Од Тукидидове замке до Ормуског мореуза свет улази у еру глобалног надметања две суперсиле
Пише: Данијел Кулачин
Самит Доналда Трампа и Си Ђинпинга у Пекингу представљао је покушај две најмоћније државе света да успоре процес који све више подсећа на историјски образац сукоба између старе и нове силе. Америка и Кина данас су економски, технолошки, геополитички и војни ривали који се боре за облик будућег светског поретка.
Иако су обе стране покушале да јавности пошаљу поруку стабилности, ток разговора открио је дубоку структуралну кризу односа Вашингтона и Пекинга. Та криза траје годинама, а данас улази у фазу у којој се укрштају питања Тајвана, Ирана, вештачке интелигенције, енергетике, трговине, војног присуства у Пацифику и контроле глобалних транспортних рута.
Овај сусрет има значај који превазилази класичну дипломатију. Он представља покушај управљања глобалном транзицијом моћи.
КИНА ВИШЕ НЕ ПРИХВАТА АМЕРИЧКУ ХЕГЕМОНИЈУ
Најважнија порука самита није била директно изговорена, већ се видела у понашању Си Ђинпинга. Кина више не наступа као држава која тражи место у америчком поретку. Она себе доживљава као равноправну силу која има право на сопствену сферу утицаја, сопствене безбедносне интересе и сопствени модел развоја.
Вашингтон је деценијама функционисао у свету у којем су Сједињене Државе биле једина суперсила. Данас се тај свет мења. Кина је постала највећи трговински партнер великог дела планете, њен технолошки напредак драматично убрзава, а економска снага постепено се претвара у политичку и војну моћ.
Америка не страхује од кинеске економије већ од могућности да Пекинг временом преузме контролу над кључним тачкама светске трговине, технологије и безбедности у Азији.
ТАЈВАН КАО НАЈОПАСНИЈА ТАЧКА ПЛАНЕТЕ
Си Ђинпинг је током разговора јасно ставио до знања да Пекинг питање Тајвана посматра као централно безбедносно и суверенистичко питање у односима са Сједињеним Државама. Кинеско руководство Тајван доживљава као тему од највишег националног интереса и једну од кључних тачака будућих односа две светске силе.
За Пекинг, Тајван представља симбол националног јединства и кључну геостратешку тачку у Пацифику.
За Америку, Тајван представља централну карику система који спречава кинеску доминацију у Азији.
Сједињене Државе деценијама граде ланац савезништава и војних база од Јапана и Јужне Кореје до Филипина и Гуама. Тај систем има циљ да ограничи кинеско ширење у Пацифику и задржи америчку контролу над најважнијим поморским правцима света.
Питање Тајвана представља судар две визије светског поретка.
ТУКИДИДОВА ЗАМКА И СТРАХ ОД ВЕЛИКОГ СУКОБА
Током самита поново је поменута чувена „Тукидидова замка“. То је теорија која описује опасност да раст нове силе доведе до сукоба са старом силом која осећа да губи доминацију.
Историја је пуна таквих примера. Спарта и Атина. Британија и Немачка. Хладни рат између Америке и Совјетског Савеза.
Данас свет посматра нову верзију истог процеса.
Кина економски и технолошки расте брже него било која сила у модерној историји. Америка покушава да тај успон успори кроз трговински рат, технолошке санкције, ограничење приступа чиповима, војно присуство у Азији и јачање савезништава у Индо Пацифику.
Међутим, године трговинског рата нису зауставиле Кину.
Пекинг је убрзао развој сопствене индустрије, вештачке интелигенције, производње чипова и глобалних инфраструктурних мрежа.
Америка је схватила да више није довољно бити најјача сила. Сада покушава да спречи настанак равноправног конкурента.
ИРАН ОРМУЗ И ЕНЕРГЕТСКА БЕЗБЕДНОСТ
Посебно важан сегмент разговора био је везан за Иран и Ормуски мореуз.
Ормуз представља један од најважнијих енергетских пролаза на свету. Огроман део светске нафте пролази управо тим коридором. Свако затварање или дестабилизација Ормуза изазива глобалне економске потресе.
Трамп је након самита објавио да Кина подржава отварање Ормуза и да не жели да Иран дође до нуклеарног оружја.
Кина купује огромне количине нафте са Блиског истока, укључујући Иран, Саудијску Арабију и друге арапске државе. Њој није у интересу дестабилизација Персијског залива.
Истовремено, Пекингу одговара ситуација у којој Америка троши велике ресурсе на Блиски исток док Кина јача у Азији.
То представља суштину модерне геополитике у којој ниједна страна не жели директан сукоб, али обе покушавају да исцрпе противника кроз више паралелних криза.
ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА КАО НОВО ГЕОПОЛИТИЧКО БОЈНО ПОЉЕ
Једно од најважнијих питања самита било је и питање вештачке интелигенције.
Свет улази у еру у којој ће доминација у AI технологијама значити доминацију у економији, војсци, обавештајним операцијама и медијском утицају.
Америка покушава да задржи контролу над производњом најнапреднијих чипова и софтверских система, док Кина убрзано гради сопствену инфраструктуру и сопствене технолошке гиганте.
Ово је питање цивилизацијске моћи.
Држава која буде контролисала AI контролисаће глобалне информационе токове, аутономне војне системе, финансијске токове, дигитални надзор, индустријску производњу, медијску перцепцију и будућу структуру светске економије.
Због тога се америчко кинески сукоб све више сели у домен технологије.
РУСИЈА КИНА И КРАЈ НИКСОНОВЕ СТРАТЕГИЈЕ
Посебно је занимљиво поређење са 1972. годином када је Ричард Никсон отворио односе са Кином како би ослабио Совјетски Савез.
Данас је ситуација потпуно другачија.
Америка би желела да одвоји Русију од Кине, али Москва и Пекинг постају све ближи.
Рат у Украјини додатно је учврстио руско кинеско партнерство.
Кина је схватила да је Русија неопходан геополитички ослонац у борби против западног притиска, док Москва у Пекингу види економског и политичког партнера који може да ублажи западне санкције и изолацију.
То представља један од највећих стратешких проблема Вашингтона.
ШТА ОВО ЗНАЧИ ЗА СРБИЈУ
Србија мора пажљиво да прати процесе који се дешавају између Америке, Кине и Русије, јер се глобални поредак убрзано мења.
Свет улази у еру технолошких блокова, енергетских ратова, борбе за транспортне коридоре, контроле сировина, AI доминације и новог геополитичког сврставања.
За Србију то значи да мора да очува политичку флексибилност и способност разговора са свим центрима моћи.
Србија мора да развија сопствену енергетску безбедност, јер ће енергија бити једно од главних оружја 21. века.
Потребна су већа улагања у технологију, образовање и вештачку интелигенцију, јер ће државе које закасне у технолошкој трансформацији постати периферија новог света.
У времену глобалне нестабилности мала држава опстаје ако има јасну националну стратегију, институције и способност да препозна дугорочне промене пре других.
Сусрет Трампа и Си Ђинпинга није решио кризе савременог света, али је показао да човечанство улази у нову епоху у којој ће се одлучивати ко контролише економију, технологију, енергију и безбедност 21. века.
У таквим временима мали народи морају бити опрезни, организовани и државнички мудри.
