У Саксонији-Анхалт Алтернатива за Немачку прелази 40 одсто подршке бирача, док ЦДУ и СПД заједно једва достижу њен ниво. Избори се тамо одржавају у септембру и представљаће велику прилику да АфД пробије блокаду партиципирања у власти
Шестог септембра се одржавају избори у Саксонији-Анхалт, а две недеље касније, 20. септембра, у Мекленбургу-Западном Поморју и Берлину. Три покрајинска избора, на први поглед рутински део немачког федералног календара, а ипак ретко је неки циклус регионалних избора у последње три деценије изазвао толику нервозу као овај.
Разлог те нервозе стоји црно на бело у свакој анкети објављеној последњих месеци. У Саксонији-Анхалт Алтернатива за Немачку (АфД) прелази 40 одсто подршке, док ЦДУ и СПД заједно једва достижу њен ниво. Ако се те бројке потврде шестог септембра, догодиће се нешто што немачка послератна политика до сада није познавала: једна савезна покрајина могла би први пут у историји послератне Немачке да изабере премијера из странке коју остатак естаблишмента отворено третира као претњу демократији, ако се остатак система не сложи на нову рунду блокирања победника.
Слика је готово идентична и на националном нивоу. Према последњем недељном истраживању института ИНСА за лист Билд, у последњој јунској анкети АфД стоји на 29 одсто, док ЦДУ/ЦСУ пада на 22, а разлика од седам процентних поена највећа је измерена откако институт редовно спроводи ту анкету. СПД је у истом истраживању пала на 12 одсто, иза Зелених, док је председница АфД-а Алис Вајдел популарнија од сопствене странке.
Одговор естаблишмента на тај успон зове се противпожарни зид: формални договор свих релевантних немачких странака да ни под којим условима неће сарађивати са АфД-ом нити му омогућити учешће у власти. Замишљен је као изузетна мера, чин одбране демократије од екстремизма, и добио је институционални ослонац када је Савезна служба за заштиту устава АфД прогласила десничарском екстремистичком странком (gesichert rechtsextremistisch), што је званично отворило пут за појачано праћење и правно образложење искључивања.
Временом је постао нешто сасвим друго: алиби за естаблишмент који више не уме да победи АфД на изборима, па покушава да га порази декретом. У већини демократија изборни успех повећава изгледе странке за власт. У Немачкој, по овој логици, важи супротно, што је АфД јача, то су преостале странке одлучније у намери да је искључе, чак и када би то значило искључивање готово сваког трећег бирача.
Стратегија искључивања
Док АфД није била довољно јака да учествује у власти, одбијање сарадње носило је мали политички трошак. Та рачуница постаје много тежа када искључена странка доследно побеђује двоцифреном предношћу, како Саксонија-Анхалт сада илуструје. Ако се тренутне анкете обистине, АфД ће се појавити не само као највећа странка, већ као доминантна сила, а свака замислива коалиција која је искључује захтевала би да се странке са фундаментално различитим програмима уједине око јединог заједничког циља: спречавања победника избора да преузме власт.
Рачуница је следећа: у Саксонији-Анхалт ЦДУ, СПД, Зелени и ФДП заједно једва састављају математичку већину, и то само ако сви пређу изборни праг, што за Зелене и ФДП није извесно. Сваки коалициони сценарио без АфД-а претпоставља владавину странака које заједно не могу достићи ни пола гласова које АфД осваја сама. Колико је та стратегија постала крхка показује и то што је Савез Саре Вагенкнехт, додуше маргинална странка која се сама бори да пређе изборни праг, први пут јавно понудио АфД-у модел сарадње после избора у обе источне покрајине.
Политички трошак стратегије искључивања постаје видљив и ван парламента. Према подацима Савезне владе, у протеклој години забележено је 121 насиље над члановима и функционерима АфД-а, више него над свим осталим парламентарним странкама заједно. Непосредно пред кампању ситуација је ескалирала: недељу дана пре септембарске кампање, Државни заштитник упозорио је на планове левичарских екстремиста да АфД-ов партијски конгрес у Ерфурту блокирају нападима са кровова зграда, по узору на тактику Г20 у Хамбургу 2017.
Према писању листа Билд од 30. јуна, полиција Тирингије припрема највећу операцију у својој историји и страхује од доласка страних насилника који су контактирали групе са нереда на самиту Г7 у Женеви. Говори се о раскалашеном насиљу и мобилизацији каква није виђена у историји антифашистичког покрета.
Паралелно с тим, све чешћи су позиви на бојкот медија који дају простор неистомишљеницима и судске одлуке које естаблишменту дају за право да се финансијски укључи у кампању против једне једине странке. Правно, сваки појединачни потез можда и јесте брањив. Збирно, они слажу слику система који више не верује сопственим бирачима да могу донети „праву“ одлуку, па покушава да им избор унапред сузи.
Пад ЦДУ
Праву размеру проблема видимо на истоку земље. Више од три деценије после уједињења, Источна Немачка и даље гласа другачије од Западне. У Саксонији-Анхалт анкете АфД стављају изнад 40 одсто, далеко испред сваког противника. У Мекленбургу-Западном Поморју странка се креће око 35 одсто, готово двоструко више од владајуће СПД. Берлин је посебан случај: тамошњих 17 до 18 одсто резултат је специфичног урбаног бирачког тела, али чак је и ту АфД двоструко јача него 2023, што показује да раст странке више није искључиво источнонемачки феномен.
Корене тог незадовољства не треба тражити само у миграционој политици, иако је она несумњиво одиграла улогу. Одлука канцеларке да 2015. прими стотине хиљада миграната отворила је питање које надилази имиграцију: питање демократског легитимитета и тога ко заправо одлучује о саставу земље.
Постоји и опипљивија, економска страна приче. Цене енергије остале су структурно високе, конкурентност индустрије трпи, а симбол те кризе је Фолксваген, који се, према писању листа Билд од 27. јуна, спрема на отпуштање и до 140.000 радника широм света и рез од 50 милијарди евра у развоју до 2031. За милионе запослених то није апстрактна статистика, него директна претња егзистенцији, а управо та комбинација економског страха и осећаја да о сопственој земљи више не одлучују сами бирачи чини гориво које јача АфД.
Највећу цену те динамике плаћа ЦДУ Фридриха Мерца. Када се вратио на чело странке, Мерц је обећао оштрији конзервативни профил и поруку да се бирачи који су прешли АфД-у могу вратити без напуштања центра. Мање од две године касније, анкете га сврставају међу најнеомиљеније канцеларе у историји Савезне Републике, а контроверзни предлог пензијске реформе, којим је предвиђено да државна пензија више неће бити довољна да обезбеди животни стандард, само је продубио тај јаз, изазивајући оштре реакције чак и унутар сопствене коалиције.
Подршка ЦДУ пала је са Меркелкиних преко 40 одсто на двадесетак процената, на ниво на коме странка Конрада Аденауера и Хелмута Кола једва достиже половину АфД-ове подршке у Саксонији-Анхалт.
Хришћански демократи тиме су гурнути у дилему без доброг излаза. Померање удесно ризикује губитак центристичких бирача без гаранције да ће вратити оне који су већ отишли. Повратак Меркелкином курсу могао би само ојачати услове који су подстакли успон АфД-а. Септембарски избори ће зато мерити и више од Мерцове популарности: показаће да ли немачка традиционална умерена десница још увек може да апсорбује јавно незадовољство, или је та улога трајно прешла на другу странку.
Проблем је у томе што бирачи који напуштају ЦДУ и СПД не одлазе зато што не разумеју шта те странке нуде. Одлазе управо зато што то разумеју: више пореза и доприноса, каснија пензија, скупља енергија, миграција без јасног краја и економска политика која одлазећу индустрију прати студиозним извештајима уместо конкретним одговорима и одлукама. АфД им не нуди једноставна решења за ове проблеме, али нуди нешто што ЦДУ и СПД више не могу: осећај да их неко чује.
Утицај на Балкан
За Србију ово није далека политичка драма без последица. Немачка је највећа привреда Европске уније и једна од кључних чланица НАТО, али је и земља у којој живи једна од најбројнијих српских дијаспора на свету, стотине хиљада српских држављана и људи српског порекла, чији свакодневни живот директно зависи од политичке климе у Берлину. Оно што се догоди у Немачкој ретко остаје у Немачкој: преустрој тамошње политике прелива се на миграциону и енергетску политику ЕУ, на став према проширењу и Западном Балкану, па и на саму судбину преговора о чланству Србије.
Ако анкете не погреше, АфД ће у Саксонији-Анхалт однети победу какву етаблиране странке тамо нису виделе деценијама, а странка која је пре десет година једва прелазила изборни праг постаће прва сила у савезној покрајини са преко два милиона становника. Али септембар није само изборни тест.
Бирачи који напуштају ЦДУ и СПД не одлазе зато што не разумеју шта те странке нуде. Одлазе управо зато што то разумеју
Он је тачка после које се немачки политички систем више неће моћи правити да АфД не постоји. Странку је могуће искључити из владе, али не и из бирачког тела. Сваки покушај да се формира коалиција без победника избора, сваки следећи мандат владе којој недостаје легитимитетан одговор на то зашто сваки трећи бирач гласа за странку која не сме да влада, продубљиваће кризу уместо да је решава.
Досадашње искуство говори да ће естаблишмент покушати тачно то: још једну коалицију без АфД-а, још једно објашњење да је резултат аномалија, још један циклус одлагања. Септембар ће показати да ли за такву стратегију још увек постоји довољно политичке воље и аритметичке могућности. А ако се покаже да не постоји ни једно ни друго, немачки политички систем суочиће се са питањем на које послератна Савезна Република никада није морала да одговори: шта када противпожарни зид постане скупље бранити него срушити. Тај тренутак ће се звати септембар 2026, и бројке неће дозволити да прође без одговора.
Филип Гашпар је публициста, политички саветник и члан странке Алтернатива за Немачку. Редовни је аутор у немачким и међународним медијима као што су „JUNGE FREIHEIT“, „The European Conservative“ и други. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: instagram/alice.weidel
