уторак, фебруар 27, 2024
spot_img
HomeДржава&ПолитикаИнтервју:Академик Драган Симеуновић ПОЛИТИКА КАО УМЕТНОСТ ИЛУЗИЈЕ

Интервју:Академик Драган Симеуновић ПОЛИТИКА КАО УМЕТНОСТ ИЛУЗИЈЕ

Аутор: Данијел Кулачин

Академик Драган Симеуновић је универзитетски професор, међународно признати експерт и члан више академија наука и уметности, аутор 26
књига, чије је дело до сад преведено на 13 језика.

Недавно сте објавили књигу под насловом ,,Политика као уметност илузије”. Може ли се између полити- ке и илузије повући знак једнакости?

Политика користи огромну људску потребу за илузијом. Илузија је наиме потребна сваком човеку како би могао лакше да поднесе и сопствену несавршеност и несавршеност света који га окружује. Свако за себе мисли да је паметан, добар и да заслужује да буде вољен. Исто тако имамо разне илузије о људима које волимо или мрзимо. Очигледно је да су мање или веће илузије саставни део нас целог нашег живота, а ни у којој области нису тако присутне као у сфери политике. Тежећи непрекидно своме добру човек се нада бољем животу и у најближој и у даљој будућности, а свет политике је ту да му понуди најбоље опције стизања до жељеног и највећег добра и по појединца и по заједницу. Разуме се да су све пројекције будућности саме по себи илузорне све док се не преточе у стварност, и нема ништа неморално у томе што су неке од њих неостварљиве ако творац политичке илузије одиста верује у њу и нема намеру да нас превари како би дошао на власт или се на њој одржао. Зато разликујемо две врсте илузије – привид и обману.
Политика је веома слична уметности када је реч о начину њиховог конституисања уз помоћ илузија и то понекад у таквој мери да се може говорити о политици као својеврсној уметности илузије. Међутим, политика ипак није и не може бити истинска уметност јер се од ње разликује по својој сврховитости. Док уметност тежи да нам својим привидом само учини добро и улепша нам живот, политика тежи да своје привиде искористи пре свега за себе, често натерујући људе не само
вештином убеђивања већ и бруталном силом да следе неку политичку илузију и да је доживљавају као реалност. Политичка илузија гради себе као нешто што не само настоји да буде објашњено као најбоља могућност реалности, већ и као нешто што као такво мора бити прихваћено. Сетимо се само илузије о комунизму у коју се до јуче морало веровати. Код истинске уметности тога нема, она никада не инсистира на морању њеног прихватања већ само настоји да нас својом лепотом привуче док политика комбинује почетну привлачност својих илузија које нам нуди са принудом која следи након истрошености неке илузије која је некога довела на власт. Чим људи престану да верују у неког политичара и увиде неостварљивост онога што је обећавао, он посеже за манипулацијом и силом и тиме обезбеђује нови привид јер се људи из страха претварају да и даље верују у оно у шта заправо више не верују. Међутим, и томе дође крај, јер увек неко понуди нову, лепшу и уверљивију илузију, која је углавном пројектована као чудотворна корекција наше реал- ности којом нисмо задовољни. Тиме се задовољава и људска глад за чудима и уједно буди нова нада у боље сутра. Зато можемо кад је реч о политици говорити о вечном кружењу илузија које омогућује већ и сама људска природа.

Колико је данас политичка теорија важна за практично политичко деловање?

Важност политичке теорије за практично политичко деловање је одувек била огромна, а таква је и данас. Свако онај ко хоће да се бави политиком, а не ослања се на политичку теорију неће бити у политици ни нарочито успешан ни дугог трајања. Разуме се да не треба ни ићи у крајност и захтевати да теоретичари политике буду и политичари. Међутим, нигде као у политици се моћ знања не показује као тако важна и тако корисна не само по онога ко се бави политиком већ и по оне којима је намењено његово политичко делање. Зато се може слободно рећи да су принципи теорије политике, њихово познавање и умеће њихове примене, били и остали кључ истинских и великих успеха и у најтежим временима. Они се не морају само учити већ се владалац може и треба чешће служити знањем и саветима теоретичара у некој конкретној ситуацији. Сетимо се да је једног Александра Македонског саветовао велики Аристотел, а Душана Силног премудри свештеник Данило Други. То увек раде сви владари који су умни и који желе не само да њихова власт дуго траје, већ и који истински желе добро своме народу.

Може ли данас, у условима ширења постхришћанских антивредости, етос ипак бити мерило за кратос?

Један од најважнијих разлога за кризу у којој се налази Европа и њено друштво је напуштање сваке моралности у политици и занемаривање вредносног система који је нудило хришћанство. На тај начин се убрзано губио наш цивилизацијски идентитет и отварао простор за хаотично живљење појединца и држава које пре или касније увек доводи до сукоба који нас неминовно на све начине уназађују. Повратак етосу као мерилу владања може нам као заједници и појединцима само донети много добра иако
то не може ићи лако јер то увек уједно значи и смањивање користи по оне који
се професионално баве политиком.

Колика је данас опасност од тероризма како на локалном, односно регионалном, тако и на глобалном плану?

Тероризам је феникс феномен. Државе и режими радо прогласе да су га уништили, а он онда поново избије са још већом жестином. Зато треба увек бити опрезан када је реч о тероризму и проценама његове појаве. На глобалном плану тероризма увек негде има, на регионалном је врло могућ с обзиром на све већи екстремизам који је родно тло тероризма, а на локалном је стање за сада више него задовољавајуће. Оно што би могло да га распламса је повратак терориста са разних ратишта и увећање
броја екстремиста у мигрантским колонома које никада само не пролазе кроз нашу земљу, већ делом овде и остају и представљају све већу, не само криминалну него и терористичку опасност.

Како оцењујете а ктуелна дешавања на Блиском истоку, а која су директно узрокована масовним терористичким нападом Хамаса?

Супротности које постоје међу етничким и верским групама које живе на територији Израела су толике да се тешко можемо надати некаквом трајнијем миру, већ само примирју. Обе сукобљене стране су толико убеђене у сопствена права да се не либе ни од најбруталнијег ни од најнерационалнијег коришћења силе према свему што у њиховим очима представља непријатеља. Зато страдају толики невини људи и међу њима и деца. Тиме се само потврђује већ дуготрајни тренд да у ратовима и уопште у оружаним сукобима све више страдају цивили, што указује на све већу дехуманизацију наше цивилизације.

На који начин Србија може да се супротстави јачању радикалног ислама на Балкану?

Да би могла да се носи са изазовима радикалног ислама Србија мора да буде и део ширих, међународних система који се тиме баве, али уједно мора да има и своје специфичне приступе засноване пре свега на сопственом искуству и сопственим проценама. Могло би се цинично рећи да смо срећом по нас имали несрећу да се током деведесетих итекако успешно носимо са изазовом исламског радикализма, тако да данас имамо много више знања о томе него многе земље које нас окружују. То знање
наших безбедносних структура је велики капитал који нам омогућује мирнији сан него што неки мисле. Највећа брана томе је ипак добро устројен и реформисан безбедносни систем који мора бити перманентно високо функционалан. Кад је реч о тој врсти опасности нема и не може бити икаквог опуштања.

Шта је, по Вашем мишљењу, највећа безбедносна претња по Србију данас?

Има више великих безбедносних опасности по данашњу Србију. Неке од њих су такорећи хроничне попут организованог криминала и корупције, а неке су пак у фази раста као кад је реч о трговини људима, кријумчарењу миграната и екстремизму. Све заједно оне представљају змијско клупко које може не само озбиљно угрозити, већ и
разорити наш поредак и свако добро наше заједнице. Безбедности отаџбине мора да у условима растућих опасности да свој допринос сваки појединац и само тако Србија може бити безбедна у највећој могућој мери.

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО