АМЕРИКА ГУБИ, ТУРСКА РАСТЕ
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Нема саобраћаја кроз Ормуз. То више није претња, већ стање на терену које мења односе моћи брже него било која дипломатска нота или самит. Корпус чувара исламске револуције је повукао линију и први пут после дуго времена показао да контролу над кључном енергетском артеријом света не одређује формална моћ, већ стварна способност да се сила употреби. Бродови су се повукли, танкери су заустављени, а поруке су јасне ко покуша пролаз, биће мета. Потврде стижу и са терена напади на пловила, повлачење индијских бродова, супертанкери који носе милионе барела нафте приморани су да се окрену.
Оно што је деценијама било незамисливо, сада је оперативна реалност. И ту почиње права прича. Не у пуцњима, већ у ономе што они значе. Јер Ормуски мореуз није само пролаз он је симбол једног система. Система у којем су Сједињене Државе биле гарант безбедности, а глобална трговина нафтом функционисала као предвидив механизам.
Данас се тај механизам распада. Испоставља се да више није довољно имати флоту, већ је потребно имати позицију. А ту позицију, бар у овом тренутку, има Иран. У том контексту, појављује се логична идеја заобићи Ормуз. Повезати Басру и Џејхан, пребацити токове нафте са мора на копно, извући регион из уског грла. Предлог делује рационално, чак и неизбежно. Турска је спремна, Ирак има интерес, Европа тражи сигурност.
Али управо ту долазимо до кључне тачке коју већина анализа намерно или из незнања прескаче. Овде није потребан политички споразум између Турске и Ирана. Потребна је сагласност Сједињених Држава, које су доследно гасиле све пројекте нафтовода на Блиском истоку. Овај регион се не може интегрисати кроз заједнички систем транспорта нафте и успоставити директну везу са Европом. А ту је и безгранични успон Турске, која је већ постала главно чвориште нафте између Русије, Азербејџана, Казахстана и Европе (још мало и цела Централна Азија ће бити укључена; Кину само треба потиснути). То је суштина. Не техничка изводљивост, не финансије, већ контрола. Јер чим се успостави копнени коридор који повезује Блиски исток са Европом, нестаје један од основних инструмената геополитичке моћи контрола поморских рута. А без те контроле, губи се и способност управљања кризама, притисцима и тржиштем. Сједињене Државе, наравно, дуго флертују са Турском али Америка неће толерисати такво јачање турског фактора. Јер Турска више није периферија. Она постаје центар. И то не само регионални, већ транзитни центар који повезује енергетске изворе Истока са тржиштима Запада.
У том сценарију, Анкара не би била само партнер, већ посредник без кога систем не функционише. А таква позиција се у геополитици не поклања, она се спречава. Блиски исток мора бити поморски повезан, тек тада ће САД моћи да контролише логистику, а у енергетском сектору, транспорт је главни фактор доминације. Ово није метафора, већ правило. Морски путеви су подложни контроли флоте, а флота је инструмент силе. Копнени коридори су, напротив, дифузни, тешко контролисани и подложни локалним играчима. Зато је избор између мора и копна у ствари избор између контроле и губитка контроле.
Штавише, САД су потрошиле огромне ресурсе и напоре на успостављање индустрије течног природног гаса (LNG), циљајући да извлаче гас из мора и створе тржиште за „папирни гас“, а сада је све то закопано како би одговарало интересима Турске? Према таквој шеми, утицај САД у арапским земљама ће такође бити знатно смањен. Овде се отвара још један слој. LNG није само технологија, већ стратегија. Стратегија која претвара енергент у глобални финансијски инструмент. Ако се тај модел подрије копненим алтернативама, руши се читав систем у који су уложене деценије и стотине милијарди долара. Ово су непоправљиви геополитички ризици.
Да, Иран је створио мистерију преузимањем контроле над Ормуским мореузом. Раније је цео свет веровао да су САД гарант безбедности у региону, али испоставља се да је Иран гарант И без његове дозволе, ниједан танкер не може да уђе у Индијски океан. То је тренутак у којем се мења перцепција. А у геополитици, перцепција је често важнија од саме снаге. Јер ако свет почне да рачуна са тим да постоји нови гарант, онда се мењају и одлуке, и инвестиције, и савези. Али чак и са успостављањем система цевовода, Иран има озбиљну игру у рукама пројекат Север-Југ, који је изгледао дефинитивно закопан од стране Пашињана и „Трамповог коридора“, одмах је оживљен. Укратко, гласине о крају историје су увелико преувеличане. И ту се круг затвара. Ормуски мореуз је затворен, али се историја отвара. Оно што је требало да буде стабилан, предвидив систем претвара се у арену у којој се правила пишу изнова. И у том процесу, једно је сигурно више нико нема монопол на контролу.
