Европа – „Главни непријатељ овом мноштву аутоцентричних великих ентитета је, и културно и економски, свака цивилизација која тврди да је универзална, вјерује да јој је повјерена искупитељска мисија и жели да наметне свој модел свима осталима. Европа као континентална реалност и Запад као све мање географски појам су, са ове тачке гледишта, неминовно осуђени на развод“.
- Алан де Беноа
Овај цитат (сада већ легендарног) француског филозофа јасно исказује једно дубље разумијевање савременог геополитичког пејзажа, једно схватање које не налазимо код савремених „врсних познавалаца“ геополитике и разноразних политичких ескперата и аналитичара. Он у први план смијешта тензију између концепта универзализма и реалности плурализма великих ентитета, од којих сваки истиче своју централну улогу и јединственост. Ово додатно освјетљава инхерентну контрадикцију и потенцијалну дивергенцију између Европе као физичког и историјског ентитета и Запада, као једне идеолошке творевине одвојене од било какве географске стварности.
Нова мултиполарна реалност је историјска шанса за Србију!
Запад је, у складу са догмом о сопственој непогрешивости и принципом универзалности, већ одавно започео своју месијанску и „спасилачку“ мисију. На основу идеала просветитељства, он снажно вјерује у своју цивилизацијску (и сваку другу) супериорност, позиционирајући се као једини истински носилац напретка, демократије и модерности. Запад не жели само да води, већ и да асимилује, не само да инспирише већ и да намеће. Ова неуморна тежња ка хомогенизованој глобалној култури, гдје је сваки кутак свијета обликован по угледу на западни антикултурни модел, открива једну дубоку забринутост и страх у самој сржи западњачке опсједнутости једнообразношћу: страх од „Другог“ и другачијег. Дакле, Запад болује од оне болести коју тако бјесомучно приписује свима – од једне чудовишне врсте ксенофобије.
Међутим, управо овдје налазимо парадокс. У овом плуриверзуму (који увијек постоји без обзира колико био притајен и прекривен глобалистичком завјесом), гдје цивилизације поносно његују своје јединствености, сама идеја универзализма јесте аномалија. Она пориче богату разноликост култура, традиција и историја које постоје, сводећи их на пуке фусноте у великом западном наративу.
У таквом сценарију, свака цивилизација која тежи универзалној доминацији постаје носилац мрачног принципа, или што би наш народ рекао – душман. И то не обични, лични, него глобални, онај који тражи да му се жртвују душе читавих народа и културних цјелина. Неко би сигурно истакао мноштво сличности у дјеловању универалистичких антицивилизација са библијским описима активности „кнеза овог свијета“. Јер, као што је рекао свети Јован Кронштатски предосјећајући долазак западњачке уравниловке: „Демократија је у паклу, а на Небу – Царство“.
Беноа исправно примјећује да је одвајање Запада од његових географских коријена додатно погоршало његову отуђеност. Он се од једног дијела глобалне заједнице претвара у врховног проповиједника који махнито тражи присталице (или боље речено поданике), јер се одвојио од тла које је изњедрило све његове идеале, не препознавајући га више као родитеља него само као сужња који не смије ниједним трептајем да открије своје неслагање са својим размаженим и отуђеним дјететом.
Европа је, с друге стране, на раскрсници. Иако је историјски повезана са развојем западне мисли, такође је дубоко укоријењена у својим древним традицијама, различитим културама и сложеним идентитетима. Цјелокупна суштина Европе налази се у оштрој супротности и тињајућем сукобу са апстрактним, идеолошким Западом. Европа и њена континентална стварност, са својим мозаиком језика, религија и историја, инхерентно је отпорна на било какав универзалистички наратив без обзира на другачија тумачења. Дакле, неизбијежни „развод“ о коме говори Беноа није само геополитички већ и егзистенцијални. То је одбацивање монолитне визије у корист мултиполарног свијета који слави истинску разноликост, међусобно поштовање и враћање исконском сопству сваке појединачне културе.
Пут који је пред Европом је пут интроспекције и поновног повезивања са својом аутентичном суштином, ослобођеном притиска универзалистичких амбиција Запада. Како се свијет развија (модернисти би рекли уназад), прихватајући своју мултиполарну суштину, цивилизације ће пронаћи нове изворе снаге у својим разноликим идентитетима. Ера универзалних империја и свјетских полицајаца је на свом заласку, и она ће уступити мјесто новом добу у којем ће међусобно поштовање, дијалог и коегзистенција дефинисати глобалне интеракције. Европа, ако остане вјерна свом континенталном духу, може одиграти кључну улогу у обликовању овог новог свјетског поретка.
Раде Пајкановић
Izvor forografija:X/Alain de Benoist
