Пише: Редакција ПОРЕДАКА
„Није част оно што се каже, већ оно што се живи.“
— из излагања Милана М. Гајића, председника суботичког четничког пододбора, 1934.
Између два светска рата, у Суботици је постојала снажна, добро организована и јавна четничка традиција која је обележила живот српске заједнице на северној граници Краљевине Југославије.
Док данас мало ко зна да су у граду подиза́ни споменици, освећиване заставе и одржаване позоришне представе у част четника, у периоду између 1920. и 1940. године, Суботица је била једно од најактивнијих упоришта покрета ветерана у целој Бачкој.
ОД ПЕТРА МРКОЊИЋА ДО „КРАЉА И ОТАЏБИНЕ“
Прво четничко удружење у Суботици, под називом „Удружење српских четника Петар Мркоњић“, основано је 1920. године и бројало је шездесет чланова. Председник секције био је Војин Петровић, човек чије је име данас скоро избрисано из колективног памћења.
Године 1923. Српска национална омладина „Душан Силни“ затражила је од градских власти новчани прилог за подизање споменика четничком војводи Војину Поповићу – Вуку, легенди балканских ратова. Град је доделио 2.000 динара, а свечаности су присуствовали и високи градски чиновници.
Само две године касније, 1925, у Суботици је основан Градски одбор Удружења српских четника за Краља и Отаџбину, са пододборима у Бачкој Тополи, Сенти и Старој Кањижи. У истој години дошло је и до спајања овог удружења са „Петром Мркоњићем“ — симболичног уједињења старих добровољаца и младих родољуба под једним барјаком.
ЈАВНИ ЖИВОТ И ПОЧАСНЕ СВЕЧАНОСТИ
Најсвечанији догађај четничког живота у Суботици био је 6. септембра 1934. године – дан освећења заставе локалног пододбора.
Свечаности су присуствовали бројни грађани, омладинци и представници војске. Председник пододбора био је Милан М. Гајић, док је благајник био Милан Моцика, пензионисани агроном и велики родољуб који је трагично страдао по доласку мађарских трупа 1941. године.
За организацију свечаности град је издвојио 2.000 динара и 100 литара вина, што сведочи о друштвеној подршци и уважавању које је удружење уживало.
Четници су били присутни и у културном животу града. Године 1936. организовали су позоришну представу „Смрт четника“, док је 1937. године одржан традиционални „Четнички дан“ у просторијама на адреси Краља Александра 7, којим је председавао О.С. Кнежевић.
ЧЕТНИШТВО КАО НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТ
За разлику од стереотипа који су створени у каснијим деценијама, четници у Суботици нису били паравојна организација, већ патриотско, монархистичко и ветеранско удружење.
Окупљали су људе који су учествовали у ослободилачким ратовима, неговали култ Краља Александра и оданост југословенској идеји.
Њихове активности биле су усмерене ка хуманитарном раду, очувању сећања на борце и неговању традиције, али и ка очувању националног идентитета у мултиетничком окружењу северне Бачке.
У том смислу, суботички четници представљали су српски културно-политички бедем у граду у којем су национални односи често били осетљиви.
ТРАГИЧНИ ЕПИЛОГ
По доласку мађарских трупа 1941. године, многи чланови суботичког четничког пододбора страдали су у првим данима окупације. Међу њима су и Милан Моцика и Петар Вујић, чија су имена забележена у Именнику жртава Другог светског рата на подручју суботичке општине (Суботица, 2000).
Њихова судбина симболизује крај једног доба — доба у којем су се појмови части, служења и верности Краљу сматрали врхунском дужношћу, а не политичким опредељењем.
Деловање четничких удружења у Суботици представља важан, али недовољно истражен део наше историје.
Њихова имена данас ретко ко помиње, а њихова дела стоје расута по архивама и заборављеним страницама старих листова. Ипак, то је прича о људима који су носили униформе не ради користи, већ ради идеала.
Извори: Историјски архив Суботица, фонд 47; лист „Југословенски народ“ (1934); Mirko Grlica, dr Antal Hegediš, Milan Dubajić, Lazar Merković: „Именик жртава Другог светског рата на подручју суботичке општине“, Суботица, 2000; портали subotickaistorija.wordpress.com и suistorijablog.wordpress.com.
[1] Историјски архив Суботица, Ф:47. XII 631/1923
[2] ИАС, Ф:47. Гр.. 1212/1925
[3] ИАС, Ф:47. IV 4132/1934
[4] ИАС, Ф:47. IV 556/1936
[5] ИАС, Ф:47. IV 4925/1937
