уторак, фебруар 27, 2024
spot_img
HomeЕвропа&НацијаСлучај побуне Томаса Мана против Запада

Случај побуне Томаса Мана против Запада

У данима када се са поносом сјећамо наших јуначких предака и њихових подвига из Великог рата, очекујемо да свјетло дана угледа српски превод дјела које је написано управо у периоду када је наш побједнички корак већ утјеривао страх у срца сународника аутора књиге о којој ћемо говорити.

Њемачки књижевник и нобеловац Томас Ман данас сигурно не важи за неког кога би могли сврстати у противнике Запада, цивилизације, демократије, политике, “отвореног друштва“ и свих осталих тековина Француске револуције. Данас је његова отаџбина уважени члан западне породице, који неуморно ради на ширењу “породичних вриједности“ широм свијета, а нарочито Европе. Но, прије стотињак година ствари су стојале потпуно другачије. Томас Ман из 1918. године сигурно није могао ни да сања овакав расплет ситуације, али његов брат Хајнрих јесте: он је био припадао либералном миљеу њемачких пацифиста, вјероватно и најзначајнији међу њима, пишући антиратне памфлете против своје отаџбине у освит Првог свјетског рата. Братовљеви ставови, ратна дејства и пропаганда Антанте против Њемачког царства изазивају у Томасу Ману онај исконски Фурор Теутоницус, из чије ће ерупције овај врхунски мајстор свог заната исковати дјело под називом “Рефлексије неполитичког човјека“, оштрије од свих западњачких бајонета који су тада били уперени у његову отаџбину.
Сам процес писања ове опсежне књиге скоро да покрива цјелокупно вријеме трајања рата (1915-1918), и она је коначно угледала свјетлост дана баш у овом периоду 1918. године, недуго након потписивања чувеног примирја 11. новембра. Иако се због свог обима, али и разноликости есеја, не може сврстати у манифест, она то засигурно јесте. То је манифест самог германског архетипа, који је проговорио кроз Мана, против модерног Рима, цивилизирајуће империје чији смо хладни додир и ми осјетили нешто касније иако смо тада били на истој страни. Наравно, то није први пут да се тај витални „варварски“ дух Сјевера опире наметању туторске улоге неке цивилизације и потчињавању сопства „универзалним вриједностима“, што је примијетио чак и Достојевски чије ријечи о вјечном њемачком протестантизму преноси у овом дјелу и сам Ман:

„Не само онај облик протестантизма који се развио у вријеме Лутера, већ њен вјечни протестантизам, њен вјечити протест који је започео са Арминијем против римског свијета, против свега што је представљао Рим и што је била његова мисија, а касније против свега што је пренијето је из старог Рима у нови, као и против свих народа који су примили римску идеју, формулу и елемент, протестујући против насљедника Рима и против свега што чини то наслијеђе… Најкарактеристичнија, суштинска особина овог великог, поносног и посебног народа одувијек је била, од првог тренутка његовог појављивања на историјској позорници, то што није имао, ни у својој судбини, ни у својим принципима, жељу да се сједини са удаљеним западним свијетом, односно са свим оним насљедницима староримске судбине…”.

Ман назива Достојевског најистакнутијим психологом свјетске књижевности, ламентирајући због тога што се Русија нашла на страни Антанте јер, како каже, “она се може сматрати дијелом Запада само у мјери у којој је либерализована на западњачки начин”. Он сасвим јасно позиционира Њемачку, што са данашње тачке гледишта изгледа готово невјероватно, изван граница Запада чијим језгром сматра римокатоличку и латинску Француску. Француска је, за Мана, истинска отаџбина оног људског типа који је назвао “цивилизацијски књижевни човјек”, гдје год се он налазио. Та врста човјека је носилац демократизације, интернационалног буржоаског духа, модерне политике, сентименталности у књижевности, и свих тих елемената “француштине” толико страних суштини њемачког бића. Француска је земља “правде” и цивилизације, док је Њемачка “некњижевна” земља “сабље” и културе. Примијетно је да Ман користи дихотомију цивилизација/култура у истом смислу као и његов познати сународник и савременик Освалд Шпенглер. Разлика између њих је била у томе што је Шпенглер цивилизацији и буржоаском (градском) духу супротстављао културу и органски дух села, док је Ман сматрао да је њемачка грађанска класа (такозвани бургери) потпуно другачија од интернационалне буржоазије француског типа. Он је сматрао бургере носиоцима најузвишенијих идеала и напретка у Њемачкој, јер су били укоријењени у тлу из кога су изникли, за разлику од њиховог француског еквивалента.
Међутим, говорећи о великим личностима која су утицала на Томаса Мана, три имена су неизбијежна: Шопенхауер, Ниче и Вагнер. Он посвећује добар дио књиге описујући начине на који су ова три њемачка (али и свјетска) великана пресудно утицала на формирање његове личности, откључавајући у њему, сваки на свој начин, суштинске елементе њемачког сопства. Вагнер је то радио својим дјелима, Нибелунзима и Лоенгрином, Шопенхауер својим радикалним аристократизмом, али и својим “ханзеатско-трговачким” васпитањем и поријеклом (што је у вези са раније наведеним бургерским вриједностима), а Ниче чак и својим антињемачким испадима. Ман и у Ничеовој тврдњи да води поријекло од пољског племства види првенствено његову згађеност Западом, нарочито енглеским утилитаризмом, а никако одбацивање његове њемачке суштине. Посебно је презирао покушаје француских литерата да присвоје Ничеа, јер је сматрао да су они инспирисали једну посебну врсту космополитског радикализма у књижевности (али и у другим друштвеним сегментима), те стога апсолутно нису могли да утичу на један такав слободан дух какав је био Ниче.
Но, ако није утицао на Ничеа, тај космполитски радикализам је свакако пустио коријене у самој тадашњој Њемачкој чије је ширење Ман горко анатемисао. Чак се и Достојевски забринуто питао „Да ли је могуће да је косомполитски радикализам већ пустио коријене и у Њемачкој?“. Када је ријеч о космополитском радикализму, Ман примјећује једну чињеницу која неодољиво подсјећа и на стање нашег народа данас. Наиме, он наводи да је радикални републикански Француз исто толико Француз као и клерикални ројалиста, да је либерални Енглез исто толико Енглез као и његов конзервативни земљак, а да само у Њемачкој космополитски радикализам (на сваком нивоу, друштвеном, политичком, идеолошком) врши толику поларизацију народа да се Нијемци чак не могу назвати нацијом у истинском смислу те ријечи. Он сматра да унутрашње њемачке антитезе ни у ком случају нису националне, већ чисто европске, и да су оне у њемачком случају доведене до крајњих граница. “Бити духовно бојно поље за европске антитезе: то је тако њемачки“. Међутим, Томас Ман то не сматра превеликом маном или гријехом. Он тврди да би без тих унутрашњих сукоба Нијемци постали попут западњака, да би они у процесу политизације и демократизације (стварања истинске нације), постали “досадни, плитки, глупи и нењемачки“. Штавише, сматра врлином то што су Нијемци (тада) и даље народ а не нација, и што им је политика генерално страна. Иако се у књизи не слаже са политиком тадашњег канцелара Бернхарда фон Билова, ова размишљања каснијег нобеловца се можда најбоље огледају у једном упечатљивом Бернхардовом цитату: „Бесмисленим француским идеализмима: слободи, једнакости и братству, супротастављамо три немачке реалности: пјешадију, коњицу и артиљерију“.
Нажалост, Томас Ман није дуго потрајао као тевтонски витез “протестујућег царства“. Иако се никад није у потпуности одрекао ставова из књиге “Рефлексије неполитичког човјека“, само пет година након њеног објављивања постаје заговорник парламентарне демократије коју је само пар година раније тако жустро оптуживао за напад на саму душу њемачког народа. Већ 1923. године, он објављује дјело о њемачкој републици у коме позива интелектуалце да пруже подршку Вајмарском режиму. Остатак животног пута и књижевног стваралаштва овог врсног писца је мање-више познат, док је ова ријетка књига, која ће ускоро бити представљена српским читаоцима, с разлогом скрајнута и скоро да се уопште не повезује са својим творцем. Без обзира што се Томас Ман касније одрекао ставова из овог дјела, оно ће остати тихи планински врх који ће и даље парати “цивилизацијске“ облаке и једно вриједно свједочанство које стоји раме уз раме са његовим каснијим књижевним достигнућима.

Раде Пајкановић, преводилац књиге “Рефлексије неполитичког човјека“

 

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО