Отпочео је још један Београдски сајам књига — један од највећих и најстаријих сајмова те врсте у Европи. И као сваке године, овај догађај намеће исто питање: Да ли нам заиста треба још књига, када већ имамо толико непрочитаних на полици? Верујем да многи деле ту дилему.
Пише: Данијел Кулачин
Постоји једна дивна реч у јапанском језику – цундоку (јап. 積ん読, енг. tsundoku).
Она се преводи као „уметност куповања више књига него што их човек може прочитати“.
Састоји се од две речи: цуму („нагомилати“) и доку („читати“).
На први поглед, ова појава може се повезати са енглеском речју библиоманија, али између њих постоји суптилна разлика.
Библиоманијак купује књиге ради стварања збирке, док онај кога би смо назвали цундоку, купује књиге са намером да их чита — али оне, на крају, остају непрочитане и слажу се у гомиле.
Желим, међутим, да умирим све љубитеље књига који ово читају и већ осећају грижу савести.
Према професору Ендру Џестелу са Универзитета у Лондону, који предаје предмодерну јапанску културу, у јапанској култури реч цундоку нема негативну конотацију.
Ако некога назовете цундоку, то не значи да га критикујете зато што купује превише књига — напротив, то може бити благонаклон опис истинске страсти према читању.
То је, признајем, велико олакшање — барем за мене.
То ме је подсетило на причу коју је својевремено испричао Умберто Еко, аутор романа Име руже и Фукоово клатно.
Када би му гости долазили у кућу и видели његову збирку од 30.000 књига, обично би узвикнули:
„О, професоре Еко, каква библиотека! Колико сте тих књига прочитали?“
Еко би се насмејао и одговорио:
„Те које видите су већ прочитане. Непрочитане чувам у канцеларији на универзитету.“
Наравно, Еко је врло добро знао да за сваког истински радозналог човека библиотека није само гомила књига које скупљају прашину, већ алат за истраживање.
Своју личну библиотеку — са око 30.000 књига — називао је антибиблиотеком (antilibrary).
Тај појам означава све непрочитане књиге, односно све оно што још не знамо.
Еко је сматрао да вредност библиотеке није у ономе што је већ прочитано, већ у ономе што још није, јер управо то представља потенцијал нашег знања.
Photo by Iñaki del Olmo on Unsplash
Антибиблиотека је, дакле, симбол људске ограничености, али и симбол тежње ка сазнању.
Либанско-амерички мислилац Насим Николас Талеб у својој познатој књизи The Black Swan (2007) преузима и популаризује Еков појам антибиблиотеке.
Он га користи као метафору за нашу свест о незнању.
„Што више знаш,“ каже Талеб, „то више постајеш свестан колико тога још не знаш.“
Зато је важно окружити се непрочитаним књигама — оне нас стално подсећају да знање није стање, већ процес.
Еко би се с тим вероватно сложио, јер је једном рекао:
„Библиотека треба да садржи онолико онога што не знаш колико ти финансијске могућности, каматне стопе и тренутно скупо тржиште некретнина дозволе.“
И додао: „Заиста, што више знаш, то су ти полице пуније непрочитаних књига.“
То није савет, већ дијагноза — дијагноза интелектуално гладне особе.
Еко је био најбољи пример те, још увек немедицински признате „болести“: поседовао је 30.000 књига у својој приватној библиотеци, док је његов пријатељ и саборац у мислима, Жан-Клод Каријер, имао чак 40.000.
Амерички библиофил А. Едвард Њутон (1864–1940), страствени љубитељ књига и један од највећих колекционара свог времена, већ је 1921. године приметио појаву да људи купују више књига него што могу да прочитају — али не из похлепе, већ из љубави према читању и жеље да знају више.
Другим речима, он је описао феномен цундокуа много пре него што је та реч постала позната на Западу.
Његово запажање говори о интелектуалној радозналости: човек жели да чита све, али живот је кратак, па књиге остају на полицама као сведочанство људске тежње ка знању.
Радознао човек гледа у књиге са жељом да из њих извуче знање.
Не може се бити истински интелектуално активан без свести о сопственом незнању.
Наравно, куповање и читање књига могу прећи у опсесију или чак зависност.
Куповина књига постаје зависност онда када их купујемо без размишљања, без мере, не гледајући ширу слику.
Читање постаје зависност када књиге гуташ једну за другом, без паузе и без даха, не остављајући себи времена да упијеш све што је писац желео да каже.
Јасан знак „књишког зависника“ је особа која се, већ после месец дана, не може сетити шта је прочитала.
Истински читалац, за разлику од тога, не може да заспи јер га муче мисли о дубоким, скривеним порукама последње књиге коју је прочитао.
Срећом, куповање књига остаје ненаказњени порок — углавном зато што у њему нема ничег заиста порочног.
Можда бисмо зато требали прихватити цундоку у себи.
Јер умерена преплављеност великим бројем књига у књижари увек је боља од бескрајне преплављености интернетом.
На крају крајева, има и горих начина да потрошимо новац.
Насловна фотографија: sajamknjiga.rs
