Једног бурног 21. септембра 1846. године рођен је јунак наше приче. Тих година тек стечена аутономија и младо српско руководство још су били у повоју. Свеже извојевана револуција, односно устанак, давала је народу нови замах и веру у боље сутра. Све је указивало на то да ће, коначно, после векова ропства под Турцима, српски народ постати слободан и сам градити свој пут, без јарма и опресије. Наравно, у свој тој еуфорији и стремљењу ка великом циљу, изостало је оно најбитније – ићи корак по корак.
Двадесетак година касније, он одраста и сазрева… И то, чини се, много брже него друштво око њега. Његова свест о сопственом времену развија се брже него што је друштво за то имало слуха. Почиње да пише и да запажа ствари које су до тада биле недодирљиве, праве „свете краве“ у које се није смело дирати.
Филозофи, социолози и теоретичари његовог времена у Србији били су заокупљени идолопоклонством и митоманијом, али и опседнути питањем територије, како ујединити цео народ под једну капу. Наравно, то су биле сасвим реалне и очекиване политичке тежње, у складу са духом времена. Било је то доба стварања националних држава и великих националних уједињења, Италија, Немачка… Разлике су се стављале по страни зарад једног великог циља. Јединство је постајало идеал, а униформност цена која се често подразумевала.
Е тада, драги народе, на нашу сцену први пут ступа једна до тада готово непозната и недосањана идеја: идеја националне самосталности, односно националне слободе, или онога што се у модерно доба назива суверенитетом.
И ту долазимо до вечног питања и расправе о приоритетима: да ли је важније имати равноправно, слободно и демократско друштво или национално јединство?
Или, преведено на свакодневни језик: демократско или национално?
Први који су покушали да дају одговор на то питање били су либерали. Чврсто су веровали да су унутрашња слобода (слобода ума, савести и мишљења) и спољашња слобода (политичка, економска и друштвена) нераскидиво повезане и да морају да се развијају паралелно. Вероватно ће се и многи данас сложити с овом мишљу. Ипак, управо тада почиње да пише своје животно дело и, по први пут, износи идеју да унутрашња слобода мора претходити спољашњој. Јер, без развоја личности и слободе народа, узалуд су нам и све територије, објекти и открића… Ако народ није у стању да их користи и ужива у њиховим благодетима, каква је онда њихова стварна вредност?
Корен проблема је много дубљи.
Српски национални интереси каквим их ми данас познајемо дефинисани су још у Милошевићево време, од стране тадашње Милошевићеве власти, и од тада су, практично, остали неприкосновени све до данашњих дана. Та национална политика никада није суштински редефинисана. Нисмо јасно означили и одбацили негативне елементе тог периода, већ смо, као друштво на неки начин, преузели одговорност, кривицу и континуитет те политике.
О томе у Србији никада нисмо водили озбиљну и суштинску јавну расправу.
Људи се овде углавном деле на оне који су за или против такве националне политике. Међутим, готово да никада нисмо отворили много важније питање: каква би национална политика Србије требало да буде? Ко је, када и на основу чега одлучио да управо та политика представља национални интерес? И, што је можда најважније, ко је себи дао за право да на њу стави тапију и прогласи је неупитном?
Истина је да нас деле минорне теме, на пример, да ли смо за или против ЕУ, и да на основу таквих подела одређујемо питање националног интереса. По мени, то је потпуно погрешно.
Послужимо се поново инспирацијом и идејама горе поменутог јунака с краја 19. века. Слобода и јединство српског народа никако не значе да уместо паше дође кнез, уместо муселима начелник или капетан, а уместо кадије судија. То није слобода.
Под слободом треба разумети потпуно ослобођење од власти и тираније, од умног и материјалног ропства.
Е, то, драги читаоче, значи сувереност.
Питања родне идеологије, ЕУ, зелене агенде, Сребренице, Русије и друга слична питања не треба, нити смеју, да буду координате према којима ћемо одређивати шта јесте, а шта није наш национални интерес.
Ако будемо понављали грешке услед незнања, спотицаћемо се о исти камен. А, као што је он лепо приметио још ономад, није паметно увек слепо следити европски пример. Не чинимо ли ми управо ту грешку поново?
Угледамо се на странце, подразумевајући да је све што долази споља нужно и позитивно. Говорио је и упозоравао нас како не градимо своје друштво на сопственим, природним, тада патријархалним, друштвеним односима, који су у многим аспектима добро функционисали, већ да и ми трчимо за пропалим идејама тада већ опадајуће и изумируће бирократије и партијских односа.
На све то нас је упозоравао управо зато што немамо довољно вере у сопствени развој и сопствени пут, већ без много размишљања јуримо за лошим примерима које су и сами европски народи у то време почели да препознају као такве.
У данима када обележавамо 180 година од рођења великог Светозара Марковића, кренимо, драги читаоче, да учимо из сопствених грешака и да радимо на себи, како као личностима, тако и на нашим међусобним друштвеним односима.
Јер, како је то маестрално приметио сам Светозар Марковић:
„Слобода је средство, мењање економских и друштвених односа народа, увеличавање умног и материјалног богатства народа — то је циљ народа.“
Лазар Потребић, председник омладинске платформе Салон Либертé у Бриселу
