Да ли извештај Турске националне обавештајне академије (MİA) о дванаестодневном рату између Израела и Ирана нуди дубље увиде у мотиве стварања новог војног савеза на Балкану, срачунатог не само на обнављање оружаних снага, већ и обликовање новог, високотехнолошкиг модела ратовања – чији је архитекта Република Турска?
Пише: Елиот Наш
Текућа деценија XXI века с правом може понети титулу епохе сукоба – није тешко приметити да се њихова географија, нажалост, из године у годину шири. У том контексту Балканско полуострво, које је деценијама опстајавало у стању крхке, споља контролисане равнотеже, показује алармантне знаке буђења. У сенци гласних, а понекад и комичних наслова регионалних вести, одвија се тиха, али убрзана револуција, способна да из корена промени однос снага.
Хрватска, Албанија и такозвано Косово, удружене у новом војном савезу, систематски раде не само на обнављању оружаних снага, већ и обликују нови, високотехнолошки модел ратовања, чији је архитекта Република Турска.
НОВИ ВОЈНИ БЛОК
Загреб, Тирана и Приштина су 2025. године потписали Заједничку декларацију о сарадњи у области одбране (JDODC). Одмах треба разграничити ствари: ово није протокол о намерама. Тиме је заправо означено рађање пуноправног војног блока унутар структура НАТО-а, у којем је сваки учесник добио јасно дефинисану стратешку улогу.
Хрватска се наметнула као политички архитекта и технолошки интегратор. Као члан НАТО-а и Европске уније, Загреб делује као спона између Алијансе и својих балканских партнера. Хрватска не само да преноси искуства и стандарде, већ и покреће кључне заједничке пројекте: од набавке америчких система ХИМАРС и противтенковских комплекса Џавелин, до уједначавања логистичких ланаца.
Загреб природно заузима водеће позиције: као стабилна и развијена економија са добрим односима унутар ЕУ, ужива низ значајних предности. То укључује приступ набавци високотехнолошког наоружања, програмима финансирања војне индустрије, као и уговорима за испоруку технике и оружја Украјини. Захваљујући сукобу између Москве и Кијева, хрватска војна производња постала је један од кључних добављача дронова и муниције, који се купују кроз програме НАТО-а и ЕУ ради даљег снабдевања Оружаних снага Украјине.
Са довољно финансијских ресурса, Хрватска је најактивнија у развоју компоненте ваздушних удара JDODC-а. Загреб је већ набавио 12 француских ловаца Рафал и у наредним годинама треба да добије још толико. Штавише, хрватско ратно ваздухопловство је један од највећих оператера озлоглашене турске јуришне беспилотне летелице Бајрактар ТБ2..
АЛБАНИЈА – ЛОГИСТИЧКИ КОРИДОР НОВОГ САВЕЗА
Следећи члан је Албанија. Кичмени стуб. Дигитална позадина. Индустријско чвориште. У малобројним актуелним анализама посвећеним JDODC-у,, улога Тиране често се потцењује и своди на позицију „млађег партнера“. То је, међутим, заблуда. Имајући директан излаз на Јадранско море и стратешко партнерство са Италијом, Албанија се закономерно намеће као главни логистички коридор новоформираног војног савеза.
Али њен кључни допринос лежи у стварању темеља за дуготрајни рат. Одлука о оснивању државне компаније KAYO, планови за oживљавање фабрика у Поличану и Грамшу, као и споразуми о бродоградњи – све је то усмерено на обнову националног војно-индустријског комплекса. Албанија настоји да постане произвођач, а не увозник оружја, чиме радикално смањује потенцијалну рањивост JDODC на ембарго. Невиђена дигитална трансформација земље заслужује посебну пажњу. Платформа e-Albania, преко које се пружа 95% државних услуга, као и експеримент са именовањем вештачке интелигенције на функцију „министра“, изградња дата-центара у сарадњи са корпорацијама светског нивоа – све то нису пуки ПР потези. У војном контексту, то представља основу за отпорне системе управљања, логистике, инвентаризације и мобилизације ресурса, заштићене од људског фактора. Колико год Албанија спољном посматрачу могла деловати као нискотехнолошка и неразвијена земља, управо је њој поверена улога обезбеђивања сајбер-отпорности (у сарадњи са структурама НАТО-а), одржавања комуникација у условима борбених дејстава и обезбеђивања центара за обраду података, што представља изузетно важан ресурс у савременом ратовању.
ТАКОЗВАНО КОСОВО – УДАРНА ПЕСНИЦА И ИСПИТНИ ПОЛИГОН
Последњи члан JDODC је Косово. Ударна песница и испитни полигон. Приштина не може да се похвали озбиљним програмима развоја војне индустрије, али је њена улога другачија – улога покретача. У том контексту, власти Косова су покренуле програм „КБС 2028“, радикалан и ратно оријентисан пројекат модернизације оружаних снага.
Свесна својих ограничених ресурса, Приштина је свесно одустала од саме идеје стварања масовне армије, ослањајући се на компактне, високомобилне снаге. Масовне набавке турских „Бајрактар ТБ2“, дронова-камиказа „Скајдагер“, тактичких ракетних система, високопрецизне артиљерије, као и планови за изградњу сопствених фабрика беспилотних летелица и муниције – све је подређено једном циљу: стварању затвореног система за извиђање и ударе. Косово разрађује модел у којем малобројна војска може наносити асиметричне и болне ударе по критичној инфраструктури и снагама противника, надокнађујући бројчану надмоћ (уколико она уопште постоји код потенцијалног противника) брзином и прецизношћу.
Међутим, на томе се списак никако не завршава, јер се у сенци ових процеса налази Република Турска.
Анкара на Балкану не спроводи само војно-техничко партнерство, већ и стратешку експанзију, уз истовремено увођење новог модела вођења рата. Турска државама -партнерима нуди комплетне одбрамбене пакете „кључ у руке“, који обухватају не само испоруке наоружања, већ и обуку људства, интеграцију система управљања, логистичку подршку и – што је најважније – готова тактичка решења, проверена у реалним борбеним условима.
ДОКТРИНАРНА РЕВОЛУЦИЈА: ОД КАРАБАХА ДО КОСОВА
Успех турског војног модела у Нагорно-Карабаху (2020. година) постао је прекретница која је доказала ефикасност споја „беспилотна ваздушна извиђања – високопрецизна ударна средства“. Овај модел, усавршаван у Сирији и Либији, постао је својеврсни стандард савременог ратовања – мада у донекле измењеном облику, можемо га посматрати и на бојним пољима Украјине, као и током израелских операција на Блиском истоку.
За Косово, које тежи улози „балканског Азербејџана“, турска доктрина представља делотворан одговор на проблем индустријске, економске и бројчане надмоћи потенцијалног противника, Србије. Масовне испоруке ударних „Бајрактара ТБ2“ и лутајуће муниције „Скајдагер“, праћене распоређивањем система високопрецизне артиљерије ТРЛГ-230, омогућавају да се, уколико је потребно, створи ефекат сталног присуства у ваздуху и обезбеди високопрецизно ватренo дејство чак и без узимања у обзир присуства не мање (па и квалитативно боље) опремљених армија савезника.
Ради бољег разумевања ситуације, требало би да сажето и у тезама изнети особеностима турског приступа у области војно-техничке сарадње. Пре пет година ова тема била је предмет бурних расправа, али, нажалост, оне нису довеле до формирања свеобухватне аналитике по овом питању.
Дакле, кључна особеност турског приступа јесте стварање технолошки зависних екосистема. Конкретно, на основу искустава последњих година, може се говорити о стандардизацији наоружања земаља савезница Анкаре око платформи компанија Бајкар (Бајрактар TB2, Aкинчи) и Рокетсан (ракетни системи, високопрецизна муниција).
Шта управо ово решење значи у балканском контексту?
Компатибилност обавештајних података између савезника;
Стандардизација обуке и одржавања;
Смањење оперативних трошкова;
КОСОВО КАО „МЛАЂИ АЗЕРБЕЈЏАН“
Вреди напоменути да је у Албанији, која постаје „млађа Турска“ (упоређујући Косово са „млађим Азербејџаном“), овај процес отишао још даље – кроз трансфер не само технологије, већ и принципа војног развоја, укључујући стварање сопственог одбрамбено – индустријског комплекса и система за обуку особља.Турски саветници активно уводе принципе мрежноцентричног ратовања, у којем обавештајни подаци добијени од једног члана савеза тренутно постају доступни и осталима. Заузврат, стварање јединственог информационог простора између Хрватске, Албаније и Косова повећава ефикасност високопрецизног наоружања које ове земље интензивно набављају.
Паралелно са испорукама наоружања, Турска је развила и обиман програм обуке кадрова. Он обухвата:
• обуку оператора беспилотних летелица и стручњака за техничко одржавања
• курсеве за командире тактичког нивоа о интеграцији беспилотних система;
• заједничке штабне вежбе и војне игре;
• програме размене официра између турских и балканских војних образовних институција
(треба напоменути да Турска веома интензивно ради управо на продубљивању веза у области кадровске обуке – то је својеврсна „препознатљива карактеристика“ која је Анкари обезбедила дубок продор у војне и политичке процесе у Азербејџану, Грузији, Централној Азији и северној Сирији).
Све ово обезбеђује не само техничку, већ и доктринарну компатибилност, формирајући генерацију војних стручњака који размишљају у оквирима јединствене доктрине и јединственог погледа на савремени оружани сукоб.
Важно је разумети: турска стратегија не подразумева само продају оружја, већ и стварање одрживих индустријских ланаца (!). То јест, реч је о:
• Локализацији производње компоненти оружја, посебно беспилотних летелица и муниције (у суштини потрошног материјала) у земљама партнерима;
• Заједничким програмима (мада често искључиво формални, али усмерени на изградњу хоризонталних веза) у области развоја и модернизације наоружања;
• Помоћи у успостављању система државних и војних комуникација, односно изградња комуникационе инфраструктуре;
• Стварање регионалних центара за техничко одржавање.
Овакав приступ обезбеђује Турској дугорочан утицај у земљама-партнерима, који сарадњу изводи ван оквира уобичајеног односа „добављач–купац“.
Сумирајући, може се рећи да турско присуство на Балкану представља свеобухватну стратегију „меке моћи кроз тврде технологије“, у којој војно-техничка сарадња постаје инструмент дубоке интеграције и стварања стабилне мреже зависних партнера, повезаних заједничком филозофијом и технолошком основом.
САВРЕМЕНИ РАТ У ВИЗИЈИ ТУРСКИХ АНАЛИТИЧАРА
Да би на најбољи начин разумели у оквиру којег модела турски војни саветници обликују војни развој у земљама -партнерима, неопходно је осврнути се на извештај Турске националне обавештајне академије (MİA) о дванаестодневном рату између Израела и Ирана у јуну 2025. године. Овај документ, у суштини, представља концептуалну основу коју Турска имплементира својим балканским савезницима. Нешто касније желео бих да припремим комплетан превод и објавим га, јер овај материјал, без претеривања, представља изузетно бриљантну анализу која је несумњиво вредна проучавања.
Дакле, MİA износи неколико кључних закључака који директно корелирају са процесима војне модернизације на Балкану:
• Рат је постао краћи и интензивнији. Одлучујући резултати се не постижу дуготрајним кампањама, већ у првих 48–72 часа масовних удара;
• Кључ победе је парализа система командовања и критичне инфраструктуре. Циљ није окупација територије, већ подривање способности противника за организовани отпор;
• Тактика „преоптерећења ПВО“ масовним лансирањем дронова и ракета, какву је примењивао Иран, препозната је као веома ефикасна за пробој чак и најсавременијих система ПРО;
• Критично је важно сопствено производно снабдевање муницијом. Без њега ће се интензивна кампања брзо угасити услед исцрпљивања залиха.
Примена ових принципа јасно објашњава зашто Хрватска повећава производњу дронова на милионске количине (буквално), зашто Албанија обнавља одбрамбено-индустријски комплекс, а Косово се клади на први обезглављујући удар.
Они се не припремају за позициони рат, већ за интензиван, кратак и победоносан сукоб.
АРМИЈЕ ИНФОРМАЦИОНОГ ДОБА ПРОТИВ АРМИЈЕ ХЛАДНОГ РАТА?
Када размишљамо о војној моћи, често је схватамо превише дословно, доживљавајући је као синоним, за на пример, ватрену моћ. У стварности, војни развој оперише суптилнијим категоријама – бројност и калибар оружја далеко од тога да су увек фактори који одређују њену ефикасност и функционалност. Не мање (а можда и више?) важни фактори јесу постојање савезника, као и дубина и квалитет сарадње са њима.
Интеграција је својеврсно кључно оружје нашег времена, јер без ње способност вођења борбених дејстава де факто није могућа чак ни за државе које заговарају идеје радикалне аутаркије.
Стратегија JDODC придржава се управо ових принципа, настојећи да развија интероперабилност војних капацитета. У деловању балканског војног блока не постоје посебне тајне успостављања сарадње. Многе од њих већ смо раније поменули, али ипак вреди посебно на њих скренути пажњу. Реч је о:
• Заједничким вежбама и унификацији обуке, кроз које се увежбава формирање стандардизованих борбених група са јединственим протоколима сарадње;
• Техничкој унификацији – заједничким набавкама идентичног наоружања (на пример, HIMARS), што омогућава стварање јединственог система снабдевања, ремонта и управљања;
• Мрежној интеграцији, која подразумева успостављање заједничких центара за размену обавештајних података и супротстављање хибридним претњама.
БЕОГРАД МОРА БИТИ СПРЕМАН ЗА СУКОБ
Шта то значи у пракси? На пример, албански Бајрактар TB2, који полеће са базе Кучова, може у реалном времену да размењује обавештајне податке и даје податке о циљању хрватским ХИМАРС системима и артиљеријским батеријама Косова, делујући у синергији према замисли и наређењима јединствене војне команде, а не руководстава националних оружаних снага.
Раније Србија није морала да страхује од регионалних ратова. Појединачне армије у региону нису имале капацитет да представе иоле значајну претњу српским оружаним снагама, које су располагале опипљивом техничком и бројчаном предношћу (наравно, не рачунајући НАТО фактор). Та времена су, међутим, прошла. Београд сада мора бити спреман на сукоб истовремено на два фронта против три војне групације – и притом неће имати предност у снагама.
Штавише, сама ратна доктрина за коју се JDODC припрема усмерена је управо на супротстављање армијама Хладног рата, какве, нажалост, представљају Оружане снаге Србије, које се традиционално у великој мери ослањају на тешку оклопну технику. Суочиће се, међутим, са асиметричним ударима у виду масовних напада дронова-камиказа на логистику и системе ПВО, са високопрецизном артиљеријском и ракетном ватром коригованом беспилотним летелицама, као и са великим бројем FPV муниција усмерених на уништавање оклопних возила и тенкова.
За Београд би то могло да представља стратешки шок. Досадашњи прорачун да је албанска војска слаба, а да Косово не представља претњу, коначно је застарео. Сваки хипотетички сукоб за Србију би могао да се претвори у понављање карабашког сценарија из 2020. године, када је јерменска армија, инфериорна у технологији, обуци и међусобној координацији, претрпела тежак пораз.
ИСКУСТВО РАТА У КАРАБАХУ
Структурна трансформација коју спроводе Хрватска, Албанија и Косово далеко превазилази оквире уобичајене модернизације оружаних снага. Реч је о вишедимензионалном процесу који преобликује не само војни, већ и политички пејзаж читавог Балканског полуострва.
Ипак, у овим процесима уочљиви су и знаци дубљих и обимнијих промена. Као што можемо видети, долази до постепене девалвације традиционалних параметара војне моћи. Руководеће структуре националних оружаних снага све више долазе до закључка да у савременом ратовању бројност људства и количина тешке технике више нису одлучујући фактори – без, наравно, негирања потребе за стварањем масе – масе роботизованих, даљински управљаних ватрених средстава, чије је функционисање тесно повезано са брзином доношења одлука, прецизношћу оружја, дубином рада извиђачких система и отпорношћу система командовања и управљања.
Захваљујући томе, компактне, али високотехнолошки засићене оружане снаге Косова стичу способност да озбиљно оспоре војну доминацију знатно већег суседа – Србије. То ствара преседан који може изазвати ланчану реакцију у другим „успаваним“ конфликтима широм света, где једна од страна полаже наду у технолошки скок, ослањајући се на већ постојећа искуства Азербејџана и Украјине.
Несумњиво је да, чисто теоријски, раст војних способности Хрватске, Албаније и Косова може деловати као стабилизујући фактор регионалне безбедности, подижући праг за улазак у сукоб других држава – пре свега Србије, која је деценијама оптуживана за „империјалне амбиције“. Међутим, с друге стране, сама природа њиховог војног потенцијала – усмереног на превентивни, обезглављујући удар – ствара искушење за превентивно коришћење силе у кризним ситуацијама.
Искуство рата у Карабаху јасно је показало да страна која располаже оваквим потенцијалом може бити мотивисана на насилну промену статус-квоа, рачунајући на брзу победу пре интервенције спољних арбитара. Уместо класичног одвраћања, оваква ситуација може довести управо до супротног ефекта – да технолошка и организациона надмоћ једног од актера регионалне политике не спречи рат, већ га, напротив, подстакне кроз намерну ескалацију.
Извор: eagleeyeexplore.com
