уторак, јул 16, 2024
spot_img

РЕД И ЗАКОН

Закони у нашој нацији ће све више фаворизовати и награђивати оне који практикују и/или заговарају хомосексуалност и друга одвратна понашања. Оно чега многи остају безбрижно несвесни јесте да исти закони, који фаворизују одвратно понашање, морају да не фаворизују праведно понашање. Како хомосексуалци буду излазили из ормара, хришћани ће бити гурнути у њега. Ово видимо на том Западу, одакле законе и узимамо и на чији се поредак угледамо.

Ево зашто: Закони постоје, увек и у сваком случају, да служе поретку. Размислите о томе: разлог што су чак и левитски закони промењени (свети Павле тврди у Посланици Јеврејима) је зато што је дошло до промене поретка. „Јер се свештенство мења, нужно се мења и закон“ (Јевр. 7:12). Закони су направљени да служе поретку. Ако се промени поредак, морају се променити и закони.

У почетку

Опет, дозволите ми да објасним зашто је то тако. Замислите како је било на почетку. Бог није само створио свет, Он га је и уредио: Господ је створио ствари у одређеном заветном поретку, у експлицитном хијерархијском поретку. Господ је владао над свима, а Адам је био Његов намесник. Бог је поставио жену поред мушкарца као своју помоћницу. И сва жива бића била су под Адамом и Евом.

Закони дати Адаму и Еви имали су за циљ да сачувају и унапреде од Бога постављени поредак у плодности и благослову. Послушност Његовој откривеној законској речи изазвала би процват створеног поретка. Непослушност Његовом закону-речи, с друге стране, била би побуна против Бога и Његовог створеног поретка. Покорност Богу је повезана са потчињавањем Његовом поретку, потчињавањем која се манифестује кроз послушност Његовој Речи. Они који желе да дође Његово царство показују то тако што ће се побринути да, колико могу да обезбеде, Његова воља буде извршена на земљи као и на небу. Ми се делимично покоравамо Богу у нади да ће Његов поредак бити поново успостављен. Закон је увек средство за постизање циља, за поредак.

Дакле, у почетку је поредак био следећи: Бог изнад свега, човек радосно под Богом, жена с љубављу испод човека, а животиње на дну. Грех је прво представљен као суптилна, а затим директна побуна против Божјег поретка. Тај први грех није био неко апстрактно кршење принципа. Био је то потпуни напад осмишљен да преокрене Божји створени поредак кроз одбацивање Његове законске речи. Можемо рећи да је поредак уведен грехом био савршена инверзија. Ђаво ставља добро за зло и зло за добро. Змија, најлукавија од звери, настојала је да замени Бога као одређивача стварности и поретка стварности. Директно испод змије била је жена, која је функционисала као да је заветна глава човечанства. Напуштајући сопствени позив, Адам је стидљиво следио жену у пропаст. А из њиховог новог поретка, Бог је био функционално и потпуно искључен. Револуција је донела савршену инверзију.

Живи и истинити Бог није прихватио овај нови поредак. Змија, мушкарац и жена били су проклети и враћени на своје место. Бог је поново успоставио свој поредак: Бог је био Бог; мушкарац је враћен као глава домаћинства (са тешким компликацијама); жена је враћена кућном позиву (са тешким компликацијама); а змија је стављена на дно.

Први корак у свакој револуцији је да се ослободимо конкуренције. Пошто Божија реч закона не само да дефинише начин на који ствари треба да буду уређене, већ и открива како се поредак може одржавати и како бисмо могли да цветамо у смислу тога — јер је то истина, револуције морају, попут оне у башти, прво одбаците ауторитет и нормативност Његове Речи. Једном када је Божја Реч искључена, браћо и сестре, сам Бог је искључен, јер од те тачке у најбољем случају нам не остаје ништа више од какофоније гласова, који сви тврде да имају ауторитет да дефинишу стварност. Једном када се Божја Реч искључи као ауторитативна и нормативна, остаје само људска политика и приграбљање моћи, што није далеко од сатанске политике. Када поричемо Божји закон, поричемо пут ка Божјем поретку. Закон и ред су неодвојиве идеје.

О чему се ради?

Када мислимо на „закон и ред“, обично подразумевамо да ред значи стање мира и спокоја. То је други смисао те речи. Оно што треба да имамо на уму је његово прво значење: друштвени положај, ранг у заједници. Ту се открива критични однос између закона и реда. Јер закон је увек ради поретка, а поредак се остварује тако што се његови заступници награђују, а противници кажњавају. То је оно што закони олакшавају: промовисање понашања одобреног наредбом и кажњавање понашања које није.

Закон никада није неутралан. Он нужно полази од одређеног погледа на свет и тражи успостављање поретка у складу са тим погледом. Погледи на свет полазе од верских или других одређених претпоставки. Закон се, дакле, мора посматрати као оруђе помоћу којег се генерише и/или успоставља друштвени поредак. У свим друштвима у историји оправдани су праведници, они који су у складу са законима божијим и људским. Ови фаворизовани су награђени законом. Насупрот томе, зли су они који се сматрају претњом поретку, бивају кажњени.

Тада и сада

То је било тада, а шта је сада? Данас верујемо да је Србија установљена на начин који је осмишљен да обезбеди да грађанска влада са свим њеним министарствима остане слободна од религије. Секуларизам је доминантни принцип и чим се јавно чује став Цркве по неком политичком питању, следи права бујица критика од такозваних грађанских медија, јер се тобоже нарушава секуларност државе. Библијски пример народа који се налази у стисци невероватне историјске сличности може се наћи у Јовану 8. Тамо је наш Господ рекао Јеврејима, који су веровали у Њега: „Ако се држите мог учења, заиста сте моји ученици, познајте истину и истина ће вас ослободити“. На то су они одговорили: „Ми смо Аврахамови потомци и никада нисмо били ничији робови. Како можеш рећи да ћемо бити ослобођени?“

Не знам колико сам пута прочитао ову изјаву коју су изговорили моји сународници, али могу вам рећи да ми сваки пут, чак и сада, одузима дах. Ово је запањујући пример намерног слепила!

Никад робови? У Библији, израелско народ је био народ рођен из ропства. А Бог који их је избавио је установио бројне мере, како би осигурао да то никада не забораве. Ове мере су ишле даље од обреда Пасхе, који су били катихизис за израелску омладину: „Ово чиним због онога што је Господ учинио за мене када сам изашао из Египта“ (Изл. 13:8). Ове мере су укључивале више од церемоније откупа првенца, са датим значењем: „У наредним данима, када те твој син упита: ’Шта то значи?‘, реци му: ’Снажном руком донео је Господ нас из Египта, из земље ропства.’“ Бог је учинио више од тога да је Израелу пружио ове церемонијалне подсетнике. Он је њихову историју као робова уписао на сам врх њиховог Устава, Десет заповести: „Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из Египта, из куће ропства“. Никад робови? Бог је то по други пут ставио у Десет заповести: „Сети се да сте били робови у Египту“ (Ут. 5:15).

Никад робови? Током историје Израела, они су се изнова и изнова враћали у ропство и ропство. Било у групама, као у време судија, или масовно, као у Асирију или Вавилон или Персију или Грчку. Без дигитрона је тешко рећи да ли су провели више времена у ропству или ван њега. Никад робови? Чак и док су Јевреји у Јовану 8 говорили, они су патили под бруталним петом Рима!

Човек је у искушењу да каже: „Да ово није забележено у Библији, тешко бих поверовао да би неко могао тако темељно да ревидира своју историју“. Али, када размислимо, да ли се израелска ревизија заиста толико разликује од онога што смо урадили у Србији? Ако ништа друго, наш ревизионизам је гори случај. Ми смо последњих 100 година полако, намерно и систематски настојали да искоренимо сваки траг доказа нашег експлицитног хришћанског порекла из наше националне свести. Неки би рекли да је деведесетих година дошло до правог религиозног бума. Али то је неука, вулгарна религиозност, квазирелигиозност помодарског духа, а не истинска православна духовност. То је био и својеврсни бег у нову парадигму бројних људи чији се систем вредности и идеал комунистичког трудбеника одједном срушио и на његово место дошао је морални нихилизам западног егоцентрика. Западне вредности секуларизма, хуманизма, индивидуализма и материјализма су победиле у медијима и школама наше земље. Једноставно никада не бисте знали да смо икада били самосвесна хришћанска нација, са сопственом краљевском, па царском, па опет краљевском лозом и сопственом Црквом. Сада смо периферија Европе, депонија Брисела и пас који шени испод стола за мрвицама својих западних господара, и све то уз велики комплекс кривице.

Зоран Ј. Минић

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО