понедељак, јун 24, 2024
spot_img
HomeЕвропа&НацијаМајстор геополитике Хенри Кисинџер Хенри Кисинџер

Мајстор геополитике Хенри Кисинџер Хенри Кисинџер

Хенри Кисинџер, рођен 1923. као Хајнц Алфред Кисинџер у немачком граду Фурту, умро је 29. новембра 2023. године у Кенту, САД. Кисинџер, један од најпрепознатљивијих људи савременог доба, до данас изазива подељена мишљења.

Ко год спомиње његово име, или га хвали или о њему изговара само оно најгоре. Кисинџера многи сматрају америчком еминенцијом спољне политике, и он је вероватно био последња значајна спољнополитичка личност немачког порекла, а која је била од историјског значаја.

Иако се никада није одрекао свог порекла, читавог живота је служио другој нацији. Као саветник за националну безбедност, министар спољних послова и интелектуалац, он је једна од најутицајнијих личности у америчкој историји, и то не само у 20. веку.

Кисинџер, јеврејски Немац и историчар, био је повезан са специфично европским начином размишљања који је стран Американцима, а још више такозваним новим пост-националним Европљанима. Његову перспективу обликовали су концепти великих сила, интересних сфера, равнотежа и савези који су настали у 19. веку.

ПЕРИОД ПРЕ И ПОСЛЕ СМРТИ ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

Његови највећи узори били су виртуози моћи као што су Бизмарк и Метерних. Кисинџер је делио трагичарски поглед Освалда Шпенглера на светску историју по ком су успон и пад неизбежни процеси, и представљао је виђење државника као „човека чињеница“, супротног сањару, добротвору и утописти.

За Кисинџера је сукоб Исток-Запад требало да постане игра са много варијабли. Његова дипломатија је имала за циљ да замени логику хладног рата логиком равнотеже снага. Уместо да сукоб види као слободни свет против комунизма, он је третирао Совјетски Савез и Кину као експанзивне великесиле и анализирао их кроз логику политике равнотеже из 19. века.

Године 1968. преузео је дужност саветника за националну безбедност у Белој кући Ричарда Никсона, канцеларији са нивоом моћи који ниједан други носилац није имао пре или после. Историчари и политиколози су већ донели своје мишљење за време Кисинџеровог живота. Мало ко је могао да га посматра на другачији начин, упркос експлозивном политичком утицају који је Кисинџер већ имао 1960-их и 1970-их.

Слично другим политичарима, од митова и анти-митова није могао побећи. Али митови су обликовали човека који себе није видео као махера у позадини великог политичког дела, већ као архитекту и „uomo virtuosa“ у макијавелистичком смислу. Морате да искористите прилику, једноставније речено. Стога није претеривање сматрати Кисинџера последњим Макијавелистом.

Кркобабић: Додељена кућа од чак 261 квадрата

Не у погрешно схваћеном смислу, као што то чини Најл Фергусон, који Кисинџера не види као реалисту већ као идеалисту. Кисинџер је, пак, схватио да у недоумици мора да се чини зло да би се сачувала држава. Његов идеал није била ауторитарна монархија, већ добро уређена република која поштује законе, заснована на римском моделу. Али пошто ово није постојало, то се морало постићи временом слузећи се диктатуром као методом.

Кисинџерово размишљање је вероватно најближе овом приступу. Конзервативна идеја стабилности преовладала је пред лицем анархије у свету. Кисинџер је, као дете јеврејских родитеља, из прве руке искусио колико брзо демократски систем може пропасти. Његова породица је побегла из Немачке да би побегла од нациста, док су рођаци који су остали убијени.

Истовремено, као амерички војник, када се вратио видео је потпуно уништење своје некадашње домовине, нешто што није виђено од Тридесетогодишњег рата. Такође је вредна пажње Кисинџерова дипломска теза и докторат, који показују везу са Бечким конгресом 1815. године, који је обновио Европу после Наполеонових превирања и такође је био уграђен у Вестфалски систем.

У овој дипломатској стварности своје место нашла је и тајна дипломатија. Међутим, Кисинџерово размишљање није обликовала само прошлост. Његово дело „Размишљања о Шпенглеру, Тојнбију и Канту” сведочи, с једне стране, о његовом песимизму, попут Шпенглеровог, а с друге стране, о његовом уверењу да „велики људи” и даље утичу на историју.

Председник Вучић и премијерка Италије Ђорђа Мелони послали јасну поруку након тет-а-тет састанка

Кисинџер је себе сматрао једним од оних људи као што су Бизмарк и Метерних и мислилаца као што су Макијавели и Тукидид. Паралела са Бизмарком и Метернихом, два конзервативца који су могли да спасу свој свет само обновом, често се занемарује: све се мора променити да би све остало како јесте.

Слично томе, Кисинџер је наставио да изненађује током свог времена на функцији напуштајући конзервативне начине размишљања да ради ствари на које се либерали или социјалдемократе не би усудили.

Ово је укључивало паметно одвајање Египта од Совјетског Савеза како би се омогућио мир са суседним Израелом. Такође и завршетак Вијетнамског рата, који је започео Кенеди, а није имао користи од Никсона, и пре свега промена кинеске политике, коју карактерише идеја да САД не могу да се супротставе Кини и Русији у исто време.

Кисинџерова подршка Русији и идеја да се мора имати разумевању са Русијом након избијања рата у Украјини изазвала је иритацију. Али то тачно одговара начином размишљања човека који види Вестфалију, Бечки конгрес и „Однос снага“ као револуционарније од моралних обавеза или националистичког романтизма.

Кисинџер је „успео“ да преговара у Вијетнаму и да истовремено бомбардује неутралну Камбоџу; залагао се за демократије Европе и подржавао Пиночеов пуч у Чилеу. Поглавља попут ових често су износила оптужбе да Кисинџер заслужује војни суд уместо Нобелове награде за мир.

Али под овим условима, ова оптужба би се могла применити на скоро сваку велику власт у последњих неколико векова. То што је посебно Кисинџер био осуђен као ратни злочинац, посебно од левице, не само да је последица филозофије „великих личности” по којој је и сам живео.

Србија треба да постане мост између Истока и Запада

Кисинџер није био само фосил због свог размишљања из прошлих векова, већ и зато што је, упркос многим ограничењима, политичким покретима и мрежама, направио разлику као индивидуална личност. Он је оличавао „uomo virtuosa“ Макијавелија, који је избегао челичну шкољку разочараног света.

Да Кисинџер није стекао статус националног споменика у деценијама након што је био саветник за националну сигурност и министар спољних послова, одавно би био „канцелован“

Али је управо зато постао шифра немилосрдног моћног политичара, кабинетског дипломате, ратног злочинца, присталица диктатора и адвоката САД, који је отишао даље од многих других у име „националне безбедности“ своје нове отаџбине.

Ова слика Кисинџера ће вероватно остати. За многе своје противнике, Кисинџер је био Макијавели 20. века – који је деловао у позадини, софистициран, бескрупулозан, а опет превише шармантан да би се свео на пуку фолију. Пријатељ и непријатељ нису сумњали да је пре свега радио оно што је користило држави, односно САД.

Његову глобалну политику моћи неко може сматрати циничном и аморалном. Да Кисинџер није стекао статус националног споменика у деценијама након што је био саветник за националну сигурност и министар спољних послова, одавно би био „канцелован“.

Његовом политичком реализму одавно није било места на Универзитету Харвард, његовом академском радном месту. Кисинџер је деценијама био фигура мржње постколонијалне левице, која би више волела да га изведе пред суд као „ратног злочинца“.

Његово размишљање у смислу великих сила, равнотеже и интересних сфера сматра се застарелим. Остаје да се види да ли ће постнационална „глобална унутрашња политика” савремених западних политичара дати боље резултате од Кисинџеровог политичког реализма.

Тренутно мало шта указује на то да моралне тежње западне спољне политике, барем званично изречене, најављују крај историје, већ пре убрзавају процес који је Кисинџер покушао да спречи својом политиком: пропадање Запада.

Аутор: Филип Гашпар

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО