Мутација постоктобарског модела и како је држава постала инфраструктура сопственог подривања
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Највећа илузија у актуелној политичкој дебати у Србији јесте уверење да се држава суочава са истом врстом обојене револуције какву је доживела 5. октобра 2000. године. То поређење је не само површно, већ и опасно, јер прикрива суштинску промену самог механизма. Оно што се данас одвија није класичан сценарио уличног преврата, већ мутирана, институционализована форма обојене револуције, у којој сама држава постаје главни носилац и ресурс процеса који је подрива.
Године 2000. постојала је релативно јасна линија раздвајања држава и опозиција, институције и улица, власт и револуционарни покрет. Данас те линије више не постоје. Данашња криза није сукоб два блока, већ унутрашње растварање државе кроз сопствене кадрове, сопствени новац, сопствене институције и сопствене компромисе. Зато више није довољно говорити само о обојеној револуцији. Данас морамо говорити и о обојеној власти, прецизније деловима власти, односно београдским сленгом речено – о шареној власти.
Власти без јединствене вредносне вертикале, без јасне лојалности и без способности да повуче границу између онога ко државу брани и онога ко је користи као платформу за разарање. Ако се прихвати теза да је у току обојена револуција, онда је јасно да се она не спроводи искључиво са улице. Један од њених кључних механизама јесте удар на државу кроз институције.
На то је јавно указивао Александар Вучић, говорећи да су кренула хапшења министара и функционера СНС-а, са логиком постепеног подизања притиска до самог врха власти, укључујући и председника Републике. У том моделу, хапшење није превасходно усмерено ка правди, већ ка политичкој парализи. Оно служи да произведе утисак распада система, да делегитимише институције и да створи атмосферу у којој држава губи способност да саму себе брани. Када се хапшење претвара у политички сигнал, а не у завршетак правног поступка, оно постаје револуционарни инструмент, а не правна мера.
Још озбиљнији сигнал долази из безбедносне сфере. Према изјавама са државног врха, само поједине јединице Министарства унутрашњих послова и војна јединица Кобре показале су спремност да се супротставе покушају обојене револуције, док су други делови апарата силе били пасивни, колебљиви или политички неутрални. Након тога уследиле су смене у полицији.
Ово није питање тактичке процене. Ово је структурни проблем лојалности. Држава може да функционише и под спољним притиском, али држава у којој систем силе није јединствен у одбрани уставног поретка улази у зону дубоке кризе. У таквој ситуацији, обојена револуција више не мора да победи довољно је да систем сам себе паралише. Посебно важну улогу у овој мутацији имају универзитет и научни сектор.
Ана Брнабић је јавно изјавила да је држава предложила и изабрала ректора Универзитета у Београду, Владана Ђокића. То значи да није реч о спољном кадру, већ о човеку који је добио институционални легитимитет од самог система. Истовремено, Брнабић је навела да је држава преко Фонда за науку Републике Србије уложила око 150 милиона евра у научне пројекте, чији су поједини корисници данас активни у процесима који се политички усмеравају против државе. Овде није спорна слобода научног мишљења, већ функција државног новца. Када државни ресурси постану материјална и кадровска инфраструктура политичког активизма, држава више није жртва, она је сопствени финансијер кризе.
Кључну унутрашњу димензију овог процеса открива изјава Угљеша Мрдића, који је рекао: „Послао сам све.“ Та реченица суштински мења контекст. Она значи да су упозорења постојала, да су информације биле у систему и да се више не може говорити о незнању. Од тог тренутка, свака одлука или неодлука постаје свестан избор. Држава која и после упозорења наставља исто понашање више није наивна. Она је ушла у фазу самопоништавања кроз компромис.
О дубини институционалног проблема говорио је и Никола Селаковић, наводећи да је директорка Завода за заштиту споменика културе Србије, постављена у мандату ове власти, намештала послове сопственој приватној фирми пребаченој на ћерку, из којих су остварене десетине милиона добити. Корупција овде није споредни проблем – она је алат слабљења државе, јер корумпирана институција постаје уцењива институција, неспособна да брани јавни интерес.
Кључни идеолошки лом десио се оног тренутка када је власт у Новом Саду коалицију са структурама око сепаратиста и аутономаша, а сада званично оптуженим терористима за рушење уставног поретка, правдала тезом да идеологија и вредности нису важне, јер је реч о „комуналној власти“. Том реченицом политика је лишена смисла, а држава сведена на технику управљања. Када вредности нису важне, више нема критеријума лојалности.
У београдском сленгу, „шарен“ означава помешан и промешан без линије, карактера, вредности и принципа. Управо та реч најпрецизније описује данашње делове власти. Шарена власт је обојена револуција која је престала да руши државу и почела да је администрира.
Повратак постоктобарских кадрова, последњих недеља, као и чињеница да поједини актери оптуживани за рушење уставног поретка беже у Хрватску или настављају да делују са факултетских катедри и из школа, показује да револуција више није спољна она је унутрашња. Обојене револуције су део ширег геополитичког шаблона.
У Србији тај утицај делује кроз НВО мреже, фондације и „независне“ центре који обликују елите и наративе. Њихова функција није нужно смена власти, већ одузимање држави способности суверене одлуке. Парадигматичан пример шарене власти је случај Драгана Бујошевића, коме је продужен мандат на Радио-телевизији Србије, иако је претходно био јавно оптуживан да РТС учествује у рушењу државе. Контрадикција је постала правило. Држава која пристане да буде шарена и своје шаренило оправдава комуналним принципима осуђена је да заврши у фекалијама.
Хајде да се подсетимо есенцијално важног дијалога у којем је свака реч важна на телевизији К1 у којој водитељи Јована и Драго разговарају са кључним браниоцем и најлојалнијим представником власти и државе послаником Угљешом Мрдићем предлагачем закона које је Народна скупштина Републике Србије усвојила пре неки дан: “Шта се десило? Дакле, ако је реч о обојеној револуцији, онда је јасно да је извршен удар на државу. Кренули су са хапшењима министара и функционера СНС-а, са намером да на крају ухапсе и председника Вучића. Да будемо отворени – кренули су да хапсе људе како би до краја спровели обојену револуцију и срушили државу. То су учинили јер су се повезали са блокадерима, јер су изгубили неколико избора и јер су били ангажовани од стране страних и домаћих центара моћи. Дакле, то што смо ми некога некада бирали, не значи да ће тај неко доживотно бити лојалан држави. Ударили су на сопствену државу. Ударили су на своју државу! Чекајте, али Ђокић је кадар државе, односно СНС-а? Јесте, тако је – биран је два пута за ректора. Тако је, тачно је. И окренуо се против државе. Пазите, када ми некога предлажемо, односно када власт некога предложи за одређену функцију, ми не можемо знати шта је том човеку у глави. Не можемо знати да ли ће за пет година, под налетом велике количине новца или под утицајем страних безбедносних служби, кренути да ради против државе.”
Сетимо се изјаве председника Србије Александра Вучића да га је бивша министарка Зорана Михајловић позвала након саслушања у тужилаштву преневши му да су јој из полиције и тужилаштва тражили његову главу. Штавише, Михајловићева је јавно изнела податак да је током давања изјаве у полицији била на мети инсинуација да ју је неко из власти притискао да преговара или закључује уговоре.
На друштвеним мрежама се помињало и да је Горану Весићу нуђен статус заштићеног сведока ако пристане да оптужи државни врх. Владимир Ђукановић је у мају 2025. године упозоравао на ,,независне тужиоце“ који су спремни да нареде хапшење председника државе Александра Вучића.
Милош Вучевић је више пута упозоравао да се спрема насилна смена власти и да је план за 15. март 2025. године да „удари Србин на Србина“. Држава која и после упозорења наставља исто понашање више није наивна. Држава која не уме да разликује ко је брани, а ко је користи, улази у фазу самоукидања.
Ово није нови 5. октобар. Ово је обојена револуција 2.0 — спроведена кроз делове шарене власти. Ову државу има ко да брани и ко зна како то учинити. Председник Александар Вучић и донедавни премијер и садашњи председник СНС Милош Вучевић и актуелни премијер професор Мацут су то показали својим делима, својим ставом, својим непоколебљивим духом и својом спремношћу да се жртвују за народ и државу. То што они раде је трчање маратона. Нама не требају спринтери, крос тркачи, а поготово не позери. Нама требају маратонци, отпорни и издржљиви, спремни на умор, одрицања и изазове најгоре врсте. Само такви повратиће државу и уздигнути нацију.
