ПЕТРЕУС У ДОМУ ЛОРДОВА: ЗАШТО ЈЕ И СРБИЈИ ПОТРЕБАН ДОМ ДРЖАВНЕ И НАЦИОНАЛНЕ САБОРНОСТИ
Александар Ђурђев, председник Српске лиге
У озбиљној политици никада није важно само шта је речено. Понекад су од саме поруке много важнији човек који је изговара, место са којег је изговара, људи којима је намењена и историјски тренутак у којем се саопштава. Зато предавање генерала Дејвида Петреуса, одржано 1. септембра у британском Дому лордова, не треба читати као још једно излагање пензионисаног америчког генерала о Украјини, НАТО-у, дроновима и вештачкој интелигенцији. Ако желимо да разумемо његов стварни значај, морамо поставити четири питања, зашто баш Петреус, зашто баш Лондон, зашто баш Дом лордова и зашто баш сада?
Тек када та четири питања спојимо, добијамо слику много већу од једног предавања о будућности ратовања. Добијамо увид у начин на који један важан део англоамеричке стратешке елите размишља о свету који долази и, можда још важније, како велике државе организују сопствено размишљање о будућности. Петреус за такву поруку није случајно изабран. Он није професор који рат познаје само из литературе, нити пензионисани официр који је читаву каријеру провео у штабовима. Генерал са четири звездице, командант америчких и коалиционих снага у Ираку и Авганистану, некадашњи командант Централне команде Сједињених Држава и директор CIA припада веома уском кругу људи који су током једне каријере могли да виде како изгледа рат на земљи, како функционише огромна војна организација, како се прикупљају и анализирају обавештајни подаци и како се на највишем нивоу доносе одлуке које потом мењају судбине читавих држава. Зато његове ставове не морамо да прихватимо, поготово не из српске перспективе, из које постоји довољно историјског искуства да према политици НАТО-а будемо опрезни, али би било неодговорно да не слушамо шта такав човек говори о начину на који се његов свет припрема за будућност.
Још је занимљивије где је Петреус говорио. Да бисмо разумели тежину тог избора, морамо разумети шта Дом лордова заправо представља. Његови корени сежу дубоко у енглески средњи век, када су монарси око себе окупљали најмоћније племиће и црквене великодостојнике ради саветовања о рату, порезима, законима и пословима Круне. Из тих саветодавних тела постепено се развија парламент, а током XIV века све јасније се издвајају два његова дела оно што ће постати Дом комуна и оно што ће постати Дом лордова. Горњи дом је вековима био место наследне аристократије и највиших великодостојника Цркве Енглеске, али је кроз дуг низ реформи постепено променио и свој састав и политичку улогу. Life Peerages Act из 1958. отворио је пут савременом систему доживотних перова, реформом из 1999. огромна већина наследних перова изгубила је аутоматско право на место, а 2026. окончано је и преостало право наследних перова да седе и гласају само на основу наслеђене титуле.
Данашњи Дом лордова зато није онај исти дом аристократских породица који постоји у нашој представи о викторијанској Британији. Огромну већину данашњих чланова чине доживотни перови, а ту су и високи великодостојници Цркве Енглеске. Доживотни пер не оставља своје место сину или ћерки и његова титула не даје наследно политичко право. Формално именовање врши монарх, док кандидати долазе различитим путевима. Значајан број потиче из политичких номинација, док независна House of Lords Appointments Commission препоручује нестраначке чланове и има улогу у провери подобности номинованих кандидата. Због тога се данас у истој институцији могу наћи некадашњи министри и парламентарци, дипломате, врхунски правници, научници и универзитетски професори, људи са искуством из привреде, јавних служби, културе, здравства и других области. Посебно су занимљиви такозвани crossbenchers, независни чланови који не припадају ни владајућој ни опозиционој партији. Управо та мешавина политичког и стручног искуства чини Дом лордова институцијом која се не може разумети само као други дом парламента. Наравно, његов неизабрани карактер предмет је озбиљних и сасвим легитимних расправа у самој Британији. Дом лордова није модел који би Србија требало механички да копира, нити је сваки његов члан некакав неприкосновени државни мудрац. Али постоји једна особина те институције која заслужује нашу пажњу она омогућава да огромна количина искуства не нестане из државног живота оног тренутка када некоме престане министарски, дипломатски, војни, научни или други мандат. У Доњем дому посланик зависи од избора, странке и расположења бирача.
Влада може пасти, министар може бити смењен, политичка већина може нестати на једним изборима. Доживотни члан Горњег дома остаје део институције и након тих промена. Тако се у једном простору могу сусрести људи чије искуство обухвата различите владе и различите историјске периоде. У томе се налази један од механизама британског институционалног памћења. Када то разумемо, постаје много јасније зашто предавање о будућности ратовања има посебну тежину управо пред таквом публиком. Петреусова теза није била да Британија треба једноставно да купи више дронова, ракета или компјутера. Његова централна порука односи се на потребу свеобухватне трансформације војних институција. А институције не мењају само генерали. За то су потребни политика, законодавство, буџет, индустрија, наука, универзитети, кадровска политика, обавештајни систем и способност читаве државе да прихвати нову концепцију ратовања. Зато је логично да се о таквој теми не говори само у касарни или на војној академији. Ако говорите о промени начина на који ће једна држава водити ратове у наредним деценијама, онда заправо више не говорите само војсци говорите држави. А Дом лордова је једно од ретких места где се таква порука истовремено сусреће са политичким, дипломатским, правним, научним, привредним и институционалним искуством. Ни Лондон, наравно, није случајан. Британија је изгубила империју, али никада није прихватила да због тога мора изгубити и глобални утицај. Остали су нуклеарно оружје, стално место у Савету безбедности УН, Сити као један од великих светских финансијских центара, глобална дипломатска мрежа, снажне оружане снаге и, изнад свега, обавештајни систем и посебан однос са Сједињеним Америчким Државама.
Управо је Петреус у свом предавању говорио о том special relationship, а као бивши директор CIA посебно је нагласио колико је током службе научио да цени изузетан однос CIA и NSA са британским MI6, MI5 и GCHQ. То је једна од најважнијих реченица читавог наступа, јер нам показује шта велики системи подразумевају под савезништвом. То нису само фотографије председника и премијера, заједничке декларације и повремени самити. Испод јавне политике постоји дубока инфраструктура моћи коју чине службе, војне команде, заједнички системи, размена информација, технологија, индустрија, финансије, универзитети и генерације људи који говоре истим стратешким језиком. Владе се смењују, али та инфраструктура остаје.
Зато није без значаја ни Петреусово подсећање на Вилијама „Дивљег Била“ Донована, оснивача OSS-а, америчке ратне обавештајне организације која је била претеча CIA. Говорећи о профилу људи какве је Донован тражио, Петреус је употребио упечатљиву формулацију: „PhDs that can win bar fights“ — „доктори наука који умеју да победе у кафанској тучи“. Иза намерно грубе америчке досетке налази се озбиљна филозофија кадровске политике. Доновану нису били потребни само академски бриљантни људи који не умеју да донесу одлуку када се свет око њих распада, нити само храбри оперативци без ширине знања. Тражио је људе који спајају интелект и акцију, образовање и одлучност, способност анализе и способност деловања. Петреус враћа ту формулу управо у тренутку када говори о рату у којем ће знање, технологија и брзина прилагођавања постајати све важнији. То нам говори да ни у добу вештачке интелигенције човек не постаје мање важан. Напротив, још важнији постаје човек који уме да постави право питање, препозна промену и натера велики систем да се промени пре противника. А зашто све то баш сада? Зато што је период после Хладног рата завршен. Европа поново има велики рат који траје годинама.
Рат у Украјини вратио је у средиште пажње ствари за које је велики део Европе веровао да припадају прошлости масовну употребу артиљерије, огромну потрошњу муниције, утврђивање, мобилизацију, индустријску производњу и способност државе да годинама издржава војни напор. Истовремено је донео нешто потпуно ново. Јефтини беспилотни системи уништавају или онеспособљавају вишеструко скупљу технику, комерцијалне технологије прелазе на бојиште невероватном брзином, електронско ратовање непрекидно мења услове употребе беспилотних система, а вештачка интелигенција отвара могућности које тек почињемо да разумемо. Велики сукоб у Европи одвија се истовремено са америчко-кинеским надметањем, кризама на Блиском истоку, борбом за енергетске и трговинске правце и најбржом технолошком револуцијом у последњих неколико генерација. Петреус зато говори о Украјини као месту на којем се убрзано уче лекције о рату XXI века. Али најважнија од тих лекција није да ће тенк нестати или да ће дрон заменити све друго оружје. Најважнија лекција је брзина прилагођавања. Једна страна уведе ново средство, друга развије противмеру; прва промени фреквенцију, софтвер, тактику или начин навођења, друга поново одговори. Циклус који је некада могао трајати годинама сада се у појединим областима мери месецима или недељама.
У таквом рату више није довољно имати најбоље оружје на дан када сукоб почне. Потребан је систем који ће током сукоба учити брже од противничког система. Зато је Петреусова порука институционална, а не само технолошка. Ако вам за увођење новог средства треба пет година, а противник своје мења сваких пет месеци, онда ни највећи војни буџет не гарантује предност. У ратовима који долазе брзина учења и прилагођавања постаје један од најважнијих облика националне моћи.
Управо зато треба озбиљно читати његов позив Британији да помогне у предвођењу трансформације НАТО-а. Американац у Лондону, пред једном од најстаријих британских институција, говори о англоамеричком специјалном односу и могућности да Британија поново одигра улогу већу од своје географске и демографске величине. Не треба из тога конструисати заверу када је геополитика довољно објашњење. Велике силе раде оно што су одувек радиле проучавају промене, извлаче поуке из туђих и сопствених ратова, припремају кадрове, мењају институције и покушавају да међународни поредак обликују тако да што дуже одговара њиховим интересима. Оно што је за Србију важно јесте чињеница да се у Лондону не расправља само о томе шта ће се сутра догодити у Украјини. Расправља се о томе како треба да изгледају институције способне за ратове који још нису почели. Ту долазимо до најважнијег питања које Петреусов наступ поставља Србији. Не да ли смо за Петреуса или против њега, за НАТО или против НАТО-а, већ где ми водимо разговоре о Србији 2035, 2040. и 2050. године? Где за истим столом седе наши најискуснији генерали, дипломате, обавештајни професионалци, академици, научници, инжењери, привредници, људи из енергетике, пољопривреде, технологије и културе и разговарају не о следећим изборима, него о следећој генерацији? Која српска институција обезбеђује да искуство човека који је тридесет или четрдесет година стицао знање у служби државе не нестане оног дана када оде у пензију или када се промени власт? Где чувамо институционално памћење и ко је задужен да данашње искуство претвори у стратегију за деценије које долазе?
Србија је кроз своју модерну историју превише пута плаћала цену недостатка таквог континуитета. Са сменом династија, режима и влада сувише често смо почињали испочетка. Нови су поништавали старе, кадрови су одлазили заједно са политичарима који су их поставили, а искуство стечено огромним државним новцем и понекад огромним националним жртвама губило се уместо да постане власништво државе. Велике силе себи не дозвољавају такав луксуз. Оне своје искуство институционализују. Управо зато мислим да је време да Србија отвори озбиљну расправу о нечему што на први поглед може звучати необично да је Србији потребна сопствена, аутохтона верзија Дома лордова. Наравно, Србији није потребна копија британске аристократије, наследне титуле, перике, церемонијал или пресађивање туђег уставног система на наше тло. Нама је потребна српска институција настала из наше традиције и наших потреба, својеврсни Дом државне и националне саборности, који би, поред Народне скупштине као непосредног израза демократске воље грађана, окупљао људе чији ауторитет не произлази из актуелне партијске функције, него из животног дела. То не би смео да буде дом привилегованих, већ дом заслужних; не место на које се долази по наследном праву, него институција у коју се улази доказаним знањем, искуством, стваралаштвом и службом држави и народу. Његов задатак не би био да замени Народну скупштину или Владу, већ да обезбеди оно што дневна политика тешко може да обезбеди континуитет, дугорочно мишљење и институционално памћење. У таквом српском дому морали би, према строгим и унапред познатим критеријумима, бити заступљени најважнији сталежи и стубови националног живота. Ту би место имали доказани државници и дипломате, пензионисани генерали и људи са највишим искуством у систему националне безбедности, академици, научници и универзитетски професори, лекари и инжењери, привредници који су нешто створили, а не само стекли, представници пољопривреде и српског села, културе и уметности, истакнути спортисти и људи чије је животно дело препознатљиво као национална вредност.
Требало би наћи одговарајући начин да у њему буде присутно и духовно и историјско искуство српског народа, уз пуно поштовање уставног поретка Србије, њеног секуларног карактера и равноправности свих грађана. Критеријум за улазак не би смео бити „чији си“, већ шта знаш, шта си створио, шта си учинио за своју земљу и шта твоје искуство може да остави генерацијама које долазе. Посебно место у таквој институцији морао би да има и српски народ изван граница Србије. Национални потенцијал Србије не завршава се на административним границама Републике. Срби у Републици Српској, Црној Гори и другим земљама региона, као и огромно српско расејање у Европи, Америци, Русији, Аустралији и широм света, поседују знање, капитал, професионално искуство, научне и пословне везе које Србија сувише мало користи. Аутентични српски Дом државне и националне саборности могао би да буде један од начина да најспособнији људи српског народа широм света буду трајно повезани са матицом, на начин који поштује уставни поредак Србије, као и законе и обавезе држава у којима живе. Народ који има милионе својих људи расутих широм света, а нема институционални механизам да њихово знање повеже са националним интересом, добровољно се одриче дела сопствене снаге. Такав дом не би требало да се бави дневним страначким сукобима. Напротив, његов смисао био би управо у питањима која трају дуже од једне владе национална безбедност, војна неутралност, Косово и Метохија, очување Дејтонског споразума и положај Републике Српске, положај српског народа у региону, демографија, енергетска и прехрамбена сигурност, образовање, вештачка интелигенција, одбрамбена индустрија, критична инфраструктура, културни идентитет и место Србије у свету. Када би Србија правила стратегију до 2050. године, за истим столом требало би да седе човек који зна шта значи командовати војском, човек који је водио тешке дипломатске преговоре, научник који разуме технологију будућности, привредник који зна како се гради фабрика, пољопривредник који зна шта значи прехранити земљу и представник нашег народа који је деценијама градио везе у неком од великих светских центара. Ту се коначно спајају две наизглед различите Петреусове поруке Донованови „доктори наука који умеју да победе у кафанској тучи“ и брзина прилагођавања као једна од пресудних способности државе у новом добу. Институције саме по себи не мисле, не уче и не прилагођавају се то раде људи. Али ни најспособнији људи не могу много ако држава нема институције које њихово знање сабирају, чувају и претварају у стратегију.
Донованова формула говори какви су људи потребни држави; Петреусова лекција о прилагођавању говори шта ти људи морају да умеју, а Дом лордова показује један од начина на који се њихово искуство задржава у служби државе. То нас враћа Петреусу и Лондону. Највећа лекција његовог предавања можда уопште није садржана само у реченицама које је изговорио, него и у призору који смо гледали бивши директор CIA и један од најпознатијих америчких генерала долази у институцију стару вековима да људима који носе акумулирано политичко, дипломатско, научно и друштвено искуство Британије говори о ратовима који тек долазе. Прошлост, садашњост и будућност државе налазе се у истој просторији. Управо је то оно што озбиљне државе умеју да ураде да прошлост не претворе у музеј, него у ресурс за будућност. Србија се у времену које долази неће заштитити тако што ће погодити ко ће победити у сваком сукобу великих сила и онда потрчати победнику. Наш национални интерес је да сачувамо способност самосталног одлучивања, војну неутралност поткрепљену стварном војном снагом, сопствену одбрамбену и технолошку базу, енергетску и прехрамбену безбедност, обавештајне и контраобавештајне способности и дипломатску слободу да разговарамо са свим великим центрима моћи. Србија мора да штити свој уставни и државни интегритет када је реч о Косову и Метохији, да подржава очување Дејтонског споразума и уставног положаја Републике Српске, да води рачуна о правима и положају Срба у региону и да истовремено избегне да постане инструмент било Истока било Запада у њиховом међусобном надметању. Војна неутралност без способности да је бранимо била би само декларација; суверенитет без сопственог знања постао би само формалност. Али за све то нам, поред оружја, новца и дипломатије, треба нешто што се не може купити ни у Москви, ни у Пекингу, ни у Вашингтону, ни у Бриселу српска национална и државна памет организована у институцију. Потребно нам је место на којем ће искуство једне генерације постајати знање следеће, где ће државна стратегија трајати дуже од једног изборног циклуса и где ће најбољи које српски народ има моћи да разговарају о националним питањима без обавезе да сутра освоје један проценат више на изборима.
Важно је начело да државу не чине само они који су тренутно на власти. Државу чине генерације. Када Британци пред људе који представљају акумулирано искуство њихове државе доведу човека попут Петреуса да им говори о свету 2035. и 2040. године, онда би Србија морала себи да постави једноставно питање пред ким ми данас говоримо о Србији 2050. године и ко ће се старати да знање које данас имамо не нестане са људима који га носе? Одговор не сме бити једна странка, једна влада, један председник, један министар или једна генерација. Одговор морају бити најбољи које Србија и српски народ имају. Петреусов говор у Дому лордова зато не треба да нам буде упутство како да постанемо део англоамеричке стратегије. Треба да нам буде повод да коначно изградимо сопствену. Велике силе већ размишљају о институцијама, технологијама, људима и ратовима наредних деценија. Србија нема луксуз да о будућности почне да размишља тек када та будућност стигне на њена врата.
Ако желимо државу која ће знати шта хоће и онда када се око ње промени читав свет, Србији је потребно место на којем ће њени најбољи људи мислити даље од једног мандата, једне кризе и једне генерације. Не треба нам британски Дом лордова. Треба нам његов српски, аутохтони одговор дом знања, заслуга, искуства, државне и националне саборности, у којем ће се сабирати најбоље што српски народ има како би се чувало оно најважније што има: своја држава, своја слобода и право да сам одлучује о својој будућности.
