Интервју са Пол Антоаном, француским политикологом, политичким аналитичарем и великим пријатељем Срба.
Разговарао: Данијел Кулачин
Одакле потиче ваша љубав према српском народу и нашем распетом Косову?
То је питање на које заиста не могу да одговорим – не зато што не желим, већ једноставно немам јасан одговор. Оно што могу да кажем јесте да сам Француз, и самим тим сам читао историју – историју Француске, европског света, па сам потом открио историју Србије и оно што је српски народ учинио – од Косовске битке, Велике сеобе, Првог српског устанка, Балканских ратова, Првог светског рата, велике борбе 1941/1945, па до отпора НАТО агресији и на Косову и у Босни.
Сећам се да сам био дете када сам први пут чуо на француској телевизији за потрагу за генералом Ратком Младићем. Срби су представљани као варвари, дивљаци и ратни злочинци, па сам почео да копам дубље и открио да то није баш тако црно-бело.
Увек сам имао поштовање према народима који поштују и цене своју традицију, вредности и наслеђе. Не волим слабе људе, ни у земљама ни као појединце. Можеш да изгубиш, али не смеш да изгубиш без части. Имам јаку представу о части и видео сам је кроз српски народ и српску историју.
Који је био разлог због којег су вам албански сепаратисти забранили да уђете на Косово и Метохију?
Када су ме задржали на аеродрому у Приштини, дали су ми папире које сам одбио да потпишем. Разлог за моје задржавање, а потом и забрану уласка на Косово и Метохију био је тај што ме косовске власти сматрају претњом по националну безбедност Косова, претњом по међународне односе Косова, те сам стављен на црвену листу од стране Министарства унутрашњих послова Косова.
Верујем да је други разлог – претња међународним односима – потпуно оправдан јер сам у Паризу организовао и и даље организујем догађаје са политичарима, невладиним организацијама, новинарима и другим утицајним људима како бих ширио истину о Косову. Организујем путовања француских политичара на Косово да им покажем истину, а када се врате у Француску, они испитују косовске власти, амбасаду и врше притисак.
Неколико месеци након што је косовска полиција упала и запленила вино српског хероја Петровића у Великој Хочи, организовао сам неколико догађаја с њим у Паризу, укључујући и једну конференцију у француском Сенату. Тамо је срео сенаторе, градоначелнике и могао је да исприча какав је живот Србина на Косову. То није политика, није религија – то је једноставно сведочанство о томе како Срби живе на Косову, издани од свих, остављени сами од целог света, и свакодневно злостављани од стране Албанаца.
Често говорите у француским медијима о Косову и Метохији као делу Србије. Како се то прима у Француској?
Нажалост, тема Косова, али и Босне која је данас нешто актуелнија, у Француској није схваћена. Прво, у Француској имамо много проблема – економија пропада, дугови расту, порези се повећавају, имиграција и несигурност расту – тако да француски народ генерално не мари шта се дешава у другим земљама јер њихова/наша земља се распада.
Друго, када се говори о међународним питањима, новинари много више говоре о рату у Украјини и САД него о остатку света.
Треће, у ретким приликама када могу да говорим о Балкану – јер сам ја тај који гура ту тему – примећујем да људи не разумеју ту област. Многи су и даље заробљени у лажима од пре 30 година и верују у пропаганду против Срба.
Ипак, остајем оптимиста, јер неки почињу да схватају да су медији лагали – о Југославији, бомбардовању, Косову, Босни… Али, на пример, Француска је гласала да се Сребреница призна као геноцид и о томе није било никакве јавне дебате.
Често се осећам као Дон Кихот који говори о темама које нико не жели да чује, али верујем да је говорити истину увек тешко, и не може се ни купити ни продати.
Како француска јавност гледа на питање Косова и српско-албанске односе? Да ли постоји искрено интересовање или је ова тема гурнута у медијску сенку?
Французи су превише заборавили на своју и европску прошлост. Медији не воле да говоре о Косову, Балкану, Србији и албанском региону. На пример, када су се 2013. догодили терористички напади у Паризу, оружје које су терористи користили долазило је од албанске мафије са Косова. Француски председник Макрон је рекао да оружје долази из Србије. Што је технички тачно, јер је Косово Србија, али онда би Француска требало поново да размотри своју политику према Косову и повуче признање. Тако се те теме често гурају у медијску сенку и веома је тешко изнети их у први план.
Сећам се, на пример, пре неколико година бивша амбасадорка Србије у Паризу, Наташа Марић, дала је интервју за француски лист Le Figaro, један од најважнијих у Француској (попут Политике у Србији), а интервју је објављен поводом годишњице бомбардовања Југославије – бомбардовања у којем је, нажалост, учествовала и Француска. Наравно, није ни споменула шта је Француска урадила, нити бомбардовање, нити признање Косова 2008. Разумем да се мора остати дипломатски, али када имате прилику да говорите стотинама хиљада Француза, не можете једноставно рећи да су односи Француске и Србије савршени. То није истина – Француска је бомбардовала Србију и украла јој срце, душу.
Верујем да је истину тешко наметнути и да за то морате бити спремни на борбу – а многи нису ни спремни, ни вољни.
Довели сте француске политичаре на Косово и Метохију да се лично увере у ситуацију. Какав је то утицај имало у Француској?
Верујем да је то главни разлог због којег ми је забрањен улазак на КиМ. Када француски политичари дођу на Косово, по повратку у Француску почињу да подржавају Србе на Косову и врше притисак на албанске власти – и у Приштини и у Француској. Српска влада не би требало, већ мора активно да ради на таквом програму – да позива локалне политичаре из свих земаља које су признале КиМ да дођу у тај регион. Циљ је двострук:
Схватиће српску перспективу на Косову и по повратку ће то делити са другим доносиоцима одлука.
С друге стране, физички боравак у Косову вршиће индиректан притисак на локалне косовске власти које ће бити опрезније пре него што угњетавају Србе.
Српске власти у Београду и српске амбасаде морају активно да раде на томе. Не верујем да је амбасада у Паризу организовала иједно путовање француских политичара на Косово од 2008. Ја сам организовао око 10, и на Косово, и у Републику Српску.
То није много посла, али резултати би били велики – за српске власти, за дипломатски положај Србије у Европи, и за Србе у КиМ.
Које сте све иницијативе и акције до сада покренули и шта планирате у будућности?
Мој главни циљ је лобирање у Француској. Хуманитарни рад већ ради Арно Гужон и његова НВО „Солидарност за Косово“ и они раде одличан посао! Оно што недостаје је оно што сам већ поменуо – лобирање и разговори с политичарима, новинарима и утицајним личностима.
На пример, организовао сам да француски канал OMERTA оде на Косово и направи репортажу. Албанци су уложили много напора на друштвеним мрежама да забране ту репортажу и прете новинарима који су били тамо. Они су такође ишли у Републику Српску, па смо организовали и интервју с председником Додиком. Све те репортаже гледа између 500 хиљада и милион људи током времена. То има велики утицај на ширење истине и подстиче друге да преузму ту тему и шире је даље.
Како тумачите улогу Немачке и САД у актуелним дешавањима на Косову? Постоји ли координација или разилажење између западних актера?
Не бих их стављао у исти кош. Такође, немам толики талас оптимизма као неки око нове америчке владе. Наравно, ствари ће се променити, али председника Трампа више не занима много Балкан, бар не на политичком нивоу. Његов једини циљ је да врати мир у Украјини и поново направи договоре са Русијом. Србија и Балкан нису му политички приоритет. У прошлом мандату покушао је да постигне мир између Косова и Србије – и резултати нису дошли.
Ипак, његов избор не може бити лош за Србију, јер значи мање међународног притиска..
Што се тиче Немачке – ту је ситуација другачија. Немачка је увек била непријатељ Србије на Балкану, због својих природних веза са Хрватском, и јер Немачка и Велика Британија виде Србију као превише блиску Русији и пријатељску према Француској.
Под Меркеловом, Немачка је имала јак негативан утицај, али садашња немачка влада је слаба и не може да спроводи исту политику. Два разлога су: рат у Украјини и економска нестабилност у Немачкој. Појава крајње десничарске странке AfD чини канцелара мање моћним од Меркелове и мање склоним ангажовању у сложеним темама као што су Косово и Србија.
Исто што сам рекао за Француску важи и за Немачку – постоји много чланова AfD и комуниста у парламенту који отворено кажу да је Косово српска земља.
Србија има много пријатеља, али ништа не ради с њима. Ни не комуницира с њима. На пример, у Француској странка Национално окупљање има подршку од око 42%, веома су близу власти, а председник главне дијаспорске организације у Француској, јавно критикује Национално окупљање на телевизији. Па онда, како очекујете да Марин ле Пен и други из те странке бране Србију? То није озбиљна дипломатија.
Немачка је тренутно, као и Француска, непријатељска земља према Србији – али то може да се промени. Али те промене не долазе саме од себе – долазе радом и паметном стратегијом, коју не видим ни у једној српској амбасади у Европи.
С обзиром на бројне извештаје о кршењу људских права над Србима на Косову, како тумачите ћутање или млаке реакције институција ЕУ?
Када говоримо о људским правима, рекао бих да главне међународне институције уопште не маре за ситуацију на Косову. САД говоре о кршењу људских права у Украјини, али не говоре о Палестини. Руси говоре о ономе што се дешава у Палестини или на КиМ, али не у Украјини. Свако бира коју страну подржава, и та страна, наравно, не крши никаква права, док је она друга крива за све. То је тужно, то није поштенo, али тако је одувек било и тако ће увек бити.
Једна од најстаријих изрека после „ко жели мир, нека се спрема за рат“ је „vae victis“ – „тешко побеђенима“. Србија је ИЗГУБИЛА рат на Косову повлачењем војске и потписивањем срамне Кумановске капитулације. То је тужно, али за сада је тако – изгубили су. А ко изгуби, трпи последице. Верујем да је неправедно, али тако је. Ако очекујете да вам кажем уобичајене ствари попут „жалим“, „страшно је“ и слично – онда нисам човек за вас.
Био сам на Косову, поклонио се и целивао иконе, палио свеће у Дечанима, Призрену, Великој Хочи, Пећи, Грачаници и многим другим местима. Видео сам патњу српског народа. Али то није оно што памтим и о чему говорим када причам о Србима и КиМ у Француској.
У мојој свести је лик српског монаха који стоји поред тенка – говорим о Србима у КиМ као живој легенди „побуне против модерног света“ Јулиуса Еволе. Једном ми је један Србин у КиМ рекао: „Овде сам већ десет векова – никада нећу отићи.“
Они могу да раде шта год хоће са Косовом, могу да га признају, Београд може да призна КиМ – али за мене то ће увек бити душа Србије, без обзира на то шта кажу корумпирани политичари у Француској, Немачкој, Великој Британији, Србији или Албанији.
Примам претње од албанске мафије сваког месеца – али ја остајем! Србима на Косову не треба сажаљење света – треба им подршка. Треба да знају да остатак земље стоји уз њих. Треба да имају војску која ће их подржати. Праву војску – са оружјем, пешадијом, тенковима, војницима – не војску за слике. Праву војску. Војску војника. Војску монаха и свештеника.
То је оно што српски народ на Косову жели да осети. Они желе да знају да их подржава цео народ. Треба да знају да када једном од њих буде забрањен улазак у КиМ, њихова влада мора да реагује. А сада – нема ништа. Љубав нису речи – љубав су дела.
Видите ли било какав реалан простор за компромис у актуелном дијалогу или је процес само параван за наставак притиска на Србију?
Не верујем у било какву врсту дијалога када је у питању Косово. Верујем да западна корумпирана и слаба интелигенција не разуме – и не верује – да ће обичан српски народ наставити да подржава КиМ.
Када је Трамп предложио Србији да призна КиМ, понудио је неколико десетина америчких авиона и милијарде долара. То јасно показује да западна елита не разуме зашто се Срби боре за КиМ.
Како могу да разумеју народ који се бори за своју традицију, када они сами уништавају своју?
Како могу да разумеју народ који се бори за децу, када сами немају децу?
Како могу да разумеју борбу за веру, када су сами толико против вере?
Западна елита не разуме зашто се Срби боре за Косово и верује да је то само борба егоа и територијални сукоб, са Русијом у позадини. То није случај.
Косово нема везе са територијом – Косово је света земља. Ако Србија призна и препусти чак један једини метар КиМ – Србија је мртва.
Суверенисти у Француској, Немачкој и Аустрији суочавају се са снажним институционалним и медијским притиском. Постоји ли простор за праву политичку промену у тим земљама, или ће естаблишмент наставити да успешно одолева?
Рекао бих да је ситуација мало другачија у Аустрији јер су суверенисти тамо већ били у власти у коалицији и нису толико демонизовани као у Француској, а посебно у Немачкој. Рат у Украјини отежао је положај суверениста у Француској и Немачкој јер су морали да се дистанцирају од Русије и веза које су евентуално имали.
Систем ће урадити све да спречи долазак таквих снага на власт. Погледајте шта се десило у Румунији — то је државни удар. Први и најпопуларнији кандидат није смео да се кандидује за председника. Данас су и ирске власти објавиле да разматрају исто за кандидатуру Конора Мекгрегора због његове антимиграционе реторике. Дакле, можете се кандидовати, али под њиховим условима и говорити оно што систем диктира.
Када сам био дете, у школи су ме учили да је СССР пао 1991. То је погрешно — СССР се само преместио са истока на запад. Данас има више слободе говора у Мађарској него у Француској. Систем ће учинити све да спречи долазак анти-системских странака на власт.
Толико су лагали — око COVID-а, вакцинације, толико су корумпирани — да не могу да дозволе да искрени политичари дођу на власт. Само помињање бомбардовања Југославије — западни систем је то омогућио. Заиста мислите да ће дозволити долазак патриотског председника који би их позвао на одговорност? То би значило да неки француски политичари иду у затвор због злочина против човечности.
А то је само један догађај — а владају већ више од 40 година.
Промену коју естаблишмент на Западу не разуме је питање масовне имиграције. Французи, Немци, Британци — презасићени су тиме и више то не прихватају. Почели су да преиспитују све што њихови политичари раде јер више не могу да издрже ту имиграцију.
Такође, оно што естаблишмент не види да долази је економски колапс. Са деценијама социјалистичке политике, трошковима масовне имиграције, ратом у Украјини, сломом европске индустрије у корист америчке и кинеске, западноевропска економија полако али сигурно пропада.
Француска је земља револуција. Срби кажу да имају рат у сваком веку, а ми у Француској имамо револуцију у сваком веку. Имали смо Жуте прслуке — који, нажалост, још нису дали резултате — али то је само почетак.
Естаблишмент није разумео Жуте прслуке, исто као што не разуме зашто се Срби буде и боре за КиМ.
Верујем да ће до промене доћи — али не знам како, ни када.
Покренули сте две веома занимљиве платформе — balkans-actu.com и канал Omerta — на којима се обрађују осетљиве теме без страха и цензуре. Можете ли нам рећи нешто више о тим платформама и циљевима које желите да постигнете?
Покренуо сам платформу „Balkans Actu“, али не и „Omerta“. Са „Omerta“ каналом сарађујем на темама које се тичу Балкана, али то није у потпуности моја платформа. „Balkans Actu“ јесте — и радимо на томе да покренемо и видео секцију. Циљ Balkans Actu је да прошири истину о ситуацији на Балкану — садашњој, али и историјској.
Објављивали смо текстове о геноциду над српским народом у Босни и Хрватској током Другог светског рата, о злочинима Насера Орића у Босни, и више чланака о ситуацији на КиМ.
Дао сам интервју за подкаст Рубикон пре неколико месеци и мој план је, да будем искрен, да направим нешто слично у Француској — на француском, са француске перспективе. Рубикон је, међутим, изузетно професионалан и врхунског квалитета — и потребно је време и ресурси да се до тог нивоа стигне.
Пошто тренутно немам ни финансијске ни техничке могућности да самостално радим подкасте и репортаже, сарађујем на више пројеката са Omerta каналом. Заједно смо снимили документарни филм о Србима на КиМ, један у Босни, као и интервју са председником Додиком током његове последње посете Паризу.
Као што сам већ рекао, Србија има много пријатеља широм света, посебно у Француској. Важно је разговарати с њима, окупити их и искористити ту снагу — како би Србија могла коначно да буде снажнија и у бољој позицији да оствари своје циљеве.
У мањем обиму — то је оно што покушавам да урадим кроз Balkans Actu, кроз сарадњу са Omerta, и гостовањима у француским медијима где понекад говорим и о Србији.
Balkans Actu, како му име каже, фокусиран је на Балкан — и има за циљ да прикаже другачију слику Србије и српског народа.
Рад је веома тежак — обећали су нам подршку и финансије из Србије, али нико није одржао реч. Радимо како можемо, са оним што имамо. Није лако.
Али оно што људи у Србији који је требало да нас подрже нису разумели — то је да сам ја активиста. Ово није мој посао, не радим то због новца или каријере.
Ја сам активиста — и окупио сам тим активиста који све ово раде јер у то верују.
Албанска мафија са Косова ме није зауставила — па ме ништа више не може зауставити.
Имам визију Француске, визију Европе, визију света. Ја сам католик, патриота — и спреман сам да идем било где, докле год моја борба захтева.
„Нема предаје“ није само парола за КиМ — већ пре свега за самог себе.
