Курт Валдхајм

ФОТО: Курт Валдхајм и Јосип Броз Тито

У званичном наративу социјалистичке Југославије, култ Народноослободилачке борбе и сећање на фашистичке злочине представљали су саму срж државног легитимитета. Међутим, иза кулиса те идеализоване слике о „доследној антифашистичкој борби” крила се хладнокрвна прагматичност Јосипа Броза Тита, која је свој најмучнији израз добила у случају аустријског дипломате Курта Валдхајма. Овде није била реч о случајном обавештајном пропусту или лоше провереној биографији једног страног званичника. Однос југословенског председника према Хитлеровом официру који је учествовао у затирању Козаре представља свесну, добро прорачунату дипломатску трговину у којој су козарске жртве постале обичан уцјењивачки капитал за поткупљивање међународног утицаја.

Мит о томе да Београд није знао ко је Курт Валдхајм потпуно је деконструисан историјским чињеницама. Југословенска Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача још је 1947. године формирала обиман досије под бројем Ф-25572. У њему су се налазили необориви докази, изјаве сведока и војни извештаји који су Валдхајма јасно позиционирали као обавештајног официра у штабу генерала Александра Лера током Офанзиве на Козари 1942. године, када је десетине хиљада српских цивила и деце депортовано у Јасеновац и друге логоре смрти. На основу тих сопствених докумената, Југославија је исте те 1947. године издејствовала да УН ставе Валдхајма на „А-листу” ратних злочинаца. Тито је, дакле, од самог почетка имао црно на бело ко је човек који у послератној Аустрији гради каријеру, али је тај досије свесно сакривен у најдубље државне сефове ради будуће политичке користи.

Врхунац овог моралног суноврата догодио се 1968. године, када је маршал Југославије лично одликовао Курта Валдхајма Орденом југословенске заставе са лентом. Овај чин представља нестваран историјски парадокс и шамар жртвама геноцида. Човек који је од усташког поглавника Анте Павелића добио Сребрну колајну круне краља Звонимера са храстовим гранчицама за „храбро држање у борбама против побуњеника у западној Босни”, добио је од вође тих истих партизана једно од највиших југословенских признања. Фотографије на којима Броз смешкајући се наздравља са Хитлеровим официром, док партизански генерали и преживели борци са Козаре у свечаним салама Београда аплаудирају аустријском госту, оголиле су потпуни монарни крах тадашњег режима.

Разлог за ову срамну амнестију био је концепт сурове реалполитике. Тито је у Валдхајму – који је убрзо након тога циљао на место генералног секретара Уједињених нација – видео савршеног уцијењеног пиона. Имати човека на челу Ист Ривера чију мрачну прошлост држите у својим фиокама значило је имати послушног савезника који ће гурати спољнополитичке циљеве Југославије и Покрета несврстаних. Из тог разлога, Београд не само да је деценијама прећуткивао његов војни пут, већ је активно лобирао међу афричким и азијским земљама да Валдхајм буде изабран за шефа УН-а 1917. године, а потом и реизабран 1976. године. Тако је уцијењени ратни злочинац, уз здушну подршку Београда, постао „превсједник света”.

Да је југословенски врх био потпуно свестан шта ради, показала је паника која је завладала 1986. године када је Светски јеврејски конгрес коначно открио „Аферу Валдхајм”. Иако је Тито тада већ био мртав, државни и војни апарат у Београду грчевито је покушавао да заустави, блокира и оспори објављивање докумената из Војноисторијског института. Страх није постојао због самог Валдхајма, већ због чињенице да би отварање досијеа Ф-25572 јавности јасно показало да је Југославија скоро четири деценије свесно штитила ратног злочинца. Када је новинар Данко Васовић ипак успео да објави оригинални документ Државние комисије из 1947. године у „Вечерњим новостима”, тадашње југословенске структуре су га брутално напале и прогласиле за рушитеља угледа државе, покушавајући лажима да одбране неодбрањиво – култ непогрешивости свог врховног команданта.

На крају, улога Јосипа Броза Тита у случају Валдхајм остаје трајно сведочанство о лицемерју једне ере. Систем који је читаву своју моралну супериорност градио на костима жртава фашизма, без трептаја ока је те исте жртве претворио у ситан новац за поткус у међународној политичкој коцкарници. Док су породице са Козаре деценијама у сузама тражиле гробове својих најмилијих, њихов вођа је њиховом џелату качио ордење на груди, доказујући да у свету високе политике истина и правда имају вредност само ако се могу добро уновчити.

Припремила редакција Компас инфо