ЈОШ СЕ ЗАКЛИЊУ БОГУ, ОТАЏБИНИ И КРАЉУ
Пише: Данијел Кулачин
Изгубили су три грађанска рата, остали без шпанског престола и готово нестали са велике политичке позорнице. Два века касније карлисти и даље постоје. Њихови припадници чувају старе заставе, окупљају се на местима историјских битака, поштују властиту краљевску лозу и верују да европско друштво треба вратити вери, традицији и легитимној монархији.
Затвореност покрета, снажна верска симболика, тајанствени династички обреди и везе са традиционалистичким католичким круговима створили су око карлиста готово мистичан ореол. О њима се говори као о последњим ратницима круне и олтара, чуварима нестале Европе, па чак и припадницима скривеног реда европских монархиста.
Историјске чињенице откривају необичан и дуговечан политичко-верски покрет који је преживео револуције, ратове, диктатуре, смене династија и готово потпуно брисање из јавног живота.
Дон Карлос од Бурбона и Аустрије-Есте
Династички спор који је запалио Шпанију
Прича о карлистима почиње 1833. године, смрћу шпанског краља Фердинанда VII. Краљ је за наследницу одредио своју малолетну ћерку Изабелу II. Његов брат, дон Карлос Марија Исидро де Бурбон, одбио је да прихвати такву одлуку. Према традиционалном наследном праву које је заступао, шпанска круна припадала је њему.
По његовом имену присталице су назване карлистима. Дон Карлоса признавали су као краља Карлоса V, а питање престола убрзо је прерасло у много дубљи сукоб.
За карлисте је борба за Карлоса представљала одбрану читавог света који је нестајао пред налетом либерализма, секуларизације, револуције и нових политичких идеја. Бранили су поредак заснован на католичкој вери, наследној монархији, традиционалној породици и историјским правима старих шпанских покрајина.
Тако је један спор унутар династије Бурбон покренуо вишедеценијски рат за душу Шпаније.
„Бог, Отаџбина, Краљ“
Карлистичка идеологија сажета је у покличу: „Бог, Отаџбина, Краљ“. Иза те кратке формуле стајала је целовита политичка, верска и друштвена филозофија.
Према карлистичком учењу, држава је морала бити утемељена у хришћанском моралу. Власт је имала обавезу пред Богом, народом и историјом. Краљ своју легитимност није стицао политичком трговином и вољом тренутне парламентарне већине, већ наследним правом, традицијом и дужношћу да штити веру и опште добро.
Карлисти су бранили и такозване фуеросе, историјска права, повластице и облике самоуправе Наваре, Баскије и других шпанских области. Њихов покрет је због тога објединио монархизам, католички традиционализам, локални патриотизам и отпор централизацији земље.
Мадрид је у очима карлиста постајао средиште нове бирократске државе која је укидала вековна права покрајина, слабила утицај Цркве и рушила традиционалне друштвене односе. Отпор либерализму тако је постао и борба за очување историјског идентитета локалних заједница.
Крвави ратови за душу Шпаније
Први карлистички рат избио је 1833. године и трајао до 1839, односно у појединим областима до 1840. Био је то један од најкрвавијих европских грађанских сукоба XIX века.
Присталице Изабеле II браниле су либералну уставну монархију. Насупрот њима стајали су карлисти — монархисти, католички традиционалисти, сељаци, свештеници и становници области са снажним регионалним идентитетом.
Највећа карлистичка упоришта налазила су се у Навари, Баскији, деловима Каталоније и другим крајевима северне Шпаније. У тим областима рат је доживљаван као одбрана вере, начина живота и старих слобода од централне власти.
За карлисте либерална држава значила је насилни прекид са историјом. Модернизација је доносила укидање наслеђених права, потискивање Цркве, промену друштвеног поретка и потчињавање покрајина Мадриду.
После пораза у првом рату покрет је наставио борбу. Уследио је Други карлистички рат током четрдесетих година XIX века, а затим и Трећи карлистички рат од 1872. до 1876. године.
У сва три сукоба борба за престо била је видљиви део много дубљег историјског питања: каква ће бити будућност Шпаније и на којим вредностима ће почивати њена држава?
Три војна пораза нису угасила покрет. Карлизам је преживео захваљујући породичним везама, верским удружењима, сопственој штампи, ветеранима и култу сећања на погинуле. Припадност покрету преносила се са родитеља на децу, понекад током више генерација.
Карлизам је временом постао наслеђени идентитет, породична традиција и својеврсни завет.
Ратници са црвеним береткама
Карлисти су се на велику историјску позорницу вратили уочи Шпанског грађанског рата 1936. године. Њихове добровољачке јединице, познате као рекетес, придружиле су се националистичком устанку против Друге шпанске републике.
Посебно у Навари, карлистички добровољци представљали су једну од најорганизованијих и најмотивисанијих војних снага. Препознатљиви по црвеним береткама, католичким обележјима и дубокој оданости покрету, у рат су улазили уверени да бране хришћанску цивилизацију од комунизма, револуције и прогона Цркве.
Карлисти и генерал Франсиско Франко делили су снажан антикомунизам, католички идентитет и непријатељство према републиканском поретку. Њихове политичке визије водиле су ка различитим циљевима.
Франко је градио централизовану ауторитарну државу под својом личном контролом. Карлисти су очекивали обнову традиционалне монархије и долазак на власт династије коју су сматрали законитим наследником шпанске круне. Њихова одбрана историјских права покрајина није се уклапала у Франкову визију строго централизоване Шпаније.
Франков режим је 1937. године различите десничарске, монархистичке и фалангистичке организације присилно ујединио у једну политичку структуру. Карлистички покрет изгубио је велики део своје политичке независности и нашао се под контролом режима.
Карлисти су припадали победничком табору, а остварење њиховог главног циља је изостало. Њихов претендент није постао краљ, њихова замисао монархије није обновљена, а држава је остала под Франковом личном влашћу.
Скривени монархистички ред или чувари успомене?
Карлисти и данас постоје. Њихов утицај не може се поредити са временом када су подизали армије, контролисали читаве области и водили ратове против власти у Мадриду. Опстали су кроз мање политичке организације, културна удружења, часописе, верске скупове, комеморације и династичке кругове.
Њихови припадници окупљају се на местима некадашњих битака, носе традиционалне црвене беретке, истичу старе заставе и одају пошту погинулим борцима. Поједини међу њима карлизам доживљавају као политички програм који чека нову историјску прилику. Други га чувају као породично, верско и културно наслеђе.
Унутар савременог карлизма постоје дубоке идеолошке и династичке поделе. Једне организације остају привржене строгом католичком традиционализму, монархији и легитимизму. Друге су током друге половине XX века карлистичко наслеђе повезивале са регионализмом, федерализмом, самоуправљањем и социјалним реформама.
Под истим историјским именом данас делују групе са веома различитим политичким погледима, као и са различитим претендентима на карлистичку круну.
Управо ту почиње мистерија која прати покрет. Старе заклетве, краљевске лозе, затворени династички кругови, заставе, верске процесије и окупљања далеко од пажње шире јавности створили су простор за приче о тајном реду европских конзервативаца.
Нема поузданих доказа о постојању јединствене скривене карлистичке организације са европском командом. Постоје контакти, сродне идеје, породичне везе и сарадња међу католичким традиционалистичким и монархистичким круговима у различитим земљама. Њихов стварни обим тешко је прецизно утврдити, јер велики део тих активности не привлачи пажњу јавности и медија.
Последње братство старе Европе
Карлизам припада много широј европској реакцији на либералне револуције XIX века. Сродне идеје заступали су француски легитимисти, португалски мигелисти, противници италијанског уједињења и бројни католички монархистички кругови широм континента.
Ове покрете повезивало је уверење да политичка власт мора имати морални темељ, да вера треба да остане присутна у јавном животу, да историјска права заједница морају бити поштована и да се друштвени поредак не може бескрајно преуређивати према вољи пролазних политичких већина.
У њиховом погледу на свет, револуција је представљала прекид цивилизацијског континуитета и рушење поретка ствараног вековима.
Због тога су карлисти важни за разумевање савремене Европе. Њихова историја открива дубоке корене европског монархизма, католичког традиционализма и политичког отпора секуларизацији.
Сукоб традиције и модернизације, вере и секуларизма, централне државе и регионалних права траје готово два века. Карлисти су били међу првима који су у том сукобу подигли заставе и узели оружје.
Изгубили су ратове, остали без престола и завршили на маргинама политике. Идеја коју су бранили наставила је да живи кроз породице, удружења, верске заједнице и затворене монархистичке кругове.
Зато карлисти представљају једну од последњих живих сенки старе Европе, света краљевских заклетви, наследних права, верских процесија и оданости круни. Многи су тај свет прогласили мртвим. Његови чувари се, скоро два века касније, и даље окупљају под истим заставама и изговарају исте речи:
„Бог, Отаџбина, Краљ.“
