уторак, фебруар 27, 2024
spot_img
HomeМудрост&ЗдрављеМилан Дамјанац: Наше школе стварају медиокритете

Милан Дамјанац: Наше школе стварају медиокритете

Стално се прича о правима, а никада о обавезама. Уместо генерација које су одрасле на трпљењу и муци, што је било и више него погрешно, сада имамо генерације одрасле на идеји о вечној срећи и комфору и избегавању бола, што је такође погрешно.

Образовање данас пролази кроз значајне промене, а међу ученицима, наставницима, родитељима и доносиоцима политичких одлука, динамика постаје кључна. Уз то, утицај дигиталног света на децу расте, нудећи им разнолике садржаје и изазове. Иако се много расправља и предлаже, конкретна решења за сложене изазове овог новог образовног окружења и даље недостају. Милан Дамјанац, филозоф, социјални радник, психотерапеут и едукатор, поделио је своје перспективе на ове проблеме у разговору за П-портал.

Имате искуства у раду у директном образовању и разумете његово стање, па како бисте оценили динамику и однос између ученика, наставника и родитеља, као и улогу доносилаца одлука унутар тог окружења?

Образовање тренутно доживљава тектонске промене. Ми се понашамо као да је школа институција која је одувек постојала и стога је нека вредност сама по себи. Школа је институција која је уведена примарно ради преношења вредности, историјских знања, културних образаца и секундарно, социјализације. Школа већ дуже не служи ничему осим социјализацији и преношењу знања које води до профита. Идеја да је целокупно образовање само стицање образовања од кога се зарађује, урушава традиционалну институцију школства, а са појавом вештачке интелигенције, коначно се назире крај школе као институције. Србија је ту на маргини, овде се то не прати нити разуме. Код нас се образовање своди на учење „про форме“ и напамет. Ученици уче напамет, за то су награђени у школи, али не и у животу, а наставници, част изузецима, воде час на исти начин – неинвентивно и без слуха за ученике и њихове потребе, као ни за живот ван учионице. Надлежни ту само траже формално испуњење услова, а суштина одавно никога не интересује, већ само уредна администрација.

Што се динамике тиче, она се прелама из самих друштвених динамика. У хипериндивидуализованом друштву, свако је за себе, тако да је емпатија ниска, а социјализација ограничена. То у преводу значи да се деца такмиче, и оцене постају знак личне битности, те је стога личност сваког детета стављена на родитељски пиједестал. Наставници немају, нити могу имати ауторитет, а родитељи наставнике третирају као средство за испуњење својих идеја о супериорности свог детета.

Протекле године, после разних случајева насиља у школама, а посебно последњих месеци, имали смо прилике да пратимо у медијима разматрања разних стручњака из различитих области. Они су покушали да нађу узроке и да предложе решења овог огромног проблема. Која су ваша садашња становишта по питању узрока и, ако не решења, оно бар излаза?

Нема их. Постоје решења која могу да умање проблеме, али стварних решења нема, пошто је проблем општедруштвени, и диктира се путем целокупног економског и политичког система. Оно што може да се учини је да се промени читав концепт оцењивања и много више уложи у емоционалну писменост ђака и наставника, као и изградњу и оцењивање емпатије и социјализације међу децом. По медијима су углавном изречене реченице са гомилом општих места. Суштина је да се не може повратити углед просвети и наставницима уколико си наставник у институцији која ствара људе за поредак у којем се вреднује само особа са новцем, а не особа са знањем. Самим тим, новац постаје врховна вредност, а знање средство за стицање новца. Наставник не може имати ауторитет, јер нема новца, и ту се нешто може учинити, али је питање колико би то променило ситуацију пошто та зарада не прати тржишну вредност наставничког позива. Исто тако, емпатија не може да расте јер је неупотребљива при стицању новца, а исто тако се не може повратити дигнитет школе уколико она не доноси зараду. Такође, родитељи неће почети да поштују наставнике, зато што се у оваквом систему не вреднују људи који слабо зарађују и немају статус.

Материјални статус не значи много ако не иде уз друштвени.

Да ли бисте додали или одузели нешто у вези с доминантним изјавама и предлозима у јавном и дигиталном простору као што су: враћење угледа и ауторитета просветним радницима и побољшање њиховог материјалног положаја, нулта толеранција на насиље, смањење административних оптерећења, избегавање мешања родитеља и инспекције у рад наставника, ревизија градива…

Права и обавезе су рак рана овог друштва. Стално се прича о правима, а никада о обавезама. Уместо генерација које су одрасле на трпљењу и муци, што је било и више него погрешно, сада имамо генерације одрасле на идеји о вечној срећи и комфору и избегавању бола, што је такође погрешно. Материјални статус не значи много ако не иде уз друштвени. У овом друштву се не поштује наука, образовање и култура. Поштује се лака зарада, глупост и све оно што је прилагођено лакој заради и уништавању нивоа опште културе. Деца се угледају на оне који постижу брзе успехе, јако се слабо трпи било каква доза неизвесности, нема се стрпљења, а толеранција на фрустрацију је ниска. Забране немају смисла уколико их не прати конкретна казна, а то се неће десити, пошто увек има родитеља са посебним привилегијама, и зато систем не може да се спроведе. Нису сви једнаки, неки су у бољем положају.

Како оценити садашњи систем оцењивања и вредновања знања, кроз оцене, такмичења, надметања, награђивања, упоређивања и истицање? Да ли је нарушен, разграђен, какав би требао бити?

Овакав систем оцењивања је имао смисла, а сада више нема, пошто нема никакве повезаности са тржиштем рада. Добар ђак није нужно и успешан послован човек. Чим су те две ствари одвојене, мора се размишљати о промени школског система. Мислим да суштина није у учењу, већ у креативном размишљању. Свако знање је корисно ако се представи на одговарајући начин и повеже са животом који се дешава ван школе. Наставници морају, нажалост, да схвате да знање данас више није важно уколико није употребљиво и да се окрену ка начинима који ће стимулисати децу да виде употребљивост знања, ма колико свима нама то тешко падало, пошто сви вероватно верујемо да се употребљивост не може одвојити од опште културе.

Друго, важно је подстаћи креативно размишљање, а то се може само ако се одбаци систем учења напамет. Тај систем данас уопште не функционише, и зато имамо генерације свршених студената свих нивоа студија који не умеју да мисле својом главом. Наше школе стварају медиокритете.

Дигитални свет убија креативни потенцијал

Многа деца већ од најранијег доба улазе у дигитални свет, где се сусрећу са обиљем неограниченог, разноврсног, брзог садржаја за који можда немају довољно година, искуства, способности или капацитета да га адекватно разумеју и здраво доживе; те у крајњим случајевима успоставе јасну дистинкцију између доброг и лошег, изграде став, емоционално разумевају и развију критичко размишљање.

Дигитални свет је за данашњу децу стварнији од света који могу да додирну. Такав свет њима постаје водич за акцију, а у том свету нема јасне концепције вредности сем стицања, и стога је он идеалан за убијање креативног потенцијала код деце. Он и служи како се не би мислило и како би се што више окренули лакој и брзој забави. Та забава урушава когнитивне потенцијале деце, пажња одлази на минимум и таква деца не могу да буду ђаци који са пажњом нешто слушају 45 минута уколико не могу да гледају видео који траје дуже од 90 секунди. Емоционално разумевање изостаје, породице су разорене, а односи са децом се често своде на врло ограничену пословну комуникацију. Ту су наставници још више на удару – они треба уз помоћ школе да спроведу секундарну социјализацију, а немају ниједан инструмент за то. Употреба дигиталног света је доказ да су информације свуда, али да то већину не интересује. Желе брзу забаву.

,,Ливе стримови“ на друштвеним мрежама током протеклих година доживели су пораст популарности. На овим видеима можемо да видимо и позитивне примере али и бизаран и опасан садржај (од дигиталног просјачења, сајбер борби увреда и насиља, до продаје начина живота, производа, савета, вредности, физичког изгледа па чак и девијација).

Да ли смо престроги ако у овом тренду назиремо крик усамљености, очаја, или можда присуствујемо развијању једног новог облика социјалне нормалности?

Има свега тога што сте навели. Суштински, сви смо данас сами и усамљени. Самоћа се промовише путем свих медија, граде се личности без капацитета за однос и разумевање друге особе, и без способности за осећање беспомоћности и рањивости. Суштински, то промовисање идеала „нико ти не треба, можеш све сам“ ствара друштво појединаца којима је лако управљати. У таквом друштву је самоћа редовна појава, а усамљеност верни пратилац. Усамљеност произилази из тог мањка блискости и, за разлику од самоће, подразумева то да имамо неке људе око себе и у свом животу, али не осећамо блискост са њима. Тај мањак блискости нас гура у правцу виртуелне социјализације, у којој се можемо представити на идеалан начин, како бисмо коначно били савршени, и како бисмо прикрили своје мане.

Људи су данас, а деца посебно, под највећом могућом пресијом да буду савршени и да постижу успехе, али им тај недостатак стабилности у личности, који долази кроз односе са другима, нарушава и однос према себи. Не могу да поднесу пораз, незадовољство и не могу да разумеју друге. Стога су проблеми смисла, проблеми правца у животу основни проблеми данашњице, а то се јако види.

Нажалост, наставници у овоме учествују баш зато што не разумеју да нису ауторитети и да једном за свагда морају да раскрсте са том идејом. Потребно је да причају са децом на нивоу на ком деца могу да разумеју, а не да буду одрасли који оперишу некаквим истинама које треба да убаце у умове деце. Потребно је да приђу тој деци као старија браћа или сестре, и деца ће то препознати, баш зато што су усамљена. Не треба овој деци данас школа, него оријентир и други људи. Треба им топлина и блискост, они то немају. Имају само празнину.

Аутор: Владислав Стојичић Извор: п-портал.нет

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО