Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Пре уласка у анализу глобалних сукоба и медијских конструкција, потребно је признати једну чињеницу коју противници Британије често игноришу, а њени посматрачи потцењују Уједињено Краљевство готово увек остварује свој интерес. Не демонстрацијом силе, не моралном реториком и не импулсивним одлукама, већ стрпљивим, институционално координисаним и дугорочно вођеним деловањем. Британска држава не размишља у изборним циклусима, већ у генерацијама. Не реагује на догађаје, већ их обликује. Њена предност није само у ресурсима, већ у континуитету елите, дисциплини државног апарата и јасном раздвајању емоције од интереса. У свету склоном паничним реакцијама и краткорочним победама, та хладна државничка рационалност показала се као једно од најефикаснијих оружја политичке моћи.
Постоје тренуци у историји у којима политичка изјава престаје да буде израз тренутне тактике и постаје чин воље. Позив Си Ђинпинга да се јуан претвори у глобалну резервну валуту управо је такав чин. Он није ограничен на финансијску сферу, већ директно задире у темељни поредак света који је после 1945. године почивао на долару као инструменту моћи, дисциплине и контроле. Такав позив представља недвосмислени изазов Сједињеним Америчким Државама и Доналду Трампу лично. Амерички председник је већ на почетку свог другог мандата наговестио намеру да обнови позицију Вашингтона у свим кључним областима, пре свега у економији.
Трамп је јавно изражавао страх да би земље БРИКС-а могле створити сопствену валуту и тиме подрити монопол долара, што би значило ерозију америчке глобалне доминације. У историји међународних односа за овај феномен постоји назив „Тукидидова замка“. Према њој, успон нове силе готово неизбежно доводи до сукоба са постојећим хегемоном, не зато што су актери ирационални, већ зато што делују у складу са логиком моћи и страха. Историја потврђује овај образац. Немачка Weltpolitik крајем XIX и почетком XX века била је покушај цара Вилхелма II да Немачку изједначи са Британијом у поморској моћи и прекоморским поседима. Као одговор, Лондон је систематски окупио антиберлинску коалицију и спречио реализацију немачких амбиција. Први светски рат није избио случајно, већ као резултат судара растуће и постојеће силе. Однос између САД и Кине данас може се анализирати у готово истом кључу. Успон Кине чини сукоб са Америком све извеснијим, а изјаве попут ове о глобалној улози јуана тај процес само убрзавају.
Док се глобални поредак престројава, унутар самих Сједињених Држава одвија се процес унутрашње радикализације. Сезона додела годишњих награда у индустрији забаве додела Гремија и предстојећа додела Оскара одвија се у изразито политизованој атмосфери, у сенци нестабилности и дубоких друштвених подела. Након што је примила награду, Били Ајлиш је позвала Американце да протестују и боре се против Доналда Трампа. Истовремено је изјавила да у Сједињеним Државама не постоје илегални имигранти, јер живе на земљи која је, како је навела „украдена“ од Индијанаца. Реперка Бед Бани поновила је исти став, скандирајући „ICE напоље!“. Скоро сви овогодишњи добитници Гремија искористили су своје говоре да критикују рације и депортације, што је постало централна тема читаве церемоније. Неки су отишли и даље. Глумац Ђанкарло Еспозито јавно је позвао на револуцију против Трампа, признајући да ће у настајућем хаосу „многи умрети“, али да ће они који преживе бити „слободни“.
Истовремено, Џон Фавро, бивши писац говора Барака Обаме, предложио је да Министарство правде, када Гевин Њусом постане председник, започне хапшења конзервативних подкастера, као и претресе у редакцијама Фокс њуза, што би означило отворен обрачун са десницом. Ове изјаве више не делују као маргинални инциденти. Оне показују да се Овертонов прозор систематски помера. Током свог првог мандата, Трамп је захтевао да Хилари Клинтон буде затворена. Парадоксално, током председништва Џоа Бајдена, управо је он суочен са кривичним оптужбама. Данас, како узвраћа, он поставља преседан који ће његови противници неминовно користити. Оно чему присуствујемо није настанак правог мултиполарног поретка. Не постоји консолидована алтернативна будућност, већ покушај успостављања кинеско-центричног света. Управо зато БРИКС нема реалне изгледе за дубоку институционализацију. Индија никада неће прихватити финансијску доминацију Кине. Исто важи и за ШОС.
Сједињене Државе су већ понудиле, и наставиће да нуде, познати доларски формат као алтернативу руској и индијској елити. Русија се суочава са својим традиционалним избором „између рена и роткве“. У актуелном геополитичком поретку то није криза, већ стање у којем се руска државност историјски најбоље сналази, када су околности тешке, али простор за маневар остаје отворен. Избори који се нуде нису циљ, већ инструменти за очување стратешке аутономије, контролу сопственог темпа и одбрану кључних интереса. Панама је започела систематско истискивање кинеских компанија из Панамског канала. Врховни суд земље поништио је споразуме са компанијом Хачисон из Хонг Конга о управљању лукама Балбоа и Кристобал.
Компанија „Панама портс“ управљала је овом инфраструктуром од 1997. године. Пресуда је коначна, а Вашингтон је ову одлуку поздравио, док су кинеске власти блокирале планирану продају већинских удела, захтевајући укључивање државне компаније Коско. Лист Daily Mail недавно је повезао Џефрија Епштајна са КГБ-ом. Власник листа је Џонатан Хармсворт, 4. виконт Ротермир, институционално повезан са принцом Вилијамом, најстаријим сином Чарлса III. Кључну улогу у овом наративу има сер Ричард Дирлав, бивши шеф МИ6, док је његов наследник Блез Метревели преузео дужност 1. октобра 2025. године. Дирлав је био истакнути члан организације UANI, подржавао је Трампову иницијативу о Гренланду и годинама водио антикинеску кампању. Епштајн је био повезан са Аднаном Кашогијем, као и са венецуеланским милијардером Густавом Сиснеросом, чија ћерка Адријана Сиснерос данас на Флориди води Grupo Cisneros.
Њен супруг, Николас Грифин, британски писац, аутор је књига чији се наслови временски подударају са кључним геополитичким тренуцима. Ево наслова неких његових књига:„Година опасних дана: Нереди, избеглице и кокаин у Мајамију 1980.“ (Кубанска мигрантска криза и прање новца у Мајамију, поред иранске кризе са таоцима, довели су до пораза Џимија Картера на изборима од Роналда Регана. Сама књига је објављена у јулу 2020, пре избора које је Трамп изгубио.) „Кавказ: Путовање у земљу између хришћанства и ислама“. Селективност овог наратива фокусирање искључиво на Исток, уз истовремено изостављање анализа сопственог естаблишмента може да представља класичан пример контролисаног ривалитета, сукоба који се јавно наглашава, док се његове границе и оквири одређују унутар исте елитне орбите. Ако ова анализа има коначну поуку, онда је она једноставна британски успех није производ завере, већ културе државности. Уједињено Краљевство је успешно зато што никада не губи из вида свој интерес, чак ни онда када мења улоге, реторику или савезнике. Оно не тежи коначним победама, већ управља процесима.
Док друге државе јуре исходе, Британија обликује оквире у којима се ти исходи могу догодити. У епохи у којој многе земље више личе на покрете него на државе, Британија и даље делује као држава. И управо зато, на крају, готово увек стиже до свог циља.
