уторак, фебруар 27, 2024
spot_img
HomeРад&РедСРЂАН ЈАНИЋИЈЕВИЋ - Највећи успех Србије у протеклом веку је штосмо опстали...

СРЂАН ЈАНИЋИЈЕВИЋ – Највећи успех Србије у протеклом веку је штосмо опстали и преживели

НАШИ УСПЕСИ И НЕУСПЕСИ У 20. ВЕКУ?

Један век је много за живот човека а ништа у развоју једног народа. Шта смо ми преживели у 20. веку је много у свакомслучају.  Има разних поука које можемо да извучемо а оне, саме по себи би могле да буду успех, под условом да смо ихразумели и да их искористимо као наук за будућност.

Навећи успех Србије у протеклом веку је што смо опстали и преживели. Изборили смо се за слободу. Довели смо умну и добронамерну династију Карађорђевић на власт и за товреме је Србија доживела значајан просперитет. Многоумих глава је Србија породила у то време, много их севратило из расејања. Видели смо како се живи и гради и како се брани част и слобода када постоји национални понос и занос.

Преживели смо комунизам. Друштвено уређење, које нам јенаметнуто али се добро примило међу нама и то не самозбог тога што је било дубоко орање већ зато што је билонеправди у друштву, велико раслојавање и то је са правом определило људе да верују да је могуће изградитиправедније друштво.

Преживели смо стигму која је без кривице народа и безправде бачена на наш народ и државу и поред читаведеценије менталне, материјалне и физичке изолације осталиипак цели. Милошевић је имао тежак задатак.

Пружили смо руку свима који су били на коленима. И платили високу цену. Велики је успех и наук знати ко ти јепријатељ а ко није. Срцем и огромном жртвом смо градилибратство са Хрватима и Словенцима. Огромном љубављусмо ослобађали  поробљену браћу по Балкану. Остављалисмо гробове далеко од својих кућа верујући у нешто више. Наша браћа нису волела наш загрљај, нити ценила и запамтила наш допринос. Велика је победа то што смоурадили а још већа ће бити ако то више никада не поновимо.

Није мало неуспеха. Довољно да скроз посрнемо а опетостадосмо на ногама.

Највећи неуспех који смо доживели је то што нам јенаметнут комунизам, а ми га здушно, уз много репресије и мало отпора, прихватили.
Комунизам је променио ткање нашег народа. Уништио је сељака, материјално и морално. Девалвирана је интелигенција и грађанство. Нестало је индустријалаца а приватници су разбаштињени.  Срозано је право образовање.

Уместо меритократије уведена је партократија и разједињен народ. Током година смо изгубили националну свест, заборавили смо наше националне вредности.

Затурили смо великане који су изградили  наше друштво и дошли до тога да на крају века знамо све о секретаримаСКОЈ-а а готово ништа о Михајлу Пупину. Знали смобиографију Јосипа Броза а нисмо ништа знали о КраљуАлександру. Знали смо све о Петру и Ивану Стамболићу а нисмо разликовали Стефана и Растка Немањића. У таквомстању смо дочекали 21. век.  Пресрећни што смо живи и што смо добили још једну шансу али у потпуностидезорјентисани, уништеног поноса и система вредности.

Свако друштво почива на чврстом систему вредности. То јенарочито важно за мале земље и културе које се налазе наветрометини.

Доживели смо чак и то да је доктор самоуправног марксизмазаменио славне хероје, комите и четничке војводе. Доживели смо да је партијски секретар највећи тумач нашихславних тековина и Династија. За озбиљне људе, доживелисмо велику бруку и срамоту.

Ипак смо претекли. Истина се не може сакрити. Без компасасмо лутали у последњој деценији и опет нашли пут. Каовода. То је највећи успех.

КАКО СМО ИСКОРИСТИЛИ 20 ГОДИНА ОВОГ ВЕКА?

Искористили смо их боље него што изгледа а да ли смопоставили темеље за будући развој,  зависи од нашемудрости у годинама које долазе.

Почетком века смо имали велика очекивања. Очекивања субила већа него могућности и наравно, нико од нашихпријатеља нам није скренуо пажњу на то како јекомпликован и дуг процес изградње једног друштва.

Поново смо постали Србија и то је највећи успех у прве дведеценије. Највећу захвалност сада, а и у будуће, дугујемоцрногорској политичкој елити која је из сопственихинтереса, као њихову колатералну штету, нама донела нашунову државност. И то после скоро 90 година.

Та чињеница са собом подразумева различите појаве којимаморамо да се бавимо и које ће захтевати време и мудредржавнике који морају да брину о нашим интересима и тона више фронтова.

Суверенитет је најважнија област коју морамо даизграђујемо. Њега нисмо имали у  скоро никад  у нашојисторији и то мора да буде наш најважнији дугорочнизадатак.

Суштина суверенитета је у слободи да доносимо одлуке којесу у нашем интересу, у интересу људи који овде живе. Даразвијамо своје друштво на сопствену добробит узмеђусобно уважавање али и уз поштовање оних који насокружују. Суверенитет је да се не мешамо у туђе ствари алии да не дозволимо да се други мешају у наше послове. Суверенитета нема без територије, без људи, и то добрихљуди, без економске самосталности и друштвене свесности. Поштуј и буди поштован.

Продали смо и више него што смо морали и требали затошто нисмо имали пара, нисмо имали људе и нисмо имализнање да оним што имамо управљамо. Ми смо и после дведеценије транзиције богатији него што мислимо али тимеслабо управљамо.

Дводеценијски мир је већ успех на овим просторима. Наматреба континуитет и стабилност како би људи напојединачном нивоу а онда и на колективном могли да имајувећу слободу која првенствено мора бити економска, затимполитичка и културна. То смо започели.

Наше политичке елите су гладне исто као што су привредне, интелектуалне и друштвене. У сиромашном друштву, у друштву недостатка је веома тешко изградити морални и вредносни интегритет. Наши људи тек сада уче поредак. Гласати се мора, поредак се мора поштовати, други човек семора уважавати. Порез се мора плаћати. Приватник није зло. Приватна иницијатива је друштвена благодет. Државнаслужба је служење а није партијска привилегија. Има многослојева друштва које и са најбољом вољом није могућеизградити преко ноћи.

СРБИЈА НА КРАЈУ ОВОГ ВЕКА?

Има назнака да се околности  и наше деловање поклапају санашим интересом. А то није било увек тако. Србија јепрошла кроз велике тестове и опстала. Економија сеопоравља. Узимамо полако меру коју можемо да разумемо и којом можемо да владамо. Други нас прихватају и по својимврлинама и не истичу искључиво наше мане. Уоквирујемосвоје интересе, могућности и дефинишемо жеље и планове. Можда би могло брже, али за један тако измучен и испоштен народ,  ово је велики напредак. Како Србија можеи треба да изгледа на крају овог века?

Услов свих услова је да до краја овог века имамо развој којије базиран на континуитету. Континуитет подразумева даимамо јасну слику у ком правцу се крећемо, да нема честиха поготову не радикалних промена и да полако тај велики и дивни брод који се зове Србија померамо у правцу који смокао друштво дефинисали. Огроман напредак може да сенаправи ако до краја века будемо имали континуитет.

Економски развој је други најважнији услов који узконтинуитет омогућује да се остваре и сви члановидруштва. Стабилност, раст и убрзање економске активностису императиви који су већ зацртани али који могу и морајуда се додатно разиграју у будућности. Има још многопростора за повезивање са иностраним партнерима. Приватна иницијатива домаћег сектора је тек загребана и овде држава мора да има највећи интерес да подигне и стимулише сваку могућу домаћу привредну иницијативу јерје наш интерес за добробит Србије ипак значајно већи негобило ког страног инвеститора.

Трећи императив је инфраструктура. Инфраструктурносређена држава улива поверење својим грађанима и гостима. До краја овог века бисмо требали да завршимо све што сетиче инфраструктуре Србије да будемо на најмањеевропском стандарду. Путеви, транспорт, здравство, телекомуникације, енергетика, образовање, државна управа, једном речју, целокупан ”хардвер” треба да буде доведен нанајвиши могући ниво.

Правна држава, четврти императив,  и све што то значи у ширем друштвеном контексту укључујући стандарде и примену свих најбољих међународних стандарда који штитечовека, друштво имовину и државу. Уређена државаподразумева и систем правила која су сва заснована напринципу меритократије.

У домену ”софтверских” решења, морамо да подигнемоподмладак, наталитет, да усмеримо миграције да буду у нашем интересу. Ниво квалитетног образовања и уопштепроценат високо образованих људи треба подићи у значајнојмери. Васпитати људе да критички али конструктивноразмишљају, развијати свест о заједничком интересу и међусобном поштовању. Ово је велики и тежак задатак!

На крају последњи и не најмање важан услов је стварањедруштва благостања. Наш циљ треба да је друштво у комеће људи, односи, норме, институције и квалитет животабити у равнотежи и бити пример и узор. Друштвоблагостања треба да гради наша генерација за оне којидолазе. Ово је циљ који је вредан сваког труда и одрицања. Допринесите!

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО