Када љубав изостане: о деци која прерано одрасту

Пише: Дејан Џакула
Не почиње свако детињство исто. Док једни одрастају у свету загрљаја, прича за лаку ноћ и сигурности која се подразумева, други врло рано науче оно што ниједно дете не би смело да научи – како да буду снажни, сами и тихи. Не зато што то желе, већ зато што љубав која је требало да буде ту – није стигла.
Постоје деца чије су собе пуне играчака, а постоје и она која имају само машту. Деца која се осећају као центар света и она која се труде да не сметају. Она која расту уз осмехе и она која носе тишину у очима. Ове разлике нису само личне судбине – оне су огледало друштва у коме живимо.
Детињство не би смело да боли. Не би смело да има тежину коју једно мало биће не може да понесе. Тужне очи у тако малим телима нису „животна лекција“, већ опомена свима нама. Ниједно дете не би смело да одраста са осећајем да мора да буде неприметно, да заслужује пажњу или да је љубав условљена.
И можда је ту највећа заблуда савременог доба: да су деци потребне још једне играчке, још један уређај, још једна забава. Истина је далеко једноставнија и далеко тежа за прихватити – деци је потребно више загрљаја, више пажње, више времена и више присутности. Потребни смо им ми, стварни, доступни и спремни да слушамо.
Одрасли често заборављају колико је снажна улога коју имају у животу једног детета. Ако имамо среће да будемо део тог света – као родитељи, родбина, васпитачи, наставници или пријатељи породице – онда имамо и одговорност. Љубав није спонтана појава која се подразумева; она се показује, понавља и доказује, из дана у дан.
Оно што посадимо у дечје срце, управо то ће једног дана процветати у свету. Друштва у којима деца расту без љубави неизбежно производе одрасле људе који се боре са празнином, страхом и отуђењем. Насупрот томе, дете које је било вољено, виђено и прихваћено носи ту светлост даље – у породицу, заједницу, у народ.
Зато је питање односа према деци много више од питања васпитања. То је питање вредности, културе и будућности. Нека љубав никада не недостаје тамо где је најпотребнија – јер управо ту почиње све оно добро чему се, као друштво, још увек надамо.