Балкан – народно и културно замешетељство јединствегног изворишта, без видљивог краја и са контантним упитом да ли ће престати да постоји или ће пак завладати светом.
Када бисмо зашли у подробију анализу ближе нам прошлости, брзо бисмо дошли до закључка да је број докумената у чију се аутентичност може отворено сумњати много већи од оних за које засигурно можемо тврдити да су истинити. У таквој ситуацији, сваки искрени истраживач би се нашао у незавидом положају из простог разлога што би сваки потенцијални документ рађао нову сумњу, те би самим тим доносио и потребу за проверу аутентичности истог.
Дакле, историја која је „учитељица живота“, она без које не можемо да разумемо садашњост нити да „предвидимо будућност“, нужна је за сваког човека. Она је бележница времена која су за нама, али једино у случајевима када под историјом подразуевамо истину о томе шта се заиста збивало, док у случајевима када се под тим термином представља искривљена слика стварности, она је стрампутица која води у свет шизофреније, који је само једно од стајалишта на путу за пакао.
Сматрамо да је овакв увод нужан свакој расправи која за тему има она времена која су за нама, те смо управо због тога тако започели тему о претпоследњој краљици Босне, чувеној Катарини Косачи Котроманић која је била унука Кнеза Лазара, а чији се посмртни остаци налазе у олтару католичке цркве која је позиционирана у самом центру „вечног града“.
Као што смо навели, Балкан је чудновато место, на њему живе људи који у глобалу деле исту историју, али је у великом броју случајева та историја камен спотицања и предмет свађа, а не катализатор у процесу помирења и јединства. Управо на таквом балканском поднебљу је присвајање и отворена „крађа историје“ устаљена ствар на коју су сви већ навикли, премда овог пута ми желимо да истакнемо да је све очигледније интензивирање тих насртаја на историјску заоставштину која је део српског културног и духовног идентитета.
Прича о Катарини Косачи Котроманић је прича о тешкој, хришћанској судбини једне Српкиње, унуке славнога Кнеза Лазара и супруге претпоследњег босанског краља Стјепана Томаша Котроманића, а управо ту причу многи хрватски и тзв. бошњачки истричари желе да присвоје те да Катарину представе као изданак свога рода. Уистину, оваква њихова констатација не би морала да се оспори, али само онда када би исти урањали у историјска мора у потрази за истином а не са жељом и надом да ће пронаћи бар неку ствар коју би могли да користе као упориште за фабриковање својих фантазија које, како смо већ рекли нису ниша друго да станица на путу за пакао.
Краљица Катарина је рођена у месту Благају код мостара 1425. године у чувеној српској племиићкој породици Косача. Како је њен отац Стјепан Вукчић Косача одржавао добре односе са краљевским родом Котроманића које у последње време такође својатају већ поменути „еминентни историчари“, тако не треба да чуди што се између Катарине и престолонаследника Стјепана Томаша Котроманића родила љубав која је касније крунисана браком. Овај брак је значио чврсто уједињење Херцеговине и Босне, а са надом да ће одолети најезди Отоманлија, те да ће успети да сачувају свој идентитет и припадност хришћанској вери.
Након смрти краља Стјепана 1461. године, Катарина добија наслов краљице мајке и остаје да живи на двору код свог пасторка Стјепана Томашевића који је наследио престо. Иапк, попут ранохришћанских подвижника који су гоњени због свога проповедања о Хрситу, тако и Катарина након турског освајања Босне 1463. године бива приморана да се склони прво у Дубровник, из кога касније одлази за у Рим у коме је остала до краја живота који је посветила „ослобођењу своје земље и одбрани своје вере“.
Приликом кратког боравка у Дубровнику, краљица је у завештање оставила мач свог преминулог супруга Стјепана Томаша Котроманића са налогом да се исти преда њихвом сину када се ослободи од турског ропства, како би са истим кренуо у поход за ослобођење њихове земље. Нажалост, њена деца су била отета од стране Турака, те су насилно потурчена са намерном да се одведу у Цариград.
Кћи краљице Катарине, такође Катарина је на том путовању ка Цариграду преминула, те је сахрањена у Скопљу по исламским обичајима, где јој се и данас налази гроб. Престолонаследник и син краљевског пара Сигмунд је стигао у султанов двор где је школован у дугху ислама, док је касније остварио битну војну улогу у Отоманском царству, без могућности да се врати код мајке која је многим дипломатским каналима тадашњег Рима покушавала да га ослободи и доведе у Рим.
Уз новчану помоћ коју је од папе добила, босанкса Краљица је могла пристојно да живи, а историјски записи сведоче о томе да је била активна у хришћанском животу тадашњег Рима, због чега и не треба да чуди што су њени посмртни остаци похрањени олтару храма Санта Мариа Аракоели која се налази у самом центру Рима.
Наиме, 20. октобра 1478. године, краљица је изрекла своју последњу вољу, коју је између осталог забележио један далматински свештеник у присуству седам сведока. Приликом завештања своје воље, Катарина је пожелела да буде сахрањена у поменутој цркви. Након само 5 дана, 25. октобра, прминула је док је њен тестамент однет тадашњем папи који је услушио последњу вољу преминуле.
Након само 89 година од славне Косовске битке у којој је Катаринин деда кнез Лазар предводио српску војску, одлучан у жељи да до краја остане веран својој вери па тако и себи самоме, јунакиња ове наше приче као блажена бива похрањена у небески олтар у цркви која се налази у самом центру хришћанства.
Сведоци смо да она која је несумњиво потицала од рода српског, која се током целог живота залагала за ослобођење од отоманског ропства, код појединих теоретичара бива представљена као знаменита личност „бошњачке културе“.
Како смо на почетку и прокоментарисали, није редак пример да се вероисповест или географско порекло појединих историјских личности злоупотребљава како би се представило да су исти по националности били нешто што нису. Дакле неки „историчари“ често користе конфесионалну припадност неких личности као доказ припадности некој нацији, иако се из многих доказа може закључити да се те особе нису тако осећале.
Управо због тога, као најбоље сведочанство о националној припадности заборављене босанске Краљице помињемо њен надгробни споменик на коме су била два натписа један на латинском језику, али и други који је био на српком језику исписан азбуком. На истом споменуку је била назначена и титула њеног оца „херцег од Светог Саве“ те је наведен и податак о сродству њене мајке Јелене Балшић са српским царем Стефаном Душаном.
Истина, приликом реконструкције која је вршена 1510. године, плоча са натписима је разбијена, док је при реконструкцији постављена само она са латинским натписом, због чега поједини научници овај чин непостављања натписа на српском језику са правом апострофирају и наводе као свесан покушај затирања истине о Катаринином српском пореклу. На сву срећу и оригинални натпис је сачуван, те сада као препис остаје да сведочи о томе одакле потиче особа која је својим хришћанским животом заслужила да буде похрањена у олтар једне од најпознатијих цркава у Риму.
Не треба чак ни доводити у питање то да ли је на Балкану нужно помирење, да ли нам је потребан мир и да ли је суживот могућ јер је он императив за све оне који су чистог срца. Ипак, наша жеља је да истакнемо то да се мир никада није могао изградити на лажима, па тако неће моћи ни на отуђивању туђе историје са жељом да се иста представио као своја. Катарина Котроманић Косача је личност која би могла да буде нит која повезује људе на Балкану, а не да буде извор раздора међу њима. Гласно изговарање чињенице да је Катарина била Српкиња не би умањило њен значај, већ би само показало зрелост и спремност да се на балканском тлу већ једном заору бразде мира.
Аутор: Неђо Катанић
