Миршајмер упозорава: Вашингтон улази у опасну фазу глобалног пренапрезања

Док западни медији покушавају да представе како Америка и даље без већих проблема контролише глобални поредак, један од најпознатијих америчких геополитичких теоретичара John Mearsheimer у интервјуу за емисију Switzerland with Tom Switzer изнео је потпуно другачију слику света. Његова анализа није звучала као тријумфалистичка прича о америчкој моћи, већ као озбиљно упозорење да се Сједињене Државе налазе у фази опасног геополитичког пренапрезања, у тренутку када покушавају истовремено да воде сукоб са Ираном, обуздавају Кину, подржавају Украјину и контролишу глобалну безбедносну архитектуру.

Највећу пажњу изазвао је део разговора који се односи на Иран. Миршајмер је отворено довео у питање смисао новог америчког бомбардовања, подсећајући да је претходна кампања трајала 40 дана и да није донела резултат који је Вашингтон очекивао. Његова кључна теза била је једноставна: ако први напад није сломио Иран, шта Америка сада може да уради другачије? Управо у том питању лежи суштина његовог упозорења. По његовом мишљењу, свака нова америчка интервенција морала би да буде далеко агресивнија и интензивнија, а то би Ирану дало снажан мотив да отвори читав низ асиметричних удара широм Персијског залива.

Миршајмер посебно наглашава да Иран поседује способност „другог удара“, што значи да би након америчке ескалације могао озбиљно да угрози Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате и најважније енергетске руте света. Последице таквог сценарија, према његовој процени, не би биле ограничене на Блиски исток. Глобално тржиште нафте доживело би тежак потрес, а светска економија ушла би у нову фазу нестабилности. Управо зато Миршајмер сматра да је Вашингтон ушао у веома опасну зону у којој сваки наредни потез носи далеко веће ризике него што су многи спремни да признају.

Посебно је занимљиво што Миршајмер у читавој причи о Ирану не види само блискоисточну кризу, већ и део много ширег глобалног надметања. Он сматра да Кина пажљиво посматра како се Америка све дубље везује за Блиски исток, јер сваки амерички ресурс потрошен у Персијском заливу слаби способност Вашингтона да обузда Пекинг у Азији. Ипак, истовремено упозорава да Кини не одговара потпуни хаос. Пекинг, као огромна извозна економија, зависи од стабилности светског тржишта и сваки велики глобални економски потрес директно би погодио кинески раст. Због тога Миршајмер сматра да Кина има интерес да се сукоб са Ираном што пре смири, чак и ако јој краткорочно одговара америчка преокупираност Блиским истоком.

Управо у том делу интервјуа Миршајмер отвара и тему будућег глобалног поретка. По његовом мишљењу, најважнија борба између Америке и Кине неће се водити само кроз војне савезе и поморске руте, већ кроз технологију, индустријску моћ и контролу будућих економских система. Вештачка интелигенција, квантне технологије, енергетска транзиција и индустријска база постају главно бојно поље 21. века. Зато он сматра да је кинески успон далеко озбиљнији него што су америчке елите дуго веровале.

Говорећи о Тајвану, Миршајмер је приметио да Доналд Трамп током посете Пекингу није желео да додатно провоцира Кину. По његовој оцени, Вашингтон не може да се одрекне подршке Тајвану, али истовремено не жели нову кризу у Источној Азији док је већ дубоко укључен у блискоисточни сукоб и украјински рат. Управо зато Миршајмер сматра да је сукоб Америке и Кине „уграђен у саму структуру међународног система“. Није реч о личним симпатијама или антипатијама лидера, већ о судару две велике силе које истовремено желе доминацију у својим регионима.

Један од најконтроверзнијих делова интервјуа односио се на Украјину. Док западни медији последњих месеци инсистирају на наративу о руском слабљењу, Миршајмер тврди да реалност на терену изгледа потпуно другачије. По његовим речима, Русија споро, али континуирано напредује, док Украјина има све озбиљније проблеме са мобилизацијом, људством и одржавањем фронта. Он сматра да је Русија фактички већ добила рат и да је сада главно питање колико ће још територије успети да освоји пре евентуалног политичког решења.

Посебно је критиковао западну медијску слику рата, тврдећи да постоји огроман раскорак између пропаганде и реалног стања на фронту. По његовом мишљењу, западне владе и медији имају снажан интерес да стално представљају Русију као силу која је пред сломом, јер је то неопходно за одржавање подршке јавности наставку рата.

Можда најважнија порука читавог интервјуа лежи у Миршајмеровој оцени да Америка покушава да истовремено води превише великих геополитичких сукоба. Он не тврди да су Сједињене Државе изгубиле моћ. Напротив, сматра да Америка и даље остаје најмоћнија држава света. Међутим, проблем је у томе што Вашингтон све теже одређује границе сопствених могућности. Управо зато се Миршајмер враћа старој мисли америчког председника Џона Квинсија Адамса да Америка не сме „ићи светом тражећи чудовишта која ће уништити“.

У тој реченици Миршајмер види суштину данашње кризе америчке стратегије. Покушаји извоза демократије силом, рушења режима и непрекидног глобалног интервенционизма довели су Вашингтон у ситуацију да истовремено отвара фронтове широм света, док се глобални баланс моћи убрзано мења. А управо у таквим историјским тренуцима, упозорава Миршајмер, највеће силе најчешће праве најопасније грешке.