Пише: Фјодор А. Лукјанов / Fyodor A. Lukyanov
У фебруару 2025. године још је изгледало да је најбоље чему се може надати у односима Русије и САД – поновно успостављање Хладног рата, посебно у облику какав је имао након Кубанске ракетне кризе, када су обе стране схватиле да је њихова конфронтација отишла предалеко и да је морају ограничити у одређеним оквирима. Вероватно више није постојала опасност од директног војног сукоба, упркос многим непријатним тренуцима.
Fyodor A. Lukyanov
Затим је Совјетски Савез прогласио „ново мишљење“ (New Thinking), што неки у нашој земљи и данас сматрају издајом. У стварности, то је пре била тежња да се одбаци тешко бреме конфронтације и добије предах. Али та идеалистичка концепција пала је на изузетно плодно тло.
На Западу ситуација такође није била добра – од „евросклерозе“ (интеграционе кризе у ЕЕЗ) до болних неолибералних реформи у САД и Великој Британији. Идеја Михаила Горбачова о напуштању класних и националних вредности у корист универзалних – при чему је СССР прихватио либералнији став и тржишну привреду – дочекана је на Западу као благослов за оправдавање оштре политичке линије која се у то време спроводила под Роналдом Реганом и Маргарет Тачер, а која је била нашироко критикована као нехумана, драконска и штетна за радничку класу.
Оно што је уследило надмашило је сва очекивања: Русија, наследница Совјетског Савеза, изненада је одлучила да постане (буквално, институционално) део самог Запада против којег се толико дуго борила.
Даљи развој догађаја добро је познат. Колико год да се клатно замахнуло у правцу приближавања Русије Западу крајем 1980-их и почетком 2000-их, толико се брзо замахнуло у супротном смеру почетком 2020-их. Конфликт у Украјини довео је, први пут од Кубанске кризе, до разговора о могућој нуклеарној ескалацији између Москве и Вашингтона. А администрација Џозефа Бајдена, наводно позната по опрезу, систематски је подизала улоге све до тачке када су руска упозорења постала отворене нуклеарне претње.
„У том смислу, (прилично радикална) промена власти у Вашингтону заиста представља корак назад са ивице веома опасног амбиса.“
И сада, само неколико недеља након што је Доналд Трамп поново преузео функцију председника, већ се говори о промени саме суштине руско-америчких односа – у правцу сарадње на изградњи новог стабилног светског поретка. Неки Трамповци отворено кажу: хајде да коначно решимо украјински проблем који је Бајден безобзирно надувао у сопствене идеолошке сврхе, уклонимо ту препреку и посветимо се озбиљним и веома обећавајућим стварима.
Нема смисла прогнозирати како ће покушаји решавања конфликта завршити. Први пут после дужег времена видимо да дипломатија заиста ради, а њен исход никада није унапред одређен. Зашто је то први пут? Зар дипломатија томе и не служи? У последњим деценијама западне глобалне хегемоније, дипломатија се схватала другачије – као прихватање (или бар привидно прихватање) западних услова и моралних тврдњи, у замену за врло скромне награде. Од 1990. године, када је ефикасно успостављен „либерални светски поредак“ под вођством САД, сви најважнији глобални конфликти решавани су или на тај начин – или силом, почев од Ирака.
Класична дипломатија – заснована на балансу моћи, на одређивању приоритета сопствених интереса, на њиховом испуњењу у замену за испуњење интереса других и на искреним разговорима између лидера – не гарантује успех, али бар тежи ка њему. И САД и Русија очигледно цене прилику која им се указала и не желе да је пропусте, јер би се у том случају врло вероватно вратили на претходни ниво конфронтације, ако не и горе.
И ту долазимо до кључног питања: да ли смо осуђени на стални ризик? Да ли је конфликт уграђен у саму природу односа Русије и САД?
Историчари могу изнети мноштво аргумената у прилог и против те тврдње. Још снажније ставове имају стручњаци за међународне односе, нарочито они који се ослањају на геополитичке идеје о вечној борби копна и мора. Али једна једноставна чињеница остаје: жесток конфликт између Русије и САД избијао је онда када су се такмичиле за глобалну доминацију (Хладни рат) или када су САД постигле доминацију и покушале да наметну Русији покорност.
Други историјски примери – од улоге Руске империје у ослобађању и јачању северноамеричких колонија, преко учешћа САД у модернизацији СССР-а 1920-их и 1930-их, до Првог светског рата (до Бољшевичке револуције) и Другог светског рата – не указују на некакву неминовност конфронтације. То, наравно, не значи ни да је сарадња унапред одређена. Између Русије и САД увек је постојао широк (можда дијалектички) идеолошки јаз, а неки емигранти из Руске империје имали су врло негативна сећања на своју отаџбину (што важи и за досељенике из Европе). Ипак, ове две велике силе успеле су да воде сложену комбинацију ривалства и сарадње, у оквиру које су повремено следиле заједничке интересе.
То није могуће када се борба води за освајање или очување светске доминације, јер тада нема простора за компромис – нарочито ако се та доминација темељи на идеологији. То је био случај током Хладног рата, а и после њега, с америчке стране и страна њених савезника.
Доналд Трамп покушава да промени дефиницију америчке хегемоније – од глобалног управљања ка заступању конкретних интереса САД, где год да се појаве. Неки би рекли да је једно исто као и друго, али постоји разлика. Конкретни интереси су ограничени, а њихово остваривање захтева сарадњу са другим кључним актерима, укључујући и склапање договора – метода коју Трамп посебно воли. За договор са најмоћнијом земљом на свету потребни су вештина, стрпљење и неке конкурентске предности. Али то је могуће – за разлику од односа са хегемоном који не тражи само покорност својим интересима, већ и прихватање свог нормативног тумачења тих интереса.
„Једноставније речено, Трамп покушава да учини Америку „нормалном земљом“ – али најјачом међу њима.“
А то отвара прилику за друге снажне државе – или оне које САД-у могу понудити нешто важно – да с њом склопе договор.
Тешко је рећи шта ће произаћи из амбициозног повлачења Трамповог круга. Али скоро нико више не спори да време америчке суперсиле пролази, као што је прошло и време сваке друге. Чак и део америчког политичког естаблишмента то признаје. Трамп је навео Американце да величину нације поново мере пре свега унутрашњим достигнућима. Остаје да се види да ли ће глобалисти поново преузети власт у САД у наредном изборном циклусу или два. Али чак и ако се то догоди, нови председник неће имати стартне услове какве су имали његови претходници с почетка новог миленијума. Врхунац „униполарног тренутка“ одавно је иза нас.
Русија такође не тражи – и неће тражити – светско лидерство. Али она остаје и остаће најважнија „регионална сила“ (како ју је некада, сасвим увредљиво, назвао Барак Обама). Једина ствар је што се тај регион зове Евроазија – а под нормалним условима, Евроазија не може бити надмашена ни по ресурсима, ни по демографији, ни по логистици, ни по култури, ни по историји. Тако да је регионални статус у овом случају врлина, а не мана.
Човечанство највероватније неће видети успостављање „новог светског поретка“ у догледној будућности. Превише се тога мења да би се балансирани или стабилни статус кво уопште могли успоставити. Занимљиво је да се до скоро чинило да ће појава амбициозне светске већине (Глобалног југа/истока, или пре – Глобалног невесца) само повећати број такмичара за светско вођство и тиме додатно закомпликовати и продужити тај процес.
Али украјинска и блискоисточна криза показале су да чак ни најмоћнији чланови светске већине не журе да преузму – а камоли да се такмиче за право да усмеравају – будући светски поредак. Они радије чекају, посматрајући како се старе велике силе обрачунавају у рингу. И тек када се то оконча, одлучују о својим позицијама – како би извукли максимум из нове равнотеже.
Историјски контекст се, дакле, мења – али главни актери остају Русија и Сједињене Државе. А њима је остављено да одлуче каква ће бити будућност света.
Извор: Lukyanov, F.A., 2025. Two-Actor Play. Russia in Global Affairs, 23(2), pp. 5–8. DOI: 10.31278/1810-6374-2025-23-2-5-8
Насловна фотографија: Photo by Jørgen Håland on Unsplash
