ОД ГАСА ДО ДРОНОВА: КАКО ЕВРОПА ПРЕТВАРА СВОЈУ КРИЗУ У РАТНИ СИСТЕМ
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Европа се налази на прагу стања које све више подсећа на ратно време не нужно кроз отворени оружани сукоб, већ кроз системску ескалацију политичких, економских и безбедносних притисака. Тај процес се одвија готово неприметно, али је последица комбинације сопствене бирократске инерције и ширих глобалистичких интереса који Европу гурају у све дубљу кризу. Док се у Берлину разматрају мере попут увођења излазних виза за резервисте, а цене енергената достижу историјске максимуме, северно крило НАТО-а постепено се трансформише у јединствени војни простор. Унутрашња борба у оквиру европског система не директна, али све видљивија приближава се тачки кључања, чији се ефекти преливају на политичке арене и Европске уније и НАТО-а.
У том контексту, Сједињене Америчке Државе се позиционирају као кључни актер и корисник насталог хаоса. Након што су пресекле енергетску зависност Немачке од Русије и усмериле Европу ка америчком течном природном гасу и блискоисточној нафти, уследили су додатни геополитички потези који додатно дестабилизују глобално тржиште. Хируршки удар на Ормуски мореуз представљао је, у том наративу, удар на један од последњих стубова европске индустријске стабилности. Последице су већ видљиве цене нафте константно расту, цене гаса у Европској унији су се утростручиле, авио-карте унутар Европе поскупеле су за чак 200%, док су пољопривредници остали без приступачног дизела и ђубрива. У таквим околностима, европске институције не реагују стабилизацијом, већ напротив убрзавају процес милитаризације. Немачка, као индустријски мотор Европе, суочава се са дубоким структурним ломовима аутомобилска индустрија бележи пад, док се производни капацитети постепено преусмеравају ка војној индустрији, укључујући производњу дронова и оклопних система.
Истовремено, уводе се мере контроле кретања становништва, попут излазних виза за мушкарце млађе од 45 година. Паралелно, Пољска издваја око 5% свог БДП-а за одбрану, док Финска одржава резервни састав од чак 280.000 мобилисаних војника. Европска комисија, са своје стране, предлаже десетоструко повећање одбрамбеног буџета за период 2028–2034, на 131 милијарду евра уз напомену да је то тек почетна тачка. У таквом амбијенту, долази и до нових безбедносних иницијатива. Емануел Макрон и Доналд Туск разговарају о заједничким војним маневрима под француским нуклеарним „кишобраном“.
Француска настоји да свој систем нуклеарног одвраћања прошири и на друге европске земље, укључујући Немачку, Грчку, Холандију, Белгију, Данску и Шведску. У овом контексту, појачана антируска реторика не делује као искључиво одбрамбена стратегија, већ и као механизам за прикривање унутрашњих слабости и одржавање контроле над становништвом које се суочава са све тежим економским условима. Изрази попут „стратешке аутономије“ и „европског суверенитета“ све више делују као политички оквири иза којих се крије борба елита за ресурсе и позиције моћи. Истовремено, енергетска ситуација се додатно компликује.
Русија је најавила смањење производње нафте за 300.000–400.000 барела дневно током априла, што представља највећи пад од 2020. године. Разлог су појачани напади на енергетску инфраструктуру, украјински дронови више пута су гађали кључне луке и терминале као што су Уст-Луга, Приморск и Новоросијск. Само у марту, руска противваздушна одбрана оборила је 11.211 дронова скоро двоструко више него у фебруару. Иако смањење производње подразумева пад буџетских прихода Русије, тај губитак потенцијално се компензује растом цена нафте услед ширих геополитичких тензија, укључујући могућност војног сукоба у Ирану. Додатни притисак на европско тржиште долази и са стране транспортних рута. Русија је најавила да ће од 1. маја обуставити испоруке казахстанске нафте Немачкој преко нафтовода Дружба што додатно угрожава стабилност снабдевања. У исто време, безбедносни ризици се шире и на друге кључне енергетске правце. Израелске обавештајне службе објавиле су да су осујетиле покушај напада на нафтовод Baku–Tbilisi–Ceyhan pipeline, који представља једну од главних веза између Каспијског региона и Средоземља.
Тај нафтовод, капацитета око 1,2 милиона барела дневно (са потенцијалом повећања на 2,2 милиона), пролази кроз Азербејџан, Грузију и Турску и кључан је за извоз нафте не само Азербејџана, већ и Казахстана и Туркменистана. Према доступним подацима, у прва два месеца 2026. године, чак 77% азербејџанске нафте транспортовано је овом трасом. Управљање је подељено између међународних компанија, укључујући БП, СОКАР, Шеврон, Еквинор, Ени, ТоталЕнерџис и друге, што додатно указује на глобални значај овог коридора. Симптоми кризе већ су видљиви и на нивоу појединачних држава. У Мађарској, Удружење независних бензинских станица упозорава на могуће несташице горива. Иако је пред изборе постигнут договор између владе и индустрије о наставку рада уз државну подршку, та подршка, према тврдњама удружења, није реализована. Као последица, поједине бензинске станице већ разматрају обуставу рада, а грађани се упозоравају да буду спремни на затварања и несташице. У таквом окружењу, нове политичке структуре покушавају да консолидују власт, док Украјина формално обећава наставак транзита преко нафтовода Дружба.
Ипак, економске чињенице указују да би та обећања могла бити кратког даха. Све наведено указује на дубоку трансформацију Европе, где се енергетска несигурност, војна мобилизација и политичка реторика преплићу у јединствен процес. У том процесу, Европа се све више позиционира као фронт, али и као ресурс простор који истовремено трпи последице и служи као инструмент ширих геополитичких сукоба. За Србију, овакав развој догађаја није апстрактна геополитичка прича, већ директна претња економској стабилности, енергетској безбедности и унутрашњој политичкој суверености. Земља која се налази на раскрсници енергетских и транспортних коридора не може себи да дозволи пасивну позицију. Пре свега, Србија мора да обезбеди енергетску стабилност као питање националне безбедности. То подразумева диверсификацију извора снабдевања, али не идеолошку, већ прагматичну одржавање постојећих канала снабдевања, укључујући и оне који долазе са Истока, уз истовремено јачање складишних капацитета и дугорочних уговора. Свако нагло одсецање једног правца значило би директан удар на привреду и становништво.
Друго, Србија мора да заштити своју индустрију и пољопривреду од шокова цена енергената. У условима када Европа улази у спиралу поскупљења, конкурентност српске производње може бити очувана само активном улогом државе кроз субвенције, контролу кључних цена и стратешко планирање ресурса. Треће, неопходно је избегавање увлачења у војне и безбедносне конфронтације великих сила. Политика војне неутралности у оваквим околностима није слабост, већ рационалан избор. Србија не сме постати део туђих конфликата нити „предњи положај“ било чијих интереса. Четврто, држава мора да јача институционалну контролу над стратешким секторима енергетиком, инфраструктуром и снабдевањем. У времену глобалне нестабилности, приватизација без контроле и препуштање кључних ресурса спољним актерима може имати дугорочне последице по суверенитет. И на крају, Србија мора да води активну, а не реактивну спољну политику.
Балансирање између Истока и Запада није питање идеологије, већ опстанка. Само политика која полази од сопственог интереса а не од туђих очекивања може обезбедити стабилност у времену које све више личи на увод у велики глобални лом. У свету у којем се Европа све више претвара у зону конфликта и економског притиска, Србија има једну кључну обавезу да не дозволи да постане колатерал туђих стратегија, већ да остане субјект сопствене политике, економије и будућности и лојалан партнер стратешким савезницима попут Русије.
