Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Победа Петера Мађара на изборима у Мађарској није била тек политичка смена власти. Она представља много дубљи рез и удар у саму структуру система који је Виктор Орбан градио више од шеснаест година. Тај систем није био само политички, већ и медијски, психолошки и друштвени оквир у којем се обликовала перцепција стварности читаве нације.
Мађар је одмах након победе започео процес разградње онога што се у јавности све чешће назива „пропагандном машином“ Фидеса. Управо тај механизам омогућио је Орбану да не само победи на четири узастопна избора, већ и да политички простор доведе у стање готово потпуне доминације. Међутим, суштина овог процеса не налази се у техничкој промени медијског система, већ у психолошком ефекту који неминовно следи.
Петер Мађар је и сам најавио да ће његова победа имати ефекат тренутка у којем се руши конструисана стварност, а појединац се суочава са истином коју раније није могао да види. Тај тренутак описао је као стање „когнитивне дисонанце“, у којем бирачи неће одмах променити своја уверења, јер је њихов поглед на свет годинама био систематски обликован. И ту долазимо до кључне тачке, пропаганда није функционисала само као инструмент власти, већ је постала саставни део свакодневице.
Према речима Дејвида Пресмана, који је функцију амбасадора Сједињених Америчких Држава у Мађарској обављао од 2022. до 2025. године, јавност није била само изложена пропаганди, већ се на њу и навикла, па чак и индиректно учествовала у њеном финансирању кроз порески систем. Тај модел представља један од најсложенијих облика савремене политичке комуникације грађани финансирају систем који обликује њихову перцепцију стварности. „Орбан је користио софистицирану пропагандну кампању финансирану од стране пореских обвезника, засновану на страху“, изјавио је Пресман. „Пажња јавности систематски је усмеравана ка питањима која у суштини нису постојала, како би се избегло суочавање са стварним проблемима.“ Таква стратегија годинама је давала резултате. Један од разлога њене ефикасности био је тај што ју је било готово немогуће избећи.
Пропагандни садржаји нису били ограничени само на политичке емисије или информативне програме они су били дубоко интегрисани у свакодневни медијски ток. Чак су и током спортских преноса, попут фудбалских утакмица на државним каналима, емитовани политички билтени, што јасно говори о степену продора у јавни простор. Ипак, упркос свему томе, појавио се паралелни политички ток. Мађар је своју кампању градио потпуно супротно том моделу. Док је Орбан контролисао радио-таласе, телевизију и билборде, Мађар је кренуо одоздо из локалне заједнице. Уместо централизоване медијске доминације, ослонио се на директан контакт са грађанима. Током две године обишао је више од 700 градова и села, што представља један од најинтензивнијих политичких теренских ангажмана у савременој европској политици. Та стратегија донела је резултат управо тамо где се то најмање очекивало у руралним деловима Мађарске.
Према Пресману, реч је о срединама које су биле „потпуно искључене“ из политичког плурализма и практично затворене унутар утицаја Фидеса. Овде се открива суштинска динамика није срушен само један медијски систем, већ је разбијен монопол над стварношћу. Да би се разумела пуна тежина ових процеса, неопходно је сагледати и улогу актера који стоје иза политичких и дипломатских токова. Дејвид Пресман није само бивши амбасадор. Његова каријера обухвата више деценија рада у самом језгру америчке спољне политике. Још током администрације Била Клинтона био је део тима Медлин Олбрајт, док је 2004. године радио у безбедносном тиму генерала Веслија Кларка. Касније је сарађивао са Џоном Керијем, а у време Барака Обаме обављао је функције у Министарству унутрашње безбедности и Савету за националну безбедност, као и дужност амбасадора Сједињених Америчких Држава при Уједињеним нацијама за посебне политичке задатке. Након изласка из државне службе 2016. године, прелази у приватни сектор, где постаје директор фондације за правду породице Клуни и партнер у адвокатској фирми блиској политичким структурама у Вашингтону.
Са таквим искуством и мрежом контаката, његово присуство у Мађарској није било само дипломатско питање, већ део ширег геополитичког оквира. Управо у том контексту отвара се питање да ли је и у којој мери подршка Петеру Мађару долазила кроз међународне канале? Иако директни докази остају у домену политичких интерпретација, сама структура односа указује на могућност да је промена власти у Мађарској део ширег процеса редефинисања односа у Европи. Друштва која годинама функционишу унутар јединственог медијског наратива не пролазе кроз промене без последица. „Когнитивна дисонанца“ коју је Мађар најавио може довести до дубоких политичких и друштвених подела. Један део становништва наставиће да брани стару слику света, док ће други покушати да изгради нову. У том судару не руши се само политички систем руши се поверење. А без поверења, свака власт, без обзира на снагу, остаје привремена. Мађарска се данас не налази само на прелазу између две власти, већ на граници између две стварности. Једна је грађена годинама, систематски и контролисано. Друга тек настаје, у хаосу разбијених наратива и супротстављених тумачења.
Питање више није да ли ће доћи до промене, већ ко ће контролисати њен исход. Свака промена у Мађарској неминовно има одјек у Србији. Не ради се само о суседној држави, већ о важном политичком, економском и енергетском партнеру. Од односа Београда и Будимпеште у великој мери зависе регионална стабилност, инфраструктурни пројекти и позиционирање Србије у ширем европском контексту. Уколико нова власт у Мађарској крене у правцу редефинисања спољне политике, посебно у односу на Европску унију и Сједињене Америчке Државе, Србија ће се суочити са новим изазовом како очувати стратешке односе, а истовремено сачувати сопствену политичку самосталност. Промене ће се најпре осетити у неколико кључних области. Мађарска је један од најважнијих транзитних праваца за енергенте ка Србији, па свака промена њене енергетске политике може директно утицати на снабдевање и цене. Током претходних година односи између Београда и Будимпеште били су изузетно блиски, али ново руководство може тај однос променити или га условити другачијим политичким захтевима. Истовремено, промене у политичком курсу могу утицати и на националне заједнице, што захтева пажљив и уравнотежен приступ са обе стране. У оваквим околностима Србија не сме реаговати импулсивно нити везивати своју стратегију за појединачне политичке актере. Потребан је хладан и промишљен приступ заснован на дугорочним интересима.
Србија мора градити односе са државом Мађарском, а не са тренутним властима. Промене у Будимпешти не смеју значити прекид сарадње, већ њено прилагођавање новим околностима. Свако ослањање на један правац или једног партнера носи ризик, због чега је неопходно убрзати диверсификацију извора и рута снабдевања. Искуство Мађарске јасно показује колико медијска структура може обликовати друштво. Србија мора градити систем који неће бити ни инструмент пропаганде ни простор потпуног хаоса, већ оквир у којем се чува стабилност и поверење грађана. Уместо пасивног праћења догађаја, Србија треба да буде активан фактор који гради односе са свим релевантним актерима како у Будимпешти, тако и у другим центрима моћи. Промена у Мађарској није изолован догађај. Она је део ширег процеса преобликовања политичке мапе Европе. За Србију, то није ни претња ни прилика сама по себи већ тест политичке зрелости.
Држава која разуме сопствени интерес не реагује на промене она их предвиђа и користи.
Управо у томе мериће се снага Србије у годинама које долазе.
