Александар Ђурђев, председник Српске лиге: Србија је постала земља политичких бесмртника, идеолошких бескућника и вечитих спасилаца народа. У свету у којем велике силе деле ресурсе, граде савезе и припремају се за нову историјску епоху, ми још расправљамо ко је политички жив, ко је мртав и ко ће нас одвести или подвести под заштиту неког новог великог брата.
После парламентарних избора 25. октобра Србија улази у период озбиљног политичког преиспитивања. Победа Студентске листе, пораз досадашње парламентарне већине и практично нестајање самосталних конзервативних и патриотских организација из парламентарног живота отварају много важније питање од тога ко ће саставити нову владу, да ли је Србија уопште добила нову политичку идеју?
У великом интервјуу Александар Ђурђев, председник Српске лиге, говори о политичкој незрелости српских елита, националној политици без националних циљева, борби против коцкарске индустрије, Косову и Метохији, европској демократији, односима са Русијом и Кином, Доналду Трампу, кризи Израела и новом светском поретку.
Након избора у Србији поједини политички актери проглашавају Александра Вучића политички мртвим, док други најављују његов велики повратак. Ко је у Србији заиста политички жив, а ко је политички мртав?
ЂУРЂЕВ: У Србији нико није политички мртав, али, нажалост, мало ко је истински политички жив. Ми смо небески народ, па нам је изгледа и политичка сцена смештена негде између земље, облака и поднебесја. Једни покушавају да стоје чврсто на земљи, други живе у облацима, а трећи су се толико одвојили од стварности да више не знају ни којој држави и нацији припадају ни чије интересе заступају.
У нашој политици не постоји коначна смрт. Политичари се сахрањују сваке изборне ноћи, а васкрсавају већ на следећим изборима. Има људи који су политички активни тридесет година, а никада нису понудили ниједну озбиљну и живу државну идеју. Има и оних који су јуче ушли у политику, а данас нам саопштавају да историја Србије почиње управо њиховом победом.
Чак је и наш изборни систем предмет непрекидних спорова. Имамо преко шест милиона уписаних бирача, а годинама слушамо расправе о односу бирачког списка и броја пунолетних становника. То није само по себи доказ изборних злоупотреба, али јесте разлог да свака недоумица буде институционално разјашњена, без митова и политичке манипулације.
Код нас су политичка прошлост и будућност потпуно потиснуте диктатуром политичког тренутка. Живимо у некој врсти политичке релативности, у којој се преплићу стварност, виртуелна стварност и страначка митологија.
Зато ја не питам ко је политички мртав. Питам ко је у Србији способан да политички одрасте.
Јер највећа трагедија није када политичар изгуби власт, него када читав народ изгуби године чекајући да његови политичари сазру.
Студентска листа је освојила више од 53 одсто гласова, а Вучићева готово 39 одсто. Ко је онда највећи губитник ових избора?
ЂУРЂЕВ: Највећи губитник је Србија, уколико се покаже да смо добили нове управнике старог политичког система.
Погледајте ту необичну српску изборну математику. Победници су победили, поражени су сачували огроман број гласова, а готово сви остали су нестали. И сада би требало да будемо задовољни јер су се промениле заставице на столовима, имена министара и распоред седења у парламенту.
А где је национални програм?
Ко је изашао пред грађане са озбиљним планом обнове српског света? Ко је понудио стратегију енергетске независности? Ко је рекао како ће Србија зауставити демографско пропадање? Ко је понудио конкретан модел за очување Косова и Метохије, јачање Републике Српске и положаја српског народа у региону?
Наш политички проблем није недостатак странака. Наш проблем је недостатак великих државних идеја.
Политичке понуде два највећа блока много су ближе једна другој него што њихова међусобна реторика сугерише. Једни говоре о европском путу и стабилности, други о европском путу и правној држави. Све су то речи које саме по себи не говоре шта ће остати од српске државе за двадесет година.
Народ је гласао и његова одлука мора да се поштује. Али изборна победа није исто што и историјска победа.
Изборе можете добити против једног човека. Државу можете изградити само ако имате идеју већу од тог човека.
Да ли је Србија практично постала двопартијска држава у којој више нема места за самосталну националну и конзервативну политику?
ЂУРЂЕВ: Србија је постала талац две политичке емоције, страха да се Вучић не врати и страха да Србија без Вучића неће преживети.
То није политички систем. То је колективно психолошко стање.
Са једне стране имате оне који верују да је сменом власти завршен готово сваки велики проблем Србије. Са друге имате оне који верују да се одласком једног политичара држава приближава пропасти. И једни и други заборављају да Србија постоји дуже од било које странке, власти или политичког лидера.
Шта је са људима који не желе ни једну ни другу политичку понуду? Шта је са конзервативцима, монархистима, националним демократама, суверенистима, хришћанским социјалистима? Зар су они преко ноћи престали да постоје?
Наравно да нису. Само су политички истиснути у референдумској атмосфери у којој се није бирала будућност, него се гласало о прошлости.
И то јесте опасно. Не зато што нека странка нема посланике, него зато што парламент без стварне идеолошке конкуренције лако постаје место у којем се води жестока расправа о личностима, а прећутно прихватају исти стратешки правци.
Не може држава имати две велике политичке војске, а ниједну озбиљну националну стратегију. То није плурализам идеја, него монопол над политичким простором.
Многи кандидати Студентске листе представљају се као патриоте и заштитници националних интереса. Да ли им верујете?
ЂУРЂЕВ: Патриотизам није занимање које добијете након положеног испита, нити звање које вам додељују телевизија, друштвене мреже или политички маркетинг.
Немам ништа против тога да неко са двадесет пет или тридесет година први пут уђе у политику. Напротив, Србији су потребне нове генерације. Али имам озбиљан проблем када људи без видљивог политичког искуства, без јасне идеолошке биографије и без доказане доследности почну да деле лекције о националној одговорности.
Не постаје се државник победом на изборима. То је тек могућност да покажете да ли сте способни за државничко деловање.
Зато нове представнике власти треба питати врло конкретно.
Хоћете ли тражити спровођење Резолуције 1244? Хоћете ли чувати војну неутралност? Хоћете ли одбити санкције Русији? Хоћете ли заштитити Републику Српску од политичких притисака који угрожавају њене уставне надлежности? Хоћете заштити српску Војводину од социјалног и територијалног инжењеринга? Хоћете ли зауставити ширење коцкарске и кладионичарске индустрије? Хоћете ли заштитити породицу и домаћег произвођача?
Не тражим да мисле исто што и ја. Тражим да кажу шта мисле и да за своје одлуке преузму одговорност.
Доста је било патриотизма у предизборним спотовима и националне неутралности у министарским кабинетима.
Можете се представљати као патриота колико год желите. Али национални интерес се не брани биографијом, већ одлукама које доносите када преузмете власт.
Да ли је Александар Вучић политички завршен? И да ли очекујете да нова власт покуша да уклони њега и његове сараднике из политичког живота?
ЂУРЂЕВ: Не верујем у политичке сахране које организују победници избора. Такве сахране у Србији по правилу завршавају васкрсењем политичког покојника.
Александар Вучић је изгубио парламентарну већину, али његова листа није изгубила подршку готово 39 одсто бирача који су изашли на изборе. И то није занемарљиво. Ти људи нису престали да буду грађани Србије зато што нису гласали за победника.
Не може демократија да почне тако што ћете једној трећини или готово половини политички активног народа објашњавати да је непожељна.
Ни Вучић није Србија, ни његови противници нису власници Србије.
Нашој држави не треба нови обрачун победника са пораженима. Треба јој раскид са политичком праксом у којој је припадност власти важнија од закона и активне националне мисије.
Данас политички убијате противника, сутра га претварате у мученика, а прекосутра се чудите што се вратио јачи. Србија мора изаћи из тог зачараног инфатилног круга.
Морају ли и патриотске организације да признају сопствену одговорност за то што су остале на маргини?
ЂУРЂЕВ: Наравно да морају. Политичар који не уме да призна сопствене слабости нема право да држи лекције о слабостима државе.
Конзервативна Србија је превише времена потрошила на међусобне поделе, личне сукобе и доказивање ко је већи патриота. А у међувремену су читаве генерације одрастале без без јасне породичне, професионалне и националне перспективе и без поверења у институције.
Не можете човеку који размишља како да живи живот одговорити искључиво причом о славној историји. Не можете мајци која страхује за будућност свог детета понудити само пригодни говор о породици.
Национална политика мора да обухвати све од образовање, становање, пореску политику, енергетику, пољопривреду, здравство, безбедност и културу.
Интересује ме конзервативна политика која уме да управља савременом државом.
Србији не треба патриотизам који се завршава на славској трпези и фотографији испред заставе. Треба јој патриотизам који се види у породилишту, фабрици, школи, на њиви и на граници.
Упорно истичете забрану кладионица и коцкарница као једно од кључних политичких питања. Зашто сматрате да је то важније од многих великих тема којима се странке баве?
ЂУРЂЕВ: Зато што не пристајем да живимо у држави у којој се више улаже у индустрију коцкања него у будућност породице.
Погледајте наше градове. Кладионице, коцкарнице, рекламе, бонуси, апликације које човеку омогућавају да изгуби плату и не изађе из дневне собе. Све је представљено као забава, а последице за део грађана могу бити уништени породични односи, дугови и зависност.
И сада ми политичари објашњавају да је то нормална економска делатност која пуни буџет.
Па зар је циљ државе да пуни буџет на људској несрећи?
Ја се залажем за законски припремљену забрану комерцијалног клађења и коцкарница, уз јасно уређен прелазни период, сузбијање илегалног онлајн коцкања, помоћ зависницима и преквалификацију запослених. То није питање једне популистичке одлуке, него системске промене.
Озбиљна држава мора проценити економске и правне последице такве мере. Али не сме одустати од јавног здравља само зато што неки пословни модел доноси порески приход.
Нека ми нова власт каже зашто је лакше затворити сеоску школу због недостатка деце него ограничити индустрију која може да уништава животе тих истих породица.
Држава која се хвали приходима од коцкања мора прво да објасни колико је породичних трагедија спремна да прихвати као цену тих прихода.
Говорите о повратку српске војске на Косово и Метохију. Зар то није нереалан циљ у садашњим међународним околностима?
ЂУРЂЕВ: Нереално је да једна држава годинама говори о свом суверенитету, а да нема јасан план како ће штитити своје становништво, институције и културно наслеђе на територији коју сматра својом.
Али правимо разлику између државне политике и ратне авантуре.
Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација предвиђа могућност повратка договореног броја српског војног и полицијског особља за тачно одређене функције, укључујући присуство код српских културних и верских објеката и на одређеним граничним прелазима. То се не може представљати као неограничено право на једнострано слање војске, али јесте правни основ који држава мора упорно и озбиљно да заступа.
Зашто бисмо се одрекли сопственог међународноправног аргумента?
Погледајте Кипар. Више од пола века постоји нерешено територијално питање. Па никоме озбиљном не пада на памет да грчким Кипранима објашњава како би требало да се одрекну свог питања само зато што је прошло много времена.
Србија мора да користи дипломатију, међународно право, економске инструменте и све мирне механизме заштите својих грађана.
Не треба нам ратна реторика без државничке одговорности, али нам још мање треба капитулација прикривена дипломатским речником.
Косово и Метохија нису предизборна икона коју политичари целивају у кампањи, а склањају у фиоку када преузму власт. То је трајно државно питање које захтева трајну државну политику.
Шта су, поред Косова, црвене линије које ниједна српска власт не би смела да пређе?
ЂУРЂЕВ: Српска држава мора знати шта је њен темељ, а шта је предмет политичког договора.
Република Српска није туђа политичка тема, него једно од најважнијих питања положаја српског народа. Србија мора доследно да подржава њена права и уставне надлежности у складу са Дејтонским мировним споразумом.
Српска православна црква није политичка организација која треба да добија дозволу од сваке нове власти да учествује у духовном и културном животу народа. Она је институција са историјском улогом коју ниједна озбиљна држава не може игнорисати. А Патријарха Порфирија је потребно подржати у његовој мисији.
Породица не сме бити само украс националних стратегија. Ако желимо више деце, морамо обезбедити услове да млади могу да живе од свог рада, дођу до стана и заснују породицу.
И на крају, Србија мора да чува војну неутралност и право да самостално доноси одлуке о својој безбедности.
Не очекујем да свака власт има исти поглед на историју, економију или културу. Али очекујем да постоји минимум националног континуитета. Пре свега у братским, савезничким и партнерским односима Србије и Русије.
Јер ако се после сваке промене власти мењају и темељни државни интереси, онда немамо државну политику, него привремене партијске управе.
Држава која нема светиње које чува, границе које брани и интересе од којих не одступа, пре или касније постаје само административна територија.
Тврдите да Европа све више личи на политички систем у којем се демократија признаје само онима који су прихватљиви Бриселу. Није ли то претерана оцена?
ЂУРЂЕВ: Не морамо измишљати никакву тајну заверу да бисмо видели озбиљну противречност европске политике.
У Румунији је поништен председнички изборни процес након победе Калина Ђорђескуа у првом кругу, а његова нова кандидатура није прихваћена. У Мађарској је после смене власти донето уставно ограничење премијерског мандата које обухвата и раније мандате Виктора Орбана. У Немачкој се годинама води расправа о надзору и евентуалној забрани АфД. У Француској је судски поступак против Марин ле Пен постао једно од централних питања председничких избора, иако јој је жалбеном пресудом отворена могућност кандидовања.
У Пољској се води борба за Уставни суд, а британска влада је морала да одустане од планираног одлагања дела локалних избора.
Наравно, ови случајеви нису правно идентични. Не тврдим да је Брисел наредио сваку судску одлуку. То би било неодговорно.
Али постављам питање, може ли демократија остати здрава ако грађани све више верују да институције служе да коригују политичке резултате који се не допадају владајућим елитама?
Судови морају кажњавати доказане злоупотребе, а држава има право да штити уставни поредак. Али нико нема право да правну државу претвори у политички инструмент.
Када народ гласа, а политичке елите задржавају право да одлуче да ли им се резултат допада, онда демократија почиње да личи на позориште у којем публика сме да аплаудира, али не сме да промени представу.
Орбан је поражен у Мађарској, али његов наследник Петер Мађар није једноставно прихватио све политике Брисела, нарочито у миграционим питањима. Шта нам говори тај пример?
ЂУРЂЕВ: Говори нам да озбиљне државе имају интересе који трају дуже од мандата једног премијера.
Виктор Орбан је изгубио изборе, али Мађарска није изгубила своје границе, своју географију, своју енергетску зависност и своје демографске проблеме.
Петер Мађар може да има другачије политичке односе са Бриселом и другачије виђење унутрашњег уређења државе. Али не може да се понаша као да је Мађарска настала даном његове победе.
И управо је однос према миграционој политици најбољи тест разлике између страначке идеологије и трајног националног интереса.
Посебно је занимљив уставни амандман којим је премијерски мандат ограничен на осам година, уз урачунавање периода после 1990. године. Можете тврдити да то спречава концентрацију моћи, али морате признати да таква ретроактивна примена непосредно погађа Орбанову могућност повратка на ту функцију.
То је опасно политичко искушење променити правила тако да вам јучерашњи противник сутра више не може бити конкурент.
Србија из свега мора да извуче две поуке. Прва је да национални интереси не смеју да се мењају после сваког изборног резултата. Друга је да демократија не сме да зависи од добре воље победника.
Државник не мора да воли свог претходника. Али мора да разуме да држава није почела његовим доласком и да неће престати његовим одласком.
Руски министар одбране Андреј Белоусов у Пекингу говори о невиђеном нивоу стратешког партнерства Русије и Кине. Да ли Србија разуме каква се глобална прерасподела моћи дешава?
ЂУРЂЕВ: Бојим се да велики део наше политичке елите још увек посматра свет кроз карте и уџбенике који су одавно застарели.
Док се у Србији расправља ко је чији човек, Русија и Кина граде све дубљу стратешку координацију. Сусрет Андреја Белоусова и Џанга Шенгмина у Пекингу показује да њихова сарадња није само дипломатска фраза, него дугорочан војни, технолошки и геополитички процес.
Свет се мења. Кина је постала индустријска сила без које је тешко замислити глобалну производњу. Русија остаје велика војна, нуклеарна, енергетска и ресурсна сила. Америка настоји да задржи глобално првенство. Европа покушава да пронађе своје место између тих процеса.
А шта ради Србија? Често се понаша као да ће неко од великих играча сам решити наше проблеме.
То је политичко инфатилно малолетништво и не примерена национална адолесценција.
Србија треба да буде поуздан, предвидљив и принципијелан партнер Русији. Треба да развија стратешку економску сарадњу са Кином. Треба да одржава озбиљне односе са Америком и Европском унијом.
Али не сме бити ничији привезак.
Пријатељство са Русијом није замена за сопствену индустрију. Кинеске инвестиције нису замена за домаћу стратегију. Европски фондови нису замена за националну економију. А америчка подршка није гаранција да ће неко други чувати наше интересе.
Време је да престанемо да тражимо великог брата и почнемо да се понашамо као одрасла држава.
Доналд Трамп је многим европским конзервативцима представљао политичку наду. Међутим, пример Флавија Болсонара у Бразилу показује да Трамп не намерава да се одрекне односа са Лулом због једног политичког савезника. Да ли конзервативци погрешно читају Трампа?
ЂУРЂЕВ: Велика је заблуда када политичку симпатију према једном светском лидеру замените за озбиљно разумевање интереса његове државе.
Доналд Трамп није председник светске конзервативне интернационале. Он је председник Сједињених Америчких Држава и пре свега заступа оно што сматра америчким интересима.
Може да има симпатије према Болсонару, Орбану или неком другом лидеру, али неће због личног пријатељства једноставно одбацити односе са великом државом као што је Бразил.
Бразил има огромну пољопривреду, енергетске ресурсе, индустријски потенцијал и важну улогу у БРИКС-у. Америчка администрација то мора да узме у обзир, без обзира на то ко седи у председничкој палати у Бразилији.
И ту долазимо до једне важне лекције за српску политику.
Српски политичари често граде читаву стратегију на претпоставци да ће победа њима идеолошки блиског лидера у некој великој земљи аутоматски променити положај Србије.
То је опасно наивно.
Трамп може да има разумевања за неке српске ставове, али ће америчку политику према Балкану обликовати и интереси Вашингтона, НАТО-а, економских кругова и регионалних партнера.
У међународној политици нико вам неће поклонити национални интерес само зато што сте навијали за њега на изборима.
Народи који непрестано чекају туђег спаситеља на крају обично постану средство за остваривање туђих циљева.
Израелски избори показали су озбиљну политичку фрагментацију, а арапске странке освојиле су 19 места. Може ли Израел, упркос великој војној моћи, постати жртва сопствених унутрашњих противречности?
ЂУРЂЕВ: Израел је изузетно важан пример државе која располаже огромном војном, технолошком и обавештајном снагом, али истовремено мора да решава фундаментална питања политичког идентитета и друштвеног уређења.
Нетањахуов блок освојио је 53 места у парламенту од 120 посланика. Арапске странке освојиле су 19 мандата. То показује да политичка будућност Израела не зависи само од спољних сукоба, него и од способности различитих друштвених група да учествују у институционалном животу.
Посебно је занимљива демографска структура. Арапски грађани Израела имају своја политичка и социјална очекивања, док ултраортодоксне јеврејске заједнице постављају другачија питања у погледу образовања, рада, верског живота и војне обавезе.
Ти процеси не значе да је нека заједница сама по себи претња. Они значе да држава мора пронаћи одржив одговор на питање заједничких права, обавеза и политичког легитимитета.
Није довољно имати модерне авионе, снажну војску и најразвијеније системе безбедности ако унутар друштва не постоји довољан степен политичког поверења.
То је важна лекција и за друге земље.
Савремени ратови нас често наводе да посматрамо искључиво војне карте. Али историја није само историја ратова, него и демографије, економије, породице и институција.
Можете победити непријатеља на бојном пољу, а изгубити сопствену будућност ако не знате какво друштво градите за генерације које долазе.
Критиковали сте и стару и нову власт, говорили о политичкој незрелости српских елита и одсуству националне стратегије. Али шта би Александар Ђурђев урадио када би сутра добио прилику да одлучује о судбини Србије? Зар није време да и патриотске странке престану само да говоре шта не ваља и покажу шта умеју?
ЂУРЂЕВ: Управо о томе и говорим. Србија је препуна политичара који знају шта би урадили када би имали власт, а када власт добију, одједном открију да ништа није могуће. Јуче су имали решење за све проблеме, данас имају оправдање за сваки неуспех.
Ја не желим да грађанима нудим још једног политичког месију. Нама не треба спасилац народа, него озбиљна држава која функционише и када спасилац оде на годишњи одмор.
Прво бих отворио питање опстанка српске породице. Не можемо говорити о великој Србији у историјском смислу, а мирно посматрати како нам се празне села, затварају школе и млади одлазе у иностранство. Србији је потребна национална стамбена политика за младе породице, пореско растерећење родитеља, озбиљна подршка рађању и повратак живота у мале средине.
Друго, покренуо бих системско уклањање кладионица и коцкарница из нашег друштва. Не прихватам да држава своју економску будућност гради на индустрији зависности, док се истовремено заклиње у породичне вредности. Не може нам у истој улици бити лакше да пронађемо кладионицу него библиотеку, дечје игралиште или културни центар.
Треће, Србија мора да постане земља која производи оно од чега живи. Енергетика, пољопривреда, прехрамбена индустрија и домаћа производња морају да буду основа економске политике. Не може држава која има плодну земљу, воду и радне људе да зависи од тога хоће ли јој неко сутра продати храну, гориво или електричну енергију.
Четврто, Србија мора да престане да своју спољну политику заснива на страху. Не смемо бити непријатељи Европе, али не смемо бити ни њени политички подстанари. Не смемо се одрећи Русије зато што то неко тражи, нити смемо веровати да ће нам Русија уместо нас и без нас решити проблеме које сами нисмо способни и вољни да решимо.
И, коначно, морамо вратити достојанство политици. Не можете се позивати на Светог Саву, а понашати се као да је држава приватно предузеће. Не можете говорити о Косову и Метохији, а бити спремни да зарад једне министарске фотеље заборавите све што сте јуче обећавали.
Моја политичка амбиција није да заменимо једне људе другима и наставимо истим путем. Моја амбиција је да Србија коначно промени пут којим иде.
Јер држава не пропада оног дана када изгуби рат или изборе. Држава почиње да пропада оног дана када њене политичке елите престану да верују да сопствени народ има снаге да сам одлучује о својој будућности.
Србији нису потребни нови господари, нови политички идоли и нови велики брат. Србији су потребни одговорни људи, здрава породица, снажна привреда и држава која зна шта хоће!
Често говорите да свет улази у епоху борбе за енергију, храну, воду и стратешке ресурсе. Који је највећи ризик за Србију и шта је њен пут опстанка у таквом свету?
ЂУРЂЕВ: Највећи ризик за Србију није да се свет промени. Највећи ризик је да се свет промени, а да Србија то не примети.
Ми још увек расправљамо о истим политичким личностима, истим страначким сукобима и истим обећањима, док се пред нашим очима мењају темељи светске економије.
Погледајте шта је данас најважније великим силама. Енергија, храна, вода, ретки минерали, производња чипова, вештачка интелигенција, логистички коридори и контрола финансијских токова.
У таквом свету могућа су четири велика сценарија.
Први је контролисано преуређење глобалног система, са још већом концентрацијом капитала и моћи. У таквом свету претња је нови економски феудализам, у којем мали број центара контролише ресурсе, податке и технологију, док већина људи све више зависи од њих.
Други је ратна прерасподела ресурса, транспортних праваца и сфера утицаја. То је свет у којем један нафтовод, рафинерија или поморски пролаз може имати стратешки значај читаве провинције.
Трећи је велики технолошки и енергетски пробој који би могао да промени економску географију планете. Али чак и тада ће се водити борба за знање, патенте, индустрију и контролу нових технологија.
Четврти је најопаснији, дубоко нарушавање глобалних система снабдевања, финансија и производње, уз несташице и економске кризе које би могле да дестабилизују читаве државе.
Не тврдим да ће се догодити најгори сценарио. Тврдим да држава која не размишља о њему није озбиљна држава.
А где је Србија у свему томе?
Имамо пољопривредно земљиште које морамо сачувати и учинити продуктивнијим. Имамо воду коју морамо заштитити. Имамо енергетску инфраструктуру коју морамо развијати. Имамо људе који одлазе јер своју будућност не виде овде.
Нама су потребни дугорочни уговори о снабдевању енергентима, стратешке резерве, нови нафтоводни и гасни правци, модерна електроенергетика, озбиљно разматрање нуклеарне енергије, домаћа прехрамбена индустрија и национална политика образовања и технолошког развоја и високо мотивисана и подржана национална безбедност.
Нама не треба држава у којој је најважније ко ће бити министар. Нама треба држава у којој је најважније шта ће се производити, ко ће радити, како ће живети породица и ко ће управљати ресурсима.
И зато сматрам да српска национална политика мора да прође кроз дубоку промену. Патриотизам двадесет првог века не сме бити само сећање на славну прошлост. Он мора бити способност да обезбедимо будућност.
Нисмо дужни да бирамо између Москве, Брисела, Вашингтона и Пекинга као навијачи на светском првенству. Дужни смо да разумемо интересе свих великих сила и да изградимо сопствену државну снагу.
Није наше да чекамо да Русија реши све наше енергетске проблеме, да Кина изгради све што нам недостаје, да нам Европска унија финансира развој, а Америка гарантује безбедност.
То су партнери са којима треба да сарађујемо, али Србија мора да ради свој домаћи национални и државни задатак.
Србији данас не недостаје још један спасилац. Недостаје јој политичка генерација која ће престати да тражи спасиоце.
И да се вратим на почетак нашег разговора.
У Србији нико није политички мртав, многи се представљају као политички бесмртни, а премало њих схвата да ниједан политички живот није важнији од живота нације и опстанка државе.
Политичари долазе и одлазе. Парламентарне већине се мењају. Велике силе склапају и раскидају савезе. Али народ који нема своју стратегију остаје да плаћа цену туђих одлука.
Зато Србија мора коначно да политички одрасте. Не да буде најгласнија у туђим сукобима, него најодговорнија према сопственим интересима.
Јер највећа опасност није да Србија остане без неког политичара. Највећа опасност је да, док се политичари боре за своју будућност, Србија остане без сопствене!
