Геополитички маневри малих држава- Случај Монголије

Пише: Срећко Јакић

          У геополитици мале државе представљају посебну категорију актера чија се моћ и утицај не заснивају на традиционалним показатељима, као што су број становника, величина територије, економска моћ или војни потенцијал, већ на способности да компезују структурне слабости кроз дипломатску флексибилност, паметно управљање ресурсима, склапање регионалних савеза и стратешко позиционирање. Геополитичка позиција малих држава често је одређена окружењем којем доминирају регионалне или глобалне геополитичке силе, што за последицу има сталну потребу за балансирањем, адаптацијом и проактивним дипломатским деловањем. Класични теоретичари геополитике, попут Николаса Спајкмена и Халфорда Мекиндера, у својим радовима се у главном фокусирају на велике државе, али савремени приступи захтевају сагледавање и мањих држава, које у појединим геополитичким процесима могу да буду од пресудног значаја. Њихове геополитичке стратегије могу се поделити на неколико модела:

1. Балансирање: Покушај успостављања равнотеже између моћних актера кроз ослањање на једну силу како би се ублажио притисак друге.
2. Бендвагонинг: Прикључивање снажнијој сили како би се осигурала заштита и политичка стабилност.
3. Хеџинг: Истовремено одржавање односа са више супарничких актера како би се смањили ризици од претераног ослањања на једног актера.
4. Политика ,,трећег суседа“: Тражење географски удаљених партнера и савезника, како би се проширио простор за геополитички маневар и умањио утицај непосредних сила.
5. Дипломатска ниша: Коришћење специфичних компетенција или ресурса (минерали, енергетика, финансије, културна дипломатија итд.) да мала држава постане незаменљива у одређеној области. Ова стратегија омогућава малим државама да упркос ограниченим средствима делују као релевантни и стабилни актер у међународним односима. Иако не могу битније да утичу на архитектуру светске политике, могу да обликују своје регионално окружење и створе услове за своје аутономно деловање.

Монголија представља једану од геополитички најзанимљивијих држава Евроазије, као и један од најрепрезентативнијих примера примене савремених геополитичких модела. Географијом Монголије доминирају простране степе, док се једине природне препреке налазе на западу у виду планинског масива Алтаја и на крајњем југу пустиња Гоби. Овакве простране степе пружају значајне могућности Монголији, али и представљају извор њене стратешке рањивости. Са ових простора у 13. веку, монголски номадски ратници предвођени Џингис- каном и његовим наследницима, кренули су у освајачке походе широм Евроазије, створивши за кратко време највећу копнену империју у историји. Оно што је такође интересантно када је реч о географији Монголије је да иако има релативно велику територију од око милион квадратних километара, има популацију од око само 3,5 милиона становника. У геополитичком смислу, Монголија је класичан пример ,,континентално заробљене државе“ (landlocked state), географски уклињена између две силе (Русије и Кине), без излаза на море и потпуном зависношћу од транспортних коридора који пролазе кроз територије њених моћних суседа. Овакава позиција Монголије условила је развој мешовите геополитичке стратегије, која обухвата балансирање између великих сила, пажљиво хеџирање и развој стратегије ,,трећег суседа“, посебно након распада Совјетског Савеза.

Геополитички положај савремене Монголије одраз је историјских процеса који су се одиграли на простору Евроазије у протеклих неколико векова. Иако је у 13. веку данашња територија Монголије била средиште највеће копнене империје у историји- Монголског царства, данашњи положај Монголије знатно се разликује од ранијег империјалног периода. Јасно се могу уочити пет периода у историји Монголије, који су одредили њен садашњи геополитички положај:

1. Постимперијална фрагментација (крај 13.- 16. век): Распадом Монголског царства током 13. и 14. века долази до краја монголске доминације евроазијским простором и почетак дуготрајне фрагментације монголских земаља. Монголија све више престаје да буде субјекат геополитике и постепено постаје њен објекат.
2. Кинеска (маџуријска) доминација (1691-1911.година): Инкорпорацијом монголских територија у кинеску државу под династијом Ћинг, Монголија постаје периферијска гранична зона Кине према Русији, са ограниченом аутономијом локалних елита. Кинеска власт на све начине спречава уједињене монголских племена и њихово повезивање са Русијом. Овај период оставио је трајни траг на монголско- кинеске односе.
3. Геополитички вакуум и борба за независност (1911-1921. година): Падом династије Ћинг у Кини 1911. године, долази до вакуума моћи који монголске елите користе да прогласе независност Монголије али без довољно институционалне и војне снаге за њено одржање. Овај период карактерише геополитичко надметање Русије и Кине око утицаја над овим простором. Такође, у њему су постављени темељи касније монголске оријентације ка северу, односно ка Русији и касније Совјетском Савезу који је фактички постао заштитник њене независности.
4. Период совјетске доминације и сателитски положај (1921-1991. године): Након 1921. године и проглашења Монголске Народне Републике, Монголија улази у фазу потпуне идеолошке, економске и војне зависности од Совјетског Савеза. Монголија је у овом периоду фактички имала функцију санитарног кордон и простор стратешке дубине за Совјетски Савез.
5. Постсовјетска трансформација и политика баланса (1991- данас): Распад Совјетског Савеза 1991. године, представљао је нови геополитички потрес за Монголију. Губитак главног покровитеља приморао је Монголију да изгради нову геополитичку стратегију у условима јачања Кине и трансформације Русије. Као одговор на овај изазов, Монголија је формулисала стратегију ,,трећег суседа“, настојећи да балансира између Русије и Кине и истовремено продубљивајући осносе са САД, Јапаном, Индијом, Јужном Корејом, ЕУ и другим актерима.

Односи са Кином одликују се економском асиметријом: Кина представља највећег увозника монголских руда (бакра, угља, злата и ретких минерала) што званичном Пекингу ствара могућност за вршење великог економског и политичког утицаја на Монголију. Са друге стране за Монголију, кинеско тржиште представља неопходност, али и истовремено потенционални ризик од прекомерне зависности од Кине. Иако Кина формално не тежи војном присуству у Монголији, њен растући економски утицај има потенцијал да се временом трансформише у политичку и безбедоносну полугу, што у Улан Батору изазива потребу за опрезним и избалансираним приступом. Што се тиче односа са Русијом, Монголија је практично током читавог 20. века била под снажним руским утицајем, пре свега политичким, идеолошким, економским, а руска војна присутност Монголији је деценијама била гарант политичке стабилности и инструмент одвраћања од територијалних претензија Кине. Иако руски утицај последњих пар деценија није више тако доминантан, Русија је и даље задржала неколико кључних полуга утицаја, пре свега у секторима енергетике, рударства и безбедности. Русија је главни снабдевач Монголије енергентима (дизелом, бензином и гасом), пројекти као што је ,,Снага Сибира 2“ требало би да прође преко територије Монголије. Русија има значајан удео у железничкој инфраструктури Монголије (пре свега у компанији Ulaanbaatar Railway). Такође, Русија остварује утицај на Монголију преко образовног система и културе, будући да велики број монголских студенат студира на руским универзитетима или говори руски као други језик. Русија перципира Монголију као традиционалног савезника и неформалном ,,тампон зоном“ између себе и Кине, истовремено пажљиво прати њено учешће у мултинационалним мисијама и сарадњу са САД и Јапаном у сфери безбедности и одбране. У контексту односа са Русијом и Кином, чињеница да Монголија има статус земље посматрача у Шангајској организацији за сарадњу (ШОС), указује на њено настојање да учествује у регионалним организацијама безбедности и сарадње, али без дубљег институцијалног везивања за оквире којим доминирају Москва и Пекинг.

Полазећи од чињенице да је Монголија економски, енергетски и инфраструктурно снажно везана за своја два велика суседа, она настоји да развије геополитичку стратегију ткз. ,,трећег суседства“, која постаје посебно актуелна након краја Хладног рата. Под појмом ,,треће суседство“ не подразумева се само једна земља, већ читава мрежа актера- САД, Јапан, Индија, Јужна Кореја, као и чланице ЕУ (пре свега Француска и Немачка). Сарадња Монголије са овим земљама доноси јој политичку и економску подршку, обезбеђује јој повећање страних инвестиција и јача њен положај на међународном плану. Посебну димензију ове геополитичке стратегије представља безбедносна сарадња ниског интезитета, која се манифестује не кроз званичне војне савезе него кроз учешће у мировним мисијама под мандатом УН-а. На овај начин, Монголија гради свој имиџ на међународном плану, истовремено избегавајући било какав облик конфортације са Русијом и Кином, који би неки њен потез на међународном плану могли да перципирају као директну претњу њиховој безбедности. Што се тиче економског аспекта ове стратегије, тесно је повезана са експлоатацијом природних ресурса, пре свега бакра, злата, уранијума и ретких минерала, што Монголији даје значајан преговарачки адут при преговарању са страним актерима. У условима глобалне енергетске транзиције и растуће тражње за ретким минералима, ови ресурси представљају инструмент за привлачење страних инвестиција чиме се смањује зависност од кинеског капитала и стварају услови за већу економску аутономију. Ипак, ова политика са собом носи и велике унутрашње ризике који се огледају у првом реду у захтеву за јаком институцијалном контролом, већом транспаретношћу и политичком стабилношћу. Посматрајући у ширем геополитичком смислу, стратегија ,,трећег суседства“ представља покушај Монголије да се позиционира као мост између континенталне Евроазије и Индо-пацифичког региона, при чему се њена мултивекторска политика заснива на равнотежи између прагматизма и суверенистичке амбиције. Управо тај баланс представља суштину савремене геополитичке стратегије Монголије.

Монголија представља један од најбољих примера како једна мала држава може да одржи стратешку аутономију у сложеном геополитичком окружењу. Смештена између два геополитичка џина- Русије и Кине, она нема на располагању класичне иструменте моћи, али то надомешћује дипломатским вештинама тј. политиком балансирања и применом концепта ,,трећег суседства“. Примена ове стратегије омогућава јој да избегне зависност, диверзификује економске и политичке партнере и изгради сопствени маневарски простор. Иако је суочена са бројним ограничењима као што су: економска зависност од Кине, структурним слабостима, климатским условима и малом популацијом, Монголија ове своје недостатке надомешћује предностима као што су демократски систем, повољан географски положај, богатство природним и минералним ресурсима и позитивним међународним имиџом. Имајући све ово у виду може се слободно рећи да Монголија представља одличан пример како мале државе могу бити активан геополитички актер, под условом да имају јасно дефинисану спољну политику, флексибилну дипломатију и вештину да комбинују различите изворе моћи.