уторак, фебруар 27, 2024
spot_img

И КРСТ И МАЧ

На Савском тргу у Београду је, на Савиндан 2021, откривен споменик великом Жупану Стефану Немањи (Светом Преподобном Симеону Мироточивом).

Како то код нас (нажалост) бива, и овај свечани моменат и сам споменик дуго су изазивали раузличита спорења и расправе, како у јавности (тј. између актера политичког и јавног живота), тако и међу народом.

Питања која су се покретала била су многобројна и разноврсна, али ми ћемо овде изнети пар ставова само по питању једног од њих и то без тежње да дамо некакав коначан и једино исправан суд.

Дакле, реч је о надгорњавању и узаврелим расправама на линији: крст или мач, тј. да ли Стефан Немања, на том споменику, треба да буде представљен са крстом или са мачем у руци. Нама се ова дилема и спор чине сасвим излишним и сујетним, али нам се, упркос томе, чини и потребним да се нешто каже на ту тему, а због мноштва питања, која су и нам пристизала с тим у вези.

Свесни смо опасности да можемо звучати као да подржавамо ову или ону политичку опцију, које су, понекад, уједно и стране у спору по овом питању. Сигурни смо и у то (поготово у друштвеној клими у којој живимо) да ће се наћи и оних, који ће нас доживети као својеврсне апологете оних, који су одлучивали по овом питању. Такве уверавамо да ништа не би могло бити даље од истине! Но, без обзира на то, не можемо другачије него да се држимо оне: “Amicus Plato, sed magis amica veritas“, те ћемо изнети пар својих виђења на ову тему, уз уверавање да наше нарочите симпатије и подршку не ужива ни једна од политичких групација, које фингирају некакав тобожњи политички сукоб и стварају привид плурализма у Србији и које доследно подгревају овакве и сличне спорове у друштву, како би пажњу народа скренули са стварних и егзистенцијалних проблема.

Елем, на самом почетку, морамо да кажемо да, заиста, не знамо ништа о томе како и због чега се одустало од крста у корист мача. Не знамо какве (и да ли) то везе има са Арапима (који се помињу као инвеститори у пројекту Београда на води) или са њиховим овдашњим сарадницима и пословним пријатељима.

Зато о томе не можемо ништа мериторно да кажемо, а спекулацијама и нагађањима се нећемо бавити. Ствар посматрамо са позиција православног монархизма и бавимо се само питањима, која имају везе са тим аспектом приче…

Дакле, природно је и очекивано је да неко, ко наступа са позиција православног монархизма, воли Крст и претпоставља га било ком другом символу, али морамо да кажемо да се нама мач чини као логичнији избор на оваквом споменику и то из пуно разлога.

Поготово не видимо довољно оправдања за употребу осмокраког крста са искошеном доњом пречагом (тзв. руског крста). Употреба тзв. патријарашког крста (који је, такође осмокраки или шестокраки) би могла некако и да се брани, али о томе ћемо нешто рећи у даљем тексту…

Сматрамо да би крст приличио да је реч о иконографској представи (као што није) неког мученика (као што, опет, није). Можда би приличило и да је ту Немања приказан као свештено лице (које благосиља), што није.

Није он то ни могао да буде, јер је био обичан монах, а не свештенослужитељ (тј. свештеномонах). Дакле, он није благосиљао. Понављамо, као монах Симеон, он није био у свештеном чину. Или да упростимо – иако је био монах, он није био клирик, већ лаик.

У нашим ширим круговима ова дистинкција није довољно ни јасна ни позната, што нас подсећа на то да је верска писменост и познавање било чега, што има везе са Црквом и духовношћу, још увек, на поражавајуће ниском нивоу у нашем народу.

Но, то је нека друга тема…

Елем, да је овај наш великан овде приказан као монах (без обзира што он није био ни јерођакон, ни јеромонах, ни архијереј), присуство крста у његовој руци би се овде, некако, могло и бранити. Но, он је овде приказан као владар (пре монашења 1196. године), значи, као државотворац и бранитељ, тј. као онај који је сатирао непријатеље Отачаства, а не као молитвеник и калуђер.

Да упростимо – овај споменик приказује великог жупана Стефана Немању (световног владара), а не Светог Преподобног Симеона Мироточивог (канонизованог монаха)!

Знамо да се, нпр, руски велики кнез Владимир (Свети Равноапостолни велики кнез Владимир Кијевски), редовно, на споменицима приказује са великим крстом, али он га придржава, а не благосиља њиме. Слично је, нпр, и са царем Константином Великим и царицом Јеленом (Свети Равноапостолни цар Константин и царица Јелена). Али, наш Немања нити је равноапостолни (који је, попут Константина, даровао слободу Хришћанству или, као Владимир, свој народ привео Хришћанству), нити има везе са указивањем Крста на небу или са проналаском Часног Крста на Голготи (попут Константина и Јелене)…

Такође, познато је да је источноромејски василевс (под извесним условима и у посебним приликама) могао да благосиља (касније су то преузели и руски цареви у некој форми), али сама Хиландарска повеља, коју Немања држи у руци на том споменику, јасно показује да он себе није изједначавао са василевсом (источноромејским царем). Он је одлично разумео и познавао политичку архитектуру ондашњег света, као и сакралну димензију источноромејске царске власти, тако да се није изједначавао, чак, ни са угарским краљем, а камоли са василевсом. Немања је био виспрен и реалан политичар, а не маштар. Поготово у време када је ту Повељу писао (обично се датира у 1198. годину)…

Ту, међутим, и јесте једна мала недоследност, јер је он на споменику приказан у животној доби, која је прилично претходила времену издавања речене Повеље. Но, споменик није фотографија или дословно и фактографско копирање прошлости. Споменик је символ и користи се речником символа…

Дакле, он, ни као владар ни као монах, није био властан да благосиља крстом, али мач је, итекако, умео да исуче као владар и велики ратник.

Ако би смо ствар посматрали у неком национално-романтичарском маниру (својственом српском XIX веку), имало би неког смисла да држи владарски жезал са крстом на врху. Тада би крст, евентуално, могао да буде, чак, и осмокраки, али не са искошеном доњом пречагом (тзв. руски крст), већ са равном (тзв. патријарашки крст).

Довољно је мало погледати наше старе фреске и владарске инсигније на њима. Но, проблем је што естетски и идејни приступ приликом осмишљавања и израде овог споменика никако не би могао да се спаја и комбинује са утицајем српског деветнаестовековног националног романтизма. То су, напросто, неспојиви приступи, по нашем мишљењу и то би било сасвим анахроно…

Такође, иако би то могло некако и да прође – не би било сасвим историјски коректно, јер је он био (само) велики жупан и обласни господар који је, тек, почео да ради на стицању самодржавног статуса своје власти. Но, исти му није признавао ни Цариград ни Рим, тј. нико – из тадашње међународно-политичке перспективе. Тачно је да он сам себе сматра и, понегде, титулише самодржавним господарем, али то је више био израз његовог политичког програма и пројекта, него међународно-правна реалност.

Дакле, као такав, он није имао права на такву врсту инсигније, тј. на такав жезал са крстом, какви су користили познији Немањићи. Његови потомци – да, али он – не. Његови потомци (захваљујући темељу који је он поставио) су имали основа да се изједначавају са угарским краљевима, па (доцније), чак, и са источноромејским василевсима, али он то није ни помишљао.

Даље, чак и да је на овом споменику приказан као светац, онда посебно не би држао крст, јер се са крстом иконографски не приказују свети, који су уврштени у ред преподобних, већ мученици или, евентуално, светитељи. А Симеон Мироточиви је канонизован као преподобни…

Приводећи овај део наше приче крају, не можемо а да не поменемо да се, иначе, символ крста налази на више места на овом споменику. Нпр, Немања га носи на својим прсима као енклопион (реликвијар са честицом Часног Крста), што се помиње и у историјским изворима. Такође, крст (тзв. студенички) доминира постаментом споменика, тако да се, нипошто не може рећи да је главни и основни символ хришћанства и Немањине владарске идеологије изостављен из символичког репертоара овог монумента. Дозвољавамао могућност да некоме то није довољно упечатљив и убедљив начин за истицање тако важног символа на споменику овог типа, али, истине ради, не можемо, а да не посведочимо да је крст, ипак, упошљен на више места на овом споменику.

Што се мача, пак, тиче – Овакав тип мача нема и не може имати никакве везе са Арапима! То је, заиста, бесмислица своје врсте! Није то ни зулфикар, ни димискија, ни јатаган, већ срењовековни дворучни мач, који је био карактеристичан за Европу (па и Србију) онога времена.

Нема смисла да се, на силу, измишљају и износе свакакве критике, које обесмишљавају сваки, евентуални, глас оправдане критике на рачун неке власти. Такав, приземан и припрост, начин критике одговара једино самој власти, јер је такве приче лако оборити и оповргнути, а тада и свака разложна и смислена критичка реч бива одбачена, исмејана и неутралисана.

Нико не може да уђе у главу идејног творца овог споменика, али је свима јасно да мач има превсходно ратничку, тј. војну символику, што Немањи, итекако, одговара. Поред тога, мач има и правосудну символику, која се, такође, може довести у везу са владарским ингеренцијама и дужностима. Такође, мач је и символ саме власти.

Зато је мач, редовно, један од саставних делова владарских (краљевских, царских и сл) инсигнија. Сматрамо да то не треба нарочито елаборирати и доказивати. Само ћемо, као пример, подсетити да је, тако, и чувена сабља, коју је краљ Александар I Kaрађорђевић добио као дар “верне Херцеговине“, својевремено, практично уврштена међу српске краљевске крунске инсигније, придруживши се круни, скиптру, орбу, хермелиновом плашту и копчи…

Но, не заборавимо и оно најважније!

Не заборавимо мач у Христовим рукама на чувеној дечанској фресци. А, кад се, већ, сетисмо те фреске – не заборавимо ни речи Господње: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт.10,34).

Елем, када узмемо горње у обзир, чини нам се важним да Немања, на овом споменику, не изгледа као да претећи замахује мачем! Он га, заправо, излаже нашем духовном и телесном погледу. Овде изгледа као да је мач, заправо, више путоказ и символ, који превазилази пуку демонстрацију силе, државотворне решености или владарских овлаштења.

Ако ствари сагледавамо на тај начин, овај Немањим мач, суштински, није ништа друго и символички неспојиво са крстом.

За онога, ко би настојао да ову ствар посматра на изложени начин, овај Немањин (и свесрпски) мач могао би да буде, заправо, мач Христов!

Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић

СРОДНИ ТЕКСТОВИ
- Advertisment -spot_img

ИЗДВАЈАМО