Пише: Франо Yехуда Колономос Мартинчевић
Ко има право „исправљати“ повијест Холокауста у Босни и Херцеговини — и по којим мјерилима? Расправа о хисториографији не води се само око чињеница, него и око начина на који се одговорност распоређује, наглашава или релативизира. Када се повијест представља као корекција, вриједи пажљиво погледати и критерије те корекције.
Већ сам наслов чланка Ричарда Њуела
„Bosnian Holocaust Historiography: A corrective note“,
објављеног 28. фебруара 2026. на платформи
The Times of Israel Blogs,
сугерише корекцију наводних повијесних дисторзија и успостављање моралне јасноће. Управо та почетна претпоставка заслужује провјеру. Ко најављује „исправак“, полаже право на епистемолошки ауторитет. Он се не позиционира као учесник дебате, већ као њена уређујућа инстанца. Та самопозиција није неутрална. Она структурира цијели текст.
Текст почиње тезом да
@MiloradDodik
стратешки користи повијест Холокауста како би служио политичким циљевима. Такво тумачење може бити легитимно. Но оно успоставља моралну асиметрију: тамо политичар који инструментализира повијест, овдје повјесничар који је исправља. Та супротност дјелује јасно, али је у својој основи реторички конструкт. Већ и сам избор онога што се наглашава, релативизира или емоционално продубљује представља облик оквира.
Приказ злочина усташа точан је. Јасеновац је био мјесто систематске окрутности. Срби, Жидови и Роми су убијани. Једнако тако, упозорење на антисемитску колаборацију дијела четничког покрета и улогу Недићева режима повијесно је утемељено. Но уочљива је наративна интензивност. Гдје се тематизира српска или хрватска колаборација, наглашава се идеолошка радикалност. Антисемитизам се приказује структурно, конзистентно, недвосмислено смјештено.
Тек након тога текст се окреће улози Бошњака. И овдје се наводе неугодне чињенице: бошњачки усташки дужносници, судјеловање у масакрима, СС-дивизија Ханџар, документирани злочини, укључујући и над Жидовима. Но уградња се битно разликује. Након сваког именовања слиједи контекстуализација. Број регрута био је мањи од очекиваног. Химлер је морао смањити јединицу. Ангажман је дошао касно. Идеолошка класификација релативизира се прагматичним напоменама.
Контекст је важан. Но контекст није вриједносно неутралан. Може објашњавати или олакшавати. Ако се код српских колаборационистичких структура идеолошка блискост јасно именује, док се бошњачко судјеловање првенствено оквирује околностима, присилама и ограниченим досегом, настаје наративна асиметрија.
Асиметрија одговорности: Како се пише „корекција“ повијести
Одговорност се не мјери само бројкама. Без обзира на величину јединице, Waffen-SS остаје Waffen-SS. Ханџар је 1944. у сјевероисточној Босни починио тешке злочине над српским цивилима, док се масакр над 22 мађарска Жидова у Тузли у тексту своди на рубни, готово занемарив детаљ.
Још јасније постаје структура у опсежном дијелу о причама о спасавању. Спасавање сарајевске Хагаде од стране Дервиша Коркута, помоћ обитељи Хардага, локални просвједи, лажни документи, број признатих Праведника међу народима. Те су приче стварне и часне. Заслужују сјећање. Но њихова наративна разрада детаљна је, емоционална, персонализирана. Добијају простор и моралну дубину. Насупрот томе, судјеловања се додуше именују, али не упоредиво разрађују. То не ствара експлицитну изјаву о невиности, али ствара имплицитну хијерархију.
Спасавање насупрот судјеловању – селективна морална будност
Сарајево се приказује првенствено као мјесто моралне солидарности и спасавања. Српски и хрватски актери појављују се првенствено у улогама починитеља или у контексту отворено екстремистичких струја. Расподјела улога не догађа се отвореном тврдњом, већ тежином, расподјелом простора и језичном интензивношћу.
Чињеница да је међу 49 Праведника међу народима из Босне и Херцеговине чак 28 било Бошњака представља часну и изузетно високу квоту с обзиром на околности. Међутим, код жидовског предратног становништва од око 14.000 људи, од којих је око 12.000 убијено, тих 28 спаситеља не мијења чињеницу да је судјеловање у усташким и СС-структурама повијесно документирано. Значајно је управо то што се та квота цијени као изузетно висока, док се судјеловање у нацистичким формацијама првенствено контекстуализира и релативизира.
Када се једна заједница приповиједа првенствено преко својих прича о спаситељима, а друге првенствено преко својих фигура починитеља, настаје морално сортирана слика повијести. Таква структура суптилна је. Не ради с отвореним оптужбама, већ с наративном драматургијом. Управо у томе лежи њезина учинковитост.
Посебно осјетљиво је имплицитно кориштење појма „дисторзија Холокауста“. Дефиниција IHRA-е прецизна је. Дисторзија значи релативизацију или свјесну кривотворину. Именовање документираног судјеловања није дисторзија докле год се не генерализира. Проблематично постаје тек тамо гдје се из индивидуалног или структурног судјеловања извлачи колективна атрибуција. Повијесна кривња лоцирана је индивидуално и структурно, али није трансгенерацијски колективна.
Ако се међутим свако истакнуто неугодно обиљежје одмах оквири као политички мотивирано, расправа се помиче. Повијест пада под морални надзор. Не само чињенице, него и постављање нагласака се вреднује. И то је облик политичког уређивања сјећања.
Тиме што Њуел Додикове изјаве искључиво сврстава у сецесионистичку пропаганду, избјегава садржајну расправу о повијесном језгру тих изјава. Чак и ако се претпоставе политички мотиви, питање повијесне фактографије остаје. На њега се не може одговорити само атрибуцијом политичке намјере.
У посљедњој трећини текста долази до јасног повезивања садашњости. Упозорења на антисемитске инциденте, регионалне развоје, глобалне напетости. Та повезница разумљива је. Но истовремено поставља друго питање. Ако се тражи морална јасноћа, зашто је у јавном дискурсу Сарајева након 7. октобра 2023. била уочљива суздржаност када је ријеч о патњи жидовских жртава? Зашто је политичка класификација брже доминирала од људске солидарности? Зашто је емпатија често била прекривена геополитичким позиционирањем? Ко полаже право на повијесну осјетљивост, мора је учинити видљивом и у садашњости.
Ко уређује сјећање – и по чијим мјерилима?
Управо овдје показује се колико селективна може бити морална будност. Сјећање се не смије активирати само онда када одговара одређеном политичком наративу. Оно мора вриједити универзално, чак и када је неугодно.
Као члан жидовске заједнице Сарајева видим опасност двоструке инструментализације. С једне стране оне који селективно користе повијест како би легитимирали садашње политичке пројекте. С друге стране оне који селективно пондерирају повијест како би полагали право на морални ауторитет. Оба покрета оштећују вјеродостојност сјећања.
Жидовска повијест у Босни и Херцеговини није једноставна прича о свецима и злочинцима. Она је прича о сусједству и издаји, о храбрости и опортунизму, о солидарности и прилагодби. Захтијева симетрична мјерила. Судјеловање мора бити јасно именовано без колективне стигматизације, а спасавање цијењено без извођења колективне чистоће из тога.
Морална јасноћа не настаје селективним наглашавањем, него интелектуалном поштеношћу. Ко уређује повијест, расподјељује одговорност. Ко расподјељује одговорност, носи одговорност за мјерила која примјењује.
Сјећање губи своје достојанство чим постане реторички ресурс. Холокауст није био аргумент. Био је уништење.
