајев настоји да одржава, функционише само док велики играчи не уђу у фазу директног судара. У тренутку када се сукоб интереса убрза, простор за балансирање се сузи, а питање које следи за све регионалне актере постаје неминовно на коју страну се опредељују? Избор у таквој конфигурацији никада није између добрих опција, већ између мање штетних. Стога би дестабилизација Ирана за Русију могла представљати безбедносни изазов већег интензитета него питање ширења НАТО-а на истоку Европе, јер би хаос на југу директно угрозио северну периферију Евроазије.
Каспијски басен није периферија, већ потенцијална оса нестабилности. Паралелно са овим процесима одвија се и финансијска реконфигурација глобалног система. Идеја да ће БРИКС или Шангајска организација за сарадњу у скоријем року понудити оперативни концепт светског поретка алтернативан англосаксонском није добила чврст облик. Национални интереси Индије и Кине, упркос декларацијама о мултиполарности, остају доминантни и често неусклађени. Покушај Кине да унутар постојећег финансијског система преузме водећу позицију, замењујући амерички дуг сопственим инструментима, показао је ограничења система који је структурално дизајниран у оквиру доларске архитектуре. Историјска аналогија са 1971. годином намеће се сама од себе. Никсоново напуштање златног стандарда, увођење додатних царина и Смитсонијански споразуми представљали су тренутак скривене девалвације долара и фактичког отписа значајног дела америчког дуга. Након тога, скок цена нафте и формирање петродоларског система омогућили су рециклажу глобалних финансијских токова у оквиру америчких институција. Данас, упркос размерама америчког јавног дуга, систем функционише по сличном принципу дуг није слабост већ инструмент. Он се не отплаћује у класичном смислу, већ се управља кроз инфлаторне и девалвационе механизме, док глобални БДП, мерен у доларима, ствара привид раста унутар истог оквира. Државе које прихватају тај модел улазе у систем у којем номинални раст прикрива структурну зависност. Слика која се формира није слика света у паду, већ света у реорганизацији.
Енергетски токови се користе као средство притиска, финансијски инструменти као средство корекције и стабилизације, а регионалне кризе као полуге за шире геополитичко позиционирање. Питање које остаје није да ли ће се свет променити, он се већ мења, већ ко ће обликовати архитектуру новог циклуса и по којој цени. Историјски простор за стварање алтернативног модела глобалних односа није формално затворен, али изгледа да тренутно није искоришћен. Систем који је конструисала Америка показује способност да се адаптира кроз сопствене кризе и да их претвори у инструмент обнове. У том контексту, од нафтовода „Одеса–Броди“ до Каспијског басена и од НИС рафинерије до финансијских тржишта Волстрита, повезује се једна линија
да енергија, дуг и стабилност више нису одвојене категорије, већ елементи истог механизма глобалног управљања.
