Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Док ми гледамо у себе и исцрпљујемо се бескрајним расправама о детаљима, свет око нас не чека, не колеба се и не сумња. Свет се убрзано спаја у блокове. Док ми преиспитујемо речи, други обликују структуре. Док ми меримо ко је већи и коме је дужи, други постављају војне, политичке и економске осовине које ће одређивати наредне деценије. На Балкану се, тихо али ефикасно, формира војно-безбедносни савез под снажним турским утицајем и покровитељством. То није реторика, то је архитектура. На Медитерану, Израел истовремено гради сопствену безбедносну мрежу, јасно профилисану, дугорочну и стратешки промишљену, између осталог и као противтежу турском ширењу. Велике нације и озбиљне државе не воде полемике оне воде процесе.
Србију очекују избори и неизбежне политичке турбуленције. Република Српска је под континуираним притиском да се одрекне сопствене уставне позиције и политичке воље. У Црној Гори, српски народ, бројчан и историјски укорењен, већ годинама живи у политичком расулу између идентитетског опстанка и политичке маргинализације. Сви релевантни спољни актери то пажљиво посматрају, анализирају и користе. А ми? Ми ништа не обликујемо. И што је још опасније чак ни не покушавамо. Једноставна истина геополитике гласи у свету постоји неколико глобалних пројеката. Они који не формулишу сопствени или се прикључују туђем или постају зона ентропије, простор без смисла, без центра гравитације и без идеје будућности. Српски свет је данас управо то простор између четири туђа пројекта. Простор без јасног правца, без унутрашњег поретка, без заједничке визије. Само пропадање, конкуренција утицаја и хаотично кретање. Српство је у прошлости имало велике и успешне пројекте. Имало је јасну представу о себи, о свом месту у историји и о својој мисији. Данас нови пројекат није формулисан.
Ни државни ни национални ни цивилизацијски. Ако уђемо у туђи пројекат, резултат је увек исти. Постајемо средство, не субјект. И сами почињемо да се претварамо у зону ентропије без пројекта, без нације, без самосвести. Зато се мора поставити болно, али суштинско питање да ли српски народ данас, у политичком смислу, уопште постоји? Као политички ентитет, српски народ је разрушен почетком XX века да би се створио југословенски народ. Тај пројекат је пропао. Затим је и формално затворен. Али српски национални пројекат након тога никада није обновљен. Оно што је остало није била заједница нити нација, већ становништво једне територије. Истовремено, унутар те исте територије, изградња нација малих народа тече мирно, доследно и успешно. Са сопственим елитама. Са сопственим захтевима. Са сопственим значењима. У Црној Гори сведочимо изградњи новог идентитета уз систематско потискивање српског. У Републици Српској траје борба за очување већ постојеће политичке самобитности. У Србији народ постоји, али без артикулисаног историјског циља.
Правац је очигледан. И крај такође. Историјски принцип је неумољив или формулишеш сопствени пројекат или те укључе у туђи. Трећа опција не постоји.
Шта, у таквим околностима, елита треба да уради? За почетак, да престане да на људе гледа као на пореске обвезнике, а на територију као на ресурс. Да почне да је доживљава као отаџбину. Да постане једно са народом у заједничкој културној, етничкој и верској судбини. Проблем није у изазовима, нити у недостатку способности. Проблем је дубљи. Одсуство народа неминовно рађа одсуство елите. Одсуство народних захтева према елити производи вештачку елиту, људе другачијег квалитета и калибра, који себе називају елитом, али то у суштини нису. Без народа нема пројекта. Без пројекта нема будућности. Све остало су само детаљи и декорације. Упечатљива је разлика између наших бака и дека, прадедова и генерације наших родитеља. Као да су изрезани из различитих материјала. У готово свакој породици осећа се тиха, али веома дубока пукотина.
Људи рођени раније живели су по принципу дужности, а не профита. Обликовали су их вера, црква, породица, земља и укорењеност. Знали су да човек не живи због удобности, већ због служења Богу, породици и отаџбини. Тај унутрашњи код преносио се не кроз слогане, већ кроз начин живота, кроз поштовање хијерархије, одговорности и части. Част је била важнија од страха, а дужност од личне користи. Управо су ти људи изградили државу. Градили фабрике, одлазили на фронт и гинули без прорачуна. Не због профита, већ због унутрашње енергије српске цивилизације.
Временом, тај кодекс је почео да бледи.
Генерације рођене после седамдесетих одрастале су у другачијем свету без цркава, без молитве, без живе традиције. Одгајали су их школа, телевизија и систем. Добили су сигурност, али су изгубили укорењеност. Карактер је заменио комфор. Српство је изгубило страст. Лично је постало важније од општег добра. Када су дошле деведесете, та генерација је била неспремна за историјски ударац. Нису успели да одрже земљу на окупу, нити да осећај дужности пренесу својој деци. Данас живимо последице тог раскида у Србији, у Српској и међу Србима у Црној Гори.
Ово су анксиозна и сурова времена. Поново постаје јасно да без унутрашњег језгра ни технологија ни новац ни слогани нас не могу спасити. Енергија српства живи у онима који осећају одговорност, који траже смисао, који знају да живот није само списак права, већ прихватање обавеза. Држава у којој одлуке доносе гомиле, савети и привремени савези осуђена је на слабост. Када „многи“ владају, нико није одговоран. Историја је то потврдила небројено пута.
Јака држава почива на јасној вертикали одговорности. Ако нешто желиш, урадиш то. Ако не желиш, тражиш изговоре. Изговори су маска за страх и неодлучност. Знање без акције је мртво. Свет се не покреће говором, већ делима.
Време је да престанемо да слушамо оне који лепо говоре. Време је да почнемо да гледамо оне који делују тихо, одлучно и одговорно. Само тако можемо најпре преживети, а потом и ојачати у овом 21. веку у коме нема места за слабе и вештачке нације, у коме недостатак традиције и духовности не може бити надомештен технологијом и вештачком интелигенцијом. Ако сте вештачка нација ни вештачка интелигенција вас неће спасити. Једини излаз је у самопоштовању, из кога природно следи самопоуздање, а потом и делатна акција!
