уторак, фебруар 27, 2024
spot_img
HomeМудрост&ЗдрављеКроз контакт са природом спознајемо своје и туђе потребе

Кроз контакт са природом спознајемо своје и туђе потребе

Савремени услови живота у урбанизованом простору негативно се одражавају на психофизичко стање људи. Стрес и мноштво обавеза, постају део свакодневице која нас притиска. У потрази за послом и материјалном сигурношћу живот на отвореном, у природи и контакту с људима заменили смо брзим и нездравим начином живота у коме немамо много времена за властите потребе. О проблемима данашњице, животу у великим градовима и искушењима истог, разговарамо са сертификованим конструктивистичким психотерапеутом, филозофом и социјалним радником, Миланом Дамјанцем.

Колико нам контакт са природом помаже да разумемо и ослушнемо себе и своје потребе?
Сва жива бића ступају у контакт са собом и светом путем осета и осећаја. Људи су ту делимично различити, па користе и речи. Покушавамо да спознамо свет тако што га креирамо, и рукама и језиком. Креирамо свој људски свет, градове, бетон, зидове. Ми креирамо сопствени смисао и дајемо му име кроз језик, било да је у питању професија или нешто друго. Видимо себе кроз ту функцију, кроз функцију наше професије или животне улоге. Невоља је у томе што наш језик и наше језичке категорије само донекле обухватају наше осете и осећаје. Много тога што осећамо и даље измиче речима. Када се нађемо у контакту са природом, ми смо принуђени да поново зађемо у тај део себе који смо давно заборавили. Принуђени смо да дођемо у контакт са свим оним што се налази ван онога што зовемо „свакодневним животом“. Природа нас свим невербалним доживљајима себе и света. Природа нас кроз нове мирисе, укусе, боје, звук тишине и контакт са другим живим бићима доводи и у контакт са новим осећајима и осетима и продубљује наше разумевање самих себе. На неки начин, контакт са природом продубљује контакт са собом и доводи нас у контакт са нашим потребама изван градске вреве и уобичајених друштвених захтева. Контакт са природом такође омогућује, не увек, али често, осећај сигурности наспрам анксиозности и страху које осећамо при сталним променама које се одвијају у људском друштву. Природа одише складом и постојаношћу. То нам омогућује да више будемо у садашњем тренутку (иако никада не можемо бити скроз „ту“), а мање у перцепцијама алтернативних будућности и свега што може да пође наопако. Тада и ступамо у контакт са новим потребама и аспектима нашег бића. У природи остајемо сами са собом. У градовима то не можемо, највише због технологије. Технологија нам „брани“ да останемо сами са собом. Затрпани смо информацијама и индустријом забаве, те тако заборавимо и на себе и на своје потребе.

У којој мери нам контакт са природом омогућава да се повежемо са људима?
Контакт са природом нам омогућује да увидимо важност садашњег тренутка. Технологија нас затрпава потребом да стално будемо део неких социјалних дешавања, било кроз комуникацију, читање вести или сурфовање интернетом. У природи можемо бити у контакту са собом. Долажење у контакт са својим потребама, емоцијама, осетима нам омогућује да поново промислимо своје потребе и жеље, а самим тим и жеље и потребе других људи. Омогућује нам да увидимо и туђу и своју перспективу. Самим тим, контакт са другима постаје условљен учењем да препознамо и комуницирамо своје потребе и преговарамо о туђим потребама. Преговарање постаје услов квалитетних и здравих односа. Промена контекста и додир са природом је важан и због изградње здравих граница. Уколико нам прија искључиво контакт са природом, а не са другима, то указује да нисмо успели да се поставимо према другима на одговарајући начин. Постоји велика разлика између комуникације са природом и комуникације са другим човеком, који може да одговори, помогне, замери, наљути се. Наша способност преговарања је оно што наш живот чини квалитетним. Уколико смо у стању да пружимо другима оно што им треба, и тражимо за себе од других оно што нама треба, а при том знамо и од кога да тражимо, онда ћемо се осећати добро. У супротном ће нам увек неживи објекти више пријати од живих субјеката који могу да нам кажу и „не“, који могу да учине нешто што нам се не допада и не прија.

На који начин живот савременог човека у урбаним условима утиче на његово психичко стање?
Обележје данашњице је анонимност. У малим местима, руралним срединама и заједницама, свако је свакога познавао и о сваком се нешто знало. Тако је и данас. Самим тим, више се води рачуна о сопственим поступцима и о томе како ће ко проценити наше поступке, пошто нема анонимности. Правила у малој заједници су стога другачија, те се било какав морални преступ кажњава. Отуда и израз: малограђански морал. Са друге стране, анонимност која је присутна у урбаним условима доноси пуно личне слободе, али и високу усамљеност, што се негативно одражава на психичко здравље. Живот у зградама или кућама, окружени бетоном и неживим предметима утиче негативно по психу пошто нема интеракције. Отуда и толико окретање кућним љубимцима. Човек је биће односа и интеракције. Нама је потребно друго живо биће, човек или животиња, да нам понуди љубав а и прилику да будемо неко ко воли. Нама је потребна интеракција са другима, потребна нам је узајамност, потребно нам је да имамо улогу према другима. Урбани услови омогућавају више слободе, али и већа искушења због те слободе. Потребно је изградити сопствени свет и у таквој средини. Анонимност угрожава било какву одговорност и морал. Вишак слободе омогућује већу неискреност, баш из разлога што сви знају да казне нема. Природа још увек, као и руралне заједнице, делују изопштене из оваквог вида слободе од моралне казне. Зато и јесте важно бити коректан према другима, али и према себи. Проблем данашњице су висока несигурност, учесталост промена, висока одговорност и очекивања и од живота и на послу, од нас самих. Ова врста психичке напетости негативно утиче на нас, те се наша потреба за успостављањем контроле над нашим животом све више појављује, а због учесталих промена нам стално измиче. Имамо утисак да смо преплављени променама, обавезама. Ово продукује стрес као последицу високих очекивања и сталне јурњаве за стабилношћу и сигурношћу.

Коју улогу има физичка активност у одржавању здраве психе?
Физичка активност је врло важна. Постоји наметнута дилема о односу тела и психе. Суштински, то је једна целина. Брига о себи подразумева и бригу о сопственом телу, о физичком стању и здрављу. Савремени послови често лоше утичу на здравље зато што услови у којима се одвијају нарушавају ову целину. Уколико осам сати дневно проведемо седећи, онда то засигурно није здраво и доводи до лошег стања мишића и тела. Потребно нам је кретање, пошто је човек процес, покрет. Самим тим се не можемо осећати добро уколико запоставимо тај важан аспект себе. Уколико на психичком нивоу осећамо да смо под притиском, да смо преплављени обавезама, а не можемо то да искажемо речима, наше тело ће то исказати болом, било у глави или притиском у грудима или ногама. Као што се психички бол одражава на физичко здравље, важи и обратно. И наше тело је наш орган и средство комуникације. Уколико оно осећа бол, и ми ћемо га осећати. Ово питање зависи од препознавања сопствених потреба. Уколико их препознајемо, знаћемо да је и брига о телу и физичком здрављу јако важна за стање наше психе.

Како биљке у простору у којем радимо и боравимо утичу на наше расположење?
Све што је живо добро утиче на нас. Заправо, на нас најбоље утиче улога у пројекту и процесу живота. То значи да нам је потребно да некоме ми нешто пружимо, да нешто расте, да цвета. Ми осећамо задовољство када видимо да смо нешто допринели, направили неку разлику. Биљке нису изузетак. Оне зависе од нас и од тога колико ми бринемо о њима, а заузврат нас испуњавају својим растом и развојем. На неки начин, свако бујање живота нас упућује на процес који од нас зависи. Као што је важно да је соба светла, како бисмо осетили да живот цвета и буја, тако нам је важна и биљка у простору. Испуњава нас осећајем мира и стабилности, сврхе и улоге. Сигурност и испуњеност су оно за чим трагамо, а савремени услови живота су нас преоптеретили одговорношћу. Поједностављивање животних услова, очекивања и потреба је заиста лековито.

Како боравак у природи утиче на људску психу уопште, а како на особе склоне депресији и наглим променама расположења?
Боравак у природи је боравак далеко од градске вреве, константне промене циљева и захтева. Природа представља промену контекста. У природи можемо бити другачији него у свом уобичајеном животу. Генерално, одмор је одличан индикатор квалитета нашег живота. Уколико приметимо да постоји велика разлика између нашег задовољства собом у нашем окружењу и свакодневним обавезама и нашег задовољства на одмору, у другом контексту и средини, онда је јасно да је реч о неким проблемима које не успевамо да решимо. Да ли је у питању наша превисока одговорност према другима и послу, лош однос других према нама, „затрпаност“ послом или нешто треће, тек – потребно је да се преиспитамо. Природа нам може донети мир, фокус, другачији садржај за наше мисли и осећања. Природа мења контекст и умирује наш страх од промене и очајање због рутине притисака и проблема које носи живот у великом граду. Уколико осећамо стрепњу и страх, боравак у природи ће нас опустити и испунити сигурношћу. Уколико осећамо очај због понављања стандардних обавеза и притисака у свакодневном животу у великом граду, уколико смо стално под утицајем смога и градске вреве, природа ће нас подсетити на раст и бујање живота и лепоту стварања. Природа је контекст који нам даје фокус и смањује стрес. А то је добро и за расположење, и за анксиозност и за депресију.

Колико је редован боравак у природи важан за психички развој деце?
Било би лепо да се деца уче интеракцији са другима још од малена, интеракцији са вршњацима, са другима око себе. Децу треба учити препознавању и својих и туђих потреба. Са друге стране, боравак у природи је важан због интеракције са свим другим живим бићима, а пре свега због чистог ваздуха, здраве исхране и спокоја. Кроз контакт са другим живим бићима и увиђање животних процеса, учимо се да не може све бити онако како смо ми замислили, али се и учимо томе да је за срећу и спокој потребно мало. Дете не мора одмах да учи стране језике, да свира клавир или лепо пева. Дете би у природи, насупрот томе, могло да научи да је важно да се слободно изражава, мисли и осећа, пева, плеше и доживљава свет, а да при том поштује и друге и себе. Ваљало би да научи умеће давања и узимања, а не само давања или само узимања.

Да ли се опште психичко стање људи који су ближи природи разликује од оних који живе и раде у урбаном простору?
Апсолутно. Високоурбанизоване заједнице, као што су данашњи велики градови, служе бржем повезивању људи у пројекат стварања већег профита и испуњавања нових потреба. Проблем са потребама је што се стално умножавају, а стално нам измичу. То измицање задовољења потреба нас стално чини незадовољним, а да не помињемо услове живота: бетон, саобраћај и, што је најважније, храна и мањак контакта са људима. У граду срећемо и превише људи током дана, али скоро ни са ким не комуницирамо смислено. Храна је лошег квалитета и лоше утиче на наше здравље, па самим тим и на психу. У контексту мањег места које је ближе природи, притисак је мањи, а срећа и сигурност ближа. Живот у мањем месту, у природи, је здрав и не кошта. Здрав живот у урбаном месту кошта. И природа је постала нешто што се пакује у целофан и продаје. И од природе се прави профит, било кроз огранску храну, скупе витамине или организоване посете туристичким местима које представљају нетакнуту природу. И здравље је, нажалост, постало привилегија и не може га свако приуштити. Ваљало би сви да се запитамо о својим животним циљевима и да схватимо колика цена се плаћа уколико радимо против својих потреба, против физичког зравља и својих капацитета.

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО