Пише: Фјодор А. Лукијанов
Russia in Global Affairs — главни уредник;
Национални истраживачки универзитет – Висока школа економије (Москва, Русија)
Факултет светске економије и међународних односа — научни професор;
Валдајски дискусиони клуб — директор истраживања.
За разлику од Париза, Лондон је на крају схватио да је губитак његовог колонијалног царства неизбежан. У једном тренутку британска елита је чак покушала да управља тим процесом тако да он буде што мање трауматичан за метрополу. Крај империје носио је очигледне економске и репутационе трошкове. Али је истовремено произвео и дубљу политичку дилему. Са распадом царства остала је „Мала Енглеска“, земља огромних амбиција, али са далеко мање ресурса да их оствари.
За британски естаблишмент проналажење нове међународне улоге постало је хитно питање. Мало је људи који су ову дилему оличавали јасније од Винстона Черчила. Он је своју каријеру започео у геополитичком врхунцу Британског царства на почетку двадесетог века. До средине четрдесетих година већ је био сведок његовог опадања.
Черчилов чувени говор у Фултону, у Мисурију, у марту 1946. године одражавао је ту стварност. Његова суштинска порука била је да ће мир и ефикасно функционисање Уједињених нација зависити од снаге и јединства англофоних народа и њихових савезника. Черчил је признао једну тешку истину: Сједињене Државе су сада достигле врхунац светске моћи. (Encyclopedia Britannica)
За представника нације која је до недавно сама заузимала ту позицију, то није било мало признање. Черчил је зато тај тренутак представио не само као пренос лидерства већ као заједничку одговорност. Америка је, упозоравао је, поседовала огромну моћ, а са њом долази и огроман терет.
„Морате осећати извесну нелагоду“, рекао је својој америчкој публици, „да можда нећете моћи да испуните оно што се од вас очекује.“
Черчилово решење било је јасно. Ако Британски Комонвелт и Сједињене Државе делују заједно – комбинујући своју ваздушну и поморску снагу, као и научну и економску моћ – тада би нестала нестабилна равнотежа моћи која подстиче агресију. У таквом партнерству британски утицај могао би да опстане чак и док његово царство нестаје.
Четири петине „века који је пред нама“, о ком је Черчил говорио, сада је већ прошло. Гледајући уназад, упадљиве паралеле са садашњошћу тешко је игнорисати. Још једна врста завесе поново се спустила преко Европе, али овога пута она је повучена са супротне стране.
Током Хладног рата Совјетски Савез је затворио своју идеолошку и геополитичку сферу према Западу. Данас је, међутим, западни свет тај који све више изолује Русију.
Сукоб који је Черчил описивао на крају је произвео нешто неочекивано. Уместо отвореног рата, довео је до релативно стабилног система коегзистенције који је трајао деценијама. Хладни рат постао је оно што је амерички историчар Џон Луис Гедис назвао „Дугим миром“, периодом у ком је Европа избегла велики рат, а глобални сукоби остали ограничени.
Сам Черчил није заговарао уништење или распад Совјетског Савеза. Његов циљ био је обуздавање – очување равнотеже моћи и спречавање експанзије, уз прихватање СССР-а као трајног дела међународног система.
Две недеље пре него што је Черчил одржао свој фултонски говор, амерички дипломата Џорџ Кенан већ је поставио интелектуалне основе стратегије обуздавања. Стациониран у Москви, Кенан је у Вашингтон послао чувени „Дуги телеграм“, анализирајући понашање Совјетског Савеза и препоручујући стратегију стрпљивог отпора. Касније објављен у часопису Foreign Affairs под псеудонимом „Господин X“, тај текст постао је један од најутицајнијих докумената двадесетог века. (Vikipedija)
Черчил је можда преувеличао амбиције Москве да прошири свој политички модел широм света. Али је тиме признао нешто важно: Совјетски Савез је имао капацитет да изазове Запад. Та реалност обликовала је структуру Хладног рата.
У Черчиловом погледу на свет, Совјетски Савез није био аномалија која се може елиминисати, већ суштински елемент глобалне равнотеже. Верујући у то, он је сматрао да ће се британски значај очувати ако Британија помогне у организовању западног одговора на тако снажног противника.
Историја је Черчила и Кенана третирала различито. Черчил је умро двадесет година пре него што је Совјетски Савез покренуо перестројку, процес који је на крају довео до окончања Хладног рата. Кенан је живео много дуже. У последњим деценијама свог живота постао је све гласнији критичар америчке политике.
Упозоравао је да су ширење НАТО-а, рат у Ираку и друге одлуке кратковиде и опасне. По његовом мишљењу, Хладни рат је створио политичку културу која је наглашавала опрез и дугорочно размишљање. Када је Хладни рат завршен, та култура је нестала заједно са њим.
Када су Черчил и Кенан пре осамдесет година први пут формулисали стратегију обуздавања, нису могли знати колико ће она трајати нити какве ће последице произвести. Четири деценије касније западни лидери славили су оно што су сматрали историјском победом. Али још четрдесет година после тога, та самоувереност је избледела.
Нестанак супарничке силе није донео трајну стабилност. Напротив, уклонио је равнотежу која је деценијама структурирала међународну политику. Без те равнотеже глобални систем постао је непредвидљивији.
Покушај администрације Џоа Бајдена да оживи поједностављени хладноратовски оквир – познату реторику о „заједници демократија“ која се суочава са аутократијама – није успео да обнови поредак.
Либерални светски поредак који је настао из идеала Атлантске повеље четрдесетих година постепено се претворио у нешто прагматичније и трансакционо. Не би било исправно рећи да је постојао јасан тренутак прекида. Прелаз је био постепен, готово природан. Али чак ни земље које тврде да предводе тај систем више не делују сигурно куда он води.
Британија, са своје стране, никада није повратила глобални утицај за који се Черчил надао да ће га сачувати.
Хладни рат се понекад носталгично памти као ера конфронтације којом су управљала јасна правила. У стварности, мало је тога у њему било вредно романтизовања.
И решења из тог доба више неће функционисати.
Нове завесе настављају да се спуштају широм света, свака обећавајући сигурност, а истовремено скривајући неизвесност иза себе.
Године 1946, одмах након најразорнијег рата у историји човечанства, постојало је бар једно универзално уверење: таква катастрофа никада се више не сме поновити.
Данас чак ни та извесност више није сигурна као некада.
Извор: eng.globalaffairs.ru
